Ulogujte se / Kreirajte profil

Jedan bolnički vikend

.

Become a Patron!

.

Odlomak iz romana „Soba 427

Subota, četvrti dan. Baba Dara mi priča priču o svojim bratancima. Kaže, brat je imao dva sina, a njegov kum, sa kojim je godinama radio i družio se, nije bio te sreće. Posle petnaest godina bračnog života, on i žena su i dalje bili sami i već gotovo bez nade. Ponekad, u kafani, kad bi se muškarci previše opustili, nesrećni je čovek ubeđivao baba Darinog brata da mu dâ mlađeg sina, tada još bebu, da ga on usini i čuva. Naravno da takvo nešto nije dolazilo u obzir. To što je kum tražio bila je besmislica.

A onda, baba Darinom bratu iznenada poginu žena. Ostade sam sa dva deteta, od kojih je jedno bilo šesnaestomesečna beba.

Sahraniše nesrećnicu, a kum dođe ponovo i stade da moli udovca da mu dâ mlađeg sina na čuvanje. Čovek je razmišljao. Morao je da radi: prepodne u firmi, popodne u polju, ko će mu za to vreme čuvati sinove? Roditelji navališe da se oženi, ali kako odmah? Kao da je to lako; kao da možeš mladu ženu za dan da prežališ, a već sutra da dovedeš drugu. Na kraju je nekako prelomio i dao mlađeg sina kumu na usinjenje.

Kuma je posle godinu dana iznenada ostala trudna i rodila devojčicu. Mali posinak doneo joj je sreću i sad je imala dvoje dece.

Udovac, baba Darin brat, posle nekog vremena ponovo se oženio. Žena mu je dovela devojčicu iz prvog braka.

Prošle su godine. Obojica muškaraca napustila su ovaj svet. Bratanci baba Dare imali su čudnu sudbinu da ih očuvaju druge majke. Obe su žene pored posinka imale i svoje ćerke. Ali sinove su čuvale sa istom pažnjom kao svoju decu.

Žao joj je samo, priča baba Dara, što se stariji nije oženio, a mlađi nema dece. Kome će na kraju ostati sve bogatstvo njenog brata, sva njegova muka?

Zamišljam aktere ove čudne priče.

 


Neispunjenost, praznina i zavist. Tako godinama. Lepota je polako kopnila. Počela sam da brinem jesam li mužu i dalje privlačna. Nekad mi se činilo da je u meni video jedinog krivca što nismo imali poroda. Nikad mu nisam rekla da potraži od kuma njegovo dete. Zavist me izjedala pri svakom susretu sa tim dobrim ljudima, gledala sam lepu ženu kako se smeje sa decom u naručju, kako je nežna i blaga, i kako je muž gleda sa ljubavlju i ponosom. Bila sam ubeđena da je za sve to bilo zaslužno materinstvo; da su deca ono što donese novu ljubav ljudima kad prva zaljubljenost prođe. Kad je poginula… O, gotovo da ne mogu da govorim o tome. Kad je poginula, kad je moj nesrećni muž otišao po njenog malog, osećala sam kao da sam je ja ubila, prokleta da sam…svojom zavišću, svojom suludom potrebom da se s njom izravnam, da uzmem deo njene sreće, da se i ja jednom osetim tako važnom, neophodnom jednom nezaštićenom biću…

Prestala sam da mislim o rođenju sopstvenog deteta. Tek tad, Bog mi je podario trudnoću. Hteo je da mi pokaže da se ništa ne može previše želeti, da je to gordost. Rodila sam svoju devojčicu, i dala sam joj njeno ime. Nikad se nisam sasvim oslobodila straha da ju je ubila moja mahnita želja. Njenog sam, i mojeg sina, našeg zajedničkog sina, čuvala sa više nežnosti nego sopstveno dete. Neka mi Bog oprosti ako u mom životu ima sagrešenja.

 


Neka me niko ne pita kako mi je bilo onog dana kad sam ponovo došao na njegova vrata da ga pitam za sina. Samo što su sahranili mladu, sirotu ženu, ja sam kao lešinar nagrnuo na njegov prag, na plen. Bio sam toga svestan; kako i ne bih. Ali da ja nisam uzeo dete, zgrabile bi ga neke tetke sa gomilom sopstvene dece, da se pred selom pokažu milosrdne, da mogu da izigravaju žrtve ili umilostive Boga, da im oprosti sve sebičnosti, kukavičluke i licemerstva. Dete bi uskoro po selu hodalo musavo i boso, starija bi ga deca iz kuće gurkala i uvek bi bilo zadnje kod trpeze. Znao sam da mu mi možemo pružiti sve. Druge dece nismo imali. Morao sam biti prvi, ubediti kuma dok ga drugi, u njegovoj žalosti i bezvoljnosti, nisu uzeli pod svoje. Kako je samo bio slomljen… Bog nikad nikom ne daje sve. Voleo je svoju ženu više nego išta na svetu. Voleo sam i ja moju, ali nas je gušila naša muka, pa smo počeli jedno od drugog da zaziremo, da se sklanjamo. Počeo sam po selu da gledam druge žene…

Kad je dete ušlo u naš život, ona se promenila. Samo je u dete gledala. Pomalo je tugovala. Detetu se smešila, ali kad je bila sama, sve je gledala negde u stranu, kao da se od nečeg plaši. Znam, od Boga se plašila, od toga da i sama ne pogine. Rodila se ćerka. Lepo smo ih čuvali. Ali nikad se ona i ja više nismo zbližili; neki je zid među nas davno stao, a kad jednom stane, ne može se to više popraviti… Bar smo nešto za sobom ostavili, nek da Bog da naša deca imaju poroda.

 


Kad je moja žena poginula, sve je izgubilo smisao. Ništa me više nije držalo, nije me zanimala ni zemlja, ni prinosi, ni kuća, ni deca. Samo me jedno brinulo: gde je otišla, i hoću li i ja tamo za njom. Oko mene su neprestano bili ljudi koji su mi govorili šta da radim: majka i otac, rodbina i prijatelji. Na sve sam pristajao, i ništa me nije zanimalo. Danima, mesecima, mislio sam samo o tome kako je sve moglo da se odigra drugačije, kako je bilo lako da se spreči ono što se dogodilo, samo da tog dana nije izašla, da smo mogli da naslutimo da tog dana treba da ostane kod kuće, to je bilo toliko lako i jednostavno rešenje, a ipak… Nisu mi dali da tugujem, da odem sam na groblje, gurali su mi sina po ceo dan u ruke, terali me da ga nosim na njivu, da ga naučim poslovima; onog manjeg uzeli su kumovi i lepo ga čuvali. Srce mi se za njim kidalo, ali nije bilo drugog rešenja… Detetu majka treba, prava majka, a ja… Ja ni sa sobom nisam znao šta ću.

Doveli su mi mirnu ženu, blagu, da me upoznaju samo, tako su rekli, a ja nek odlučim. Spustila je glavu kao da mi je i ona nešto kriva, nisam hteo da je ponizim kad je već došla na kućna vrata. Prvi ju je muž, pričala mi je kasnije, tukao. Pio je. Dete je plakalo, ona je gubila mleko. Morala je da pobegne od njega, kod roditelja, ali su oni to smatrali sramotom, i nisu je hteli u kući. Živeli smo mirno, lepo mi je sina čuvala. Ali nikad sliku prve žene sa zida nisam skinuo, niti je ona ikad to od mene potražila. Rekao sam joj, i napisao, da njena ćerka sa mojim sinom ima jednaka prava na imanje. Neće nju sutra neka pijanica tući; neka zna da je ovo i njena kuća.

Život je hteo da pripadnem drugoj ženi, da čuvam tuđe dete a svoje dam drugom. Nisam mogao da se borim protiv toga. Možda me ona koju sam voleo neće poznati kad joj odem.

Baba Darina priča me zarobila, i ne pušta me da izađem. Opirem se potrebi da pronađem, negde u tmini, duh poginule mlade žene, i da se i njemu predam. Ne želim to. Neću da znam šta je s one strane. Hoću da budem ovde, na zemlji. Hoću svoje telo. Puls. Svoja razočaranja i krivice. Zavist i licemerstvo. Kajanja i opiranja sudbini. Povremene uzlete. Jednom, daleko odavde, kad bolnička iskustva postanu daleka prošlost i nejasno sećanje, kad osnažim dovoljno da mogu da nosim svaki ogrtač, možda ću i napisati šekspirovski komad sa junacima ove tužne priče, ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga da joj dopišem srećan kraj, da svim likovima dam šansu da se oslobode svojih tereta, ili da ono dobro, kojeg je u njihovim životima bilo, barem izgleda kao dovoljna nadoknada za patnje kroz koje su prošli.

Ostavljam za sobom teške priče. Otvaram prozore i fotografišem drveće oko instituta. Sunčano je i uskoro ću poći u šetnju. Ponela sam fotoaparat u bolnicu; možda zato da sebe ubedim kako sam samo turista na proputovanju kroz planinske krajeve, u pravom trenutku, kad jesen nudi melanholiju opadanja. Drugi razlog je potreba da se zabeleži sve što je lepo na neki nevin i besvestan način, ne bi li se otrglo od iste one sile koja melanholiju izaziva.

U prirodi je sve različito. To čini jednu od suštinskih vrednosti, to definiše u određenoj meri njen smisao i njenu estetiku. Onda je došao čovek, izmislio kalupe i proglasio da se oko stola moraju nalaziti četiri iste stolice. Ili šest istih. Opet ne pet ili sedam. Mnogi su poverovali u to.

Prošlo je suviše vremena od taktilnog doživljavanja sveta. Zaboravila sam kako izgleda ležanje na toploj zemlji, kako kamenje bode bose tabane, kako je početkom maja hladna morska voda, kako posle pet minuta hodanja po kiši postaneš ravnodušan i više ti nije ni nakraj pameti da trčiš i tražiš zaklon, kako je glatka i hladna koža guštera blavora i kako bride ruke kad ceo dan ratuješ kamenjem iz svog rova, puzeći s vremena na vreme četveronoške po tepihu od borovih iglica. Sigurna sam da bih umela i sad da ispletem venčić od tratinčica, samo nema takvih tratinčica kakve sam brala u jednom primorskom mestu gde je zemlja suvo zlato. Osim toga, koga ovenčati venčićem?

Kao dete, penjala sam se na kamene spomenike, postavljene da u parkovima i izletištima zagospodare nad prirodom, ukažu na herojstvo i moć, skrenu pažnju na ono što je odabrano da bude simbol i putokaz. Nesvesna njihovog značenja, zagonetne oblike i linije pratila sam rukom, naslanjajući svoje toplo telo, tražeći način povezivanja i ključ da ih otvorim. Kao Tibulo, ja milujem hladni kam, i plačem pred zabludom onih koji se zabludelom smeju.

U to vreme, jednako ljubiš i cveće i asfalt. Sada bih štošta dala za ponovni doživljaj sedenja na tačno određenoj grani jednog izabranog drveta iza četvorospratnice u kojoj sam odrastala. Kada se penješ na drvo svaki dan, zato što se tako igraš, učiš i jačaš (a ne znaš sve to, znaš samo svoju potrebu), drvo doživljavaš u svoj njegovoj punoći – preko svih čula, i dušom kao i telom. Ono ti nije ni neprijatelj, ni objekat, ni slika u udžbeniku, ni dvodimenzionalna slika u prostoru, ni ideja drveta, ni nešto što je strogo odvojeno od tebe kao ljudskog bića. Ono je drvo, deo sveta, deo tebe, deo igre, deo stvarnosti koja je sveopšta.

Ako te je neko već tada naučio da se sve deli na ljudsko i neljudsko, i ako se nisi penjao na drveće, to znači da su te od početka spremali na veliku nesreću.

Iako šetam sama, u institutu sam okružena ljudima. Srećem ih na stazi oko zgrade i u centru gradića koji je blizu. Fascinira me rasterećenost u komunikaciji, koja nije karakteristična za život van brega. Ljudi koji se nikad ne bi sreli, igrom slučaja bivaju izmešani i dele sobe, presvlače se jedni pred drugima bez stida, ručavaju za istim stolovima ne mareći za manire, sreću se na stazama i započinju spontane razgovore. Govor je ono što najbrže briše distancu i čini od potpunog stranca začas osobu od poverenja.

Osluškujem razne načine na koje se ljudi obraćaju jedni drugima. Svi su legitimni; nikog ništa ne začuđuje, niko se ne opire. Svi bezuslovno prihvataju ono što ka njima dolazi, kao da stoje na obali koju preklapa veliki talas od kog se ne može pobeći. Ima svega: neraspoloženog, potištenog i razdražljivog jadikovanja, dosadnog prežvakavanja uobičajenih tema, vatrenog srljanja u razgovor od kojeg se očekuje brzo popunjavanje praznine, kao što lek brzo otvori spazmom stisnute disajne puteve. Ima bučnih ljudi koji ne znaju da govore drugačije osim da viču. Njihovi udari reči pri susretima ostavljaju ogrebotine na suviše istanjenoj opni koja štiti od sveta one tiše, zamišljene. Ima i onih koji govore nežno, prepuni ljubavi od koje se instinktivno uzmiče. Takva obraćanja sa suptilnim uvlačenjem pod kožu više naliče na kapljične virusne infekcije, na mononukleozu, na zujanje komarca: čovek očekuje ujed, prevaru, besmislen obrt.

Jadranka Milenković

Neki opet krenu sa prebacivanjem svog tereta na tuđa pleća. Sagovornika vide kao kamion sa prikolicom, ali uzalud. Njihova muka se samo duplira – ostaje i njima, a optereti i slušaoca. Poneko se koleba, zapinje u govoru, nailazi na samo njemu vidljive prepreke. Ne može se definisati je li njegov govor više pričanje ili ćutanje: reči su mu kao kuglice brojanice sa mukom ukroćene i nanizane na nit. Nit je tanka, lako se kida i od nje opet ostaju samo pojedine reči, sećanja na izraze lica, neki osećaj sakriven ispod same priče. Mnogo ih je koji govore grubo, nepažljivo, kao da odvaljuju krupne komade zemlje, kopaju grob ili dinamitom probijaju tunel kroz planinu. Večiti izbavitelji neprekidno čitaju molitve ili drže propovedi, tako bar izgleda slušaocu. Oni sve znaju, prepuni su saveta kako izbeći uzburkano more, gde se povlačiti, ka čemu hitati, sa kim opštiti, kad razblaživati, kad mrsiti; uglavnom su sve te priče potpuno nestvaralačke, potrebne samo govorniku.

Neki govore kao da bacaju reči na hrpe, neki kao da sade guste nasade i da će od toga niknuti lekovita borova šuma. Seme će odneti poplave i oduvati vetrovi, no nejaki ljudski stvorovi moraju verovati da izgovaraju nešto važno. A opet, umesto da bruse, da kopaju, da traže dublje, da vade ambru iz dubine kitove utrobe, kroz sve opasnosti koje ta potraga nosi, oni grabe baš one neznatne, beznačajne, sa iste hrpe na koju su juče sve to pobacali, neobrađeno, bezvredno, nelekovito.

U potrazi za dostojanstvenijim životom, ili samo zaboravom, ništa nije bolji štit od reči. Njihovo premetanje, preturanje po rečnicima, izmišljanje novih, stoji između nas i sveta, tražeći od nas samo da pronađemo pravog slušaoca; u protivnom, malaksaće i izgubiti snagu kao seme koje je odnela poplava.

Nema strašnije zamisli od sveta bez govora.

Nedelja, oblačno, biće kiše popodne. Peti dan. Baba Kata priča mnogo, neprestano, ali konfuzno, kao stari, pokvareni, promukli vergl. Baba Dara i ja je ne razumemo sasvim. U njenim pričama stapaju se deca i unuci; jedina zajednička nit je njena sekiracija oko toga kako da ih sve izvede na put. Oni su, naravno, svi odavno na svojim putevima, samo baba Kati to niko ne saopštava, verovatno zbog njene preterane osetljivosti. Kako bi njena lomna duša mogla podneti toliko različitih puteva? Ona jedva podnosi ovaj jedan, svoj. U 42. godini ostala je udovica, sa dva sina, studenta. Ona im je rekla da završe fakultete, oni su završili. Ona im je rekla da se ožene, jer je biti sam najveća nesreća. Oni su se oženili. U njenom selu jedna žena nije rekla svom sinu na vreme da se oženi i on se nije oženio. Sad sedi tako neoženjen, a njegova nesrećna majka udara se u glavu, plačući i proklinjući sebe – kako mu nisam rekla!? A baba Kata joj kaže: „Kasno ti je sad, trebalo je da misliš kad je bio pravi trenutak za to“.

Naivno pokušavam da intervenišem, da je razuverim, da protestujem protiv prebacivanja tolike odgovornosti na leđa majke za odluke njenog odraslog sina. Neće ni da čuje baba Kata. Kaže: „Treba govoriti deci dok ona još prihvataju i slušaju, posle je kasno. Kako ga formiraš, tako raste.“ Baba Kata je pristalica narodske psihologije – verovanja da su vaspitanje i uticaj sredine najvažniji za razvoj jednog mladog bića. Po njenom se mišljenju kompletna čovekova drama odigrava unutar zidova sigurnog porodičnog gnezda: jedinog stvarno postojećeg mesta. Kao da je to ono što ima gustinu i pravilne konture, dok je sve drugo, preko kućnog praga – razređen vazduh, razmekšana necelovita materija, virtuelni svet. Stvarni svet je od svega drugog odvojen isto tako stvarnom i opipljivom gvozdenom ogradom sa katancem, pojasom nevinosti koji čuva svaku poštenu, domaćinsku kuću od uljeza. Nestvarni svet pomera svoje granice: danas je to svet interneta i društvenih mreža. Pre samo pet, šest decenija, za ženu koja je živela u selu i nigde nije putovala, sve što je bilo van njenog vidokruga bilo je nerealno gotovo do nepostojanja. Njen je duh odbacio kao nejasno, nepojmljivo i nepotrebno sve sa čim nije došao u neposredan dodir. Šta bi odgovorila da prekinem njenu priču iznenadnim pitanjem – da li bi ovaj svet bio mnogo siromašniji da nije bilo Šekspira? Baba Kata ne zna mnogo o Šekspiru, ubeđena sam, ali zna i sama mnogo priča o ljubomornim muževima, neostvarenim ljubavima, poludelim, samoprevarenim očevima ili sinovima čije su se majke preudale. Ne bi se ni osvrnula na moje pitanje, već bi nastavila da priča kako sva nesreća počiva u nesređenim odnosima najbližih ljudi. Baba Kata se ne može prekinuti; ona priča kao da u tome leži jedini spas, ili kao da se plaši da nešto od onoga što pamti može zauvek prekriti zaborav. A zaborav je isto što i smrt, potpunija smrt.

Zamišljam razgovor koji bi baba Kata vodila sa autoritetima iz oblasti psihologije. Sigurna sam da bi ih sve nadgovorila. „Ne zanima mene šta piše u vašim knjigama, to su samo slova“, rekla bi im (i njima bi, od te jednostavne misli, neki užas krenuo da raste sa dna stomaka sve do grla, terajući ih da teško i naporno gutaju), „a ovo o čemu ja govorim je pravi život. Gledala sam ja to i slušala 80 godina, i niko me neće ubediti u suprotno“. I zaista, autoriteti bi porazmislili o njenim rečima, došaptavajući se nesigurno, jer njihova je naučna radoznalost razlog zbog kojeg sve preispituju, dok bi ona preko puta njih sedela čvrsta, stamena, nepokolebljiva. Njihova je slabost u tome što su otvoreni za suprotna gledišta.

Takva kolebljivost samo je smetnja u životu, zna to baba Kata. Bilo bi to kao razmišljanje na svakoj raskrsnici: levo ili desno, napred ili nazad? Gde bi se i kad stiglo sa takvim stavom? Zato je baba Kata, kao mnogi, odabrala svoj put i ide pravo, ne gleda ni levo ni desno, i ne razmišlja mnogo o onome šta je ostalo iza njenih leđa. Da je ona bila glavna ličnost u priči o Crvenkapi, ne bi ni bilo zapleta, ne bi je ščepao vuk, ne bi došao lovac. Svaki njen korak bio je dobar, jer je deo izabranog, pravog puta. Samo još deci da pomogne da izaberu po mogućnosti isti put, a ako ne isti, ono bar prav. Čovek bi mogao da se zapita je li ikad imala kakvih razornih želja, da li su je mučile sumnje, da li se bar jednom susrela sa besmislom i strahom da nastavi dalje. Je li njeno telo nekad osetilo da je potpuno bespredmetno da proizvodi nove ćelije, da se jutrom budi iz praznjikavih i nemaštovitih snova u siromašnu i ponovljivu javu?

Ritam njenih kratkih, jednoličnih rečenica deluje omamljujuće. Vraćam se u prošlost, u jedan davni razgovor s majkom, pre više od trideset godina. Sećam se sopstvenog entuzijazma i vere u to da se možda na ljude može uticati obrazovanjem, jednom novom, svesno pročišćenom i oblikovanom kulturom, novim oblikom humanizma koji samo što nije nastupio, u svetu još tako mladom, otvorenom za pozitivne promene, željnom plemenitih prestrojavanja. Razuveravala me, ali mi nije rekla – videćeš kad porasteš. Dobar roditelj ne likuje nad zabludama svoje dece.

Razgovor sa baba Katom vodi me i dalje, ka pitanjima o nečemu što bolnički instrumenti ne mogu izmeriti – ka promišljanju duše. Crkva, manastir, hram – makar i u ruševinama – nude svoje odgovore. Ipak, postoji jedno mesto koje pitanje o duši postavlja još jasnije. To je bolnica: zgrada u kojoj se ljudi sa različitih strana šaltera, sa suprotnih strana vrata ordinacija i kabineta – bave telom.

U priči o genima i uticaju sredine nismo ostavili prostora za nešto treće – sposobnost za moralne procene koje se ne baziraju na zakonu, na pavlovljevskim refleksima, na nagradi i kazni. Izostaje prava sloboda – svojstvo svesti ili duha, potpuno čisto i neizrazivo procentima. To bi bilo JA koje svi ostali faktori napadaju i na koje utiču, ali koje na kraju ipak samo bira sopstveni pravac, boreći se protiv nepoželjnih osobina i neinspirativnog okruženja. Kažu – to ne postoji, nema ničega izvan biologije i kulture.

A duša, pitam (i ne znam da li se time hvatam za slamku). Negde bi morao da se smesti taj viši oblik energije, sposoban da bira pravce svog kretanja i razvoja, aktivan princip sa ciljem postavljenim unutra, u nečemu nepropadljivom, nekorumpirajućem, ali isto tako stvarnom kao što je genetski kod.

Čak i u bolnici, gde me telo svakodnevno podseća da ono nedvosmisleno postoji a sve ostalo može biti samo plod mašte, ovo pitanje mi se nameće kao najvažnije. Ubeđena sam da je život kao pojava bez nje samo slučajna avantura u svemiru, kratak spoj univerzuma koji će se, mereno svemirskim jedinicama vremena, brzo ugasiti. Nešto u meni traži da sve bude oduhovljeno, da čak i predmeti primaju ta zračenja, na način na koji snimanje pluća ostavlja tragove na čitavom telu i telo ostavlja na plastičnoj foliji rentgenskog snimka. Uzalud u hrpi papira koje izbacuju bolnički aparati tražim taj organ.

Nedelja, noć. Jedva sam se odlučila da potražim doktora S. na dežurstvu. Do poslednjeg trenutka sam ubeđivala sebe da je to potpuno nepotrebno, da tako kršim bolnička pravila, da ću čuti nešto što ne želim (uvek se takve stvari čuju od ljudi koji se bave naukom), da sigurno ima previše pacijenata, pa neće ni hteti da me primi.

Srećom, imala sam posetu od kuće, i u nastupu dobrog raspoloženja popila sam i jedno malo pivo. Da sam spremna da se stalno služim pomoćnim sredstvima, sve bi granice bile probijene, sve prepreke odavno savladane. Ali, to sebi zabranjujem: nema lekova za smirenje, nema zavisnosti, nema zamena. Nema privremenih ljubavi u zamenu za pravu. Nema ohrabrivanja samoobmanjivanjem ni svođenja drugih na objekte. Jednom su mi rekli da su ti principi najpošteniji, uz jedan mali, tek neznatan nedostatak – niko ne može da živi po njima.

U devet uveče odlazim na peti sprat. To je onaj gde se ne može regularno ući kroz vrata – zabranjeno je osim za osoblje bolnice. Može se ući jedino liftom.

Dugo čuvam sledeći citat na jednoj od bezbrojnih ceduljica, ne znajući ni odakle je: „Ova vrata vode u prazninu. Kada biste pročitali ovo na nekoj tabli, da li biste izdržali da ih ne otvorite?“

Srećom, tu je lift. Ulazim sramežljivo u zabranjeni prostor petog sprata, i pitam dežurnu sestru za doktora S. Gleda me upitno, ali mi pokazuje kancelariju. Sam je. Tišina je na celom spratu. Teški bolesnici, opijeni terapijom, manje ili više nemirno spavaju. Neprijatno mi je do poslednje ćelije u telu.

Čovek približno mojih godina, vitak, mladolik i ozbiljan, okreće glavu u mom pravcu. Pitam ga ima li pet minuta vremena za mene (ništa pametnije nisam uspela da smislim, a i ako jesam – zaboravila sam u liftu). Odmah se ograđujem: nije mi pozlilo, nemam opravdanja za dolazak, ali ipak želim da čujem njegovo mišljenje o svojoj bolesti.

Koleba se. I on zna da kršim pravilnikom zacrtanu koncepciju. On je dežurni lekar. Imam pravo da dođem samo ako mi je zlo. A ja već na početku odričem bilo kakvo akutno stanje. Ipak, kaže mi da uđem.

Počinjem priču, počinjem i sa pitanjima. Pitanja su jasna i konkrentna. Izgovaram ih onom brzinom kojom na reklami za farmaceutske proizvode govore ono obavezno, završno upozorenje: „O indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama na lek posavetujte se sa svojim lekarom ili farmaceutom.“ Znam ih napamet. To su ona pitanja koja se misle u mraku kad ne može da se spava. Znači, svake noći. San ne donosi olakšanje, kratak je, nelekovit.

Odgovori doktora S. su precizni i naučni. Ni oni ne donose olakšanje. Ali bar predlaže neke preglede. Nešto počinje da se dešava. Veoma uzbuđena odlazim u sobu i zatim ležeći dugo gledam u mrak.

Nedostaje mi molitva. Jedna posebna molitva koja se ne izgovara klečeći, već stojeći čvrsto, sa rukama podignutim uvis, tako dugo da ptice slobodno mogu tu sviti gnezdo, izleći mlade, otići na jug, vratiti se. Nisam je još nikad izgovorila. Suviše je jaka. Od nje starcu ponovo izraste amputirana noga, babe sipljivih pluća postaju ponovo mlade žene, iz dojki im curi mleko, rumene bebe hvataju ustima podatne bradavice. Ogroman talas zaustavlja se pre udarca, vraća se nazad, uranja u dubinu i izvlači na površinu potonule brodove i gradove. Sa njih spada mahovina i počinju ponovo da žive, ploveći morem i zemljom. Leptir zarobljen iza providne plastike tako jako zamaše krilima da plastika puca, a on izleće.

Od te molitve, moćne kao da je niko ne izgovara, već da je ona smisao i ceo svet sažet u reči, od te molitve koja je i zapoved – ruka mog oca ponovo delje drvenu praćku i ona više nije samo sećanje na izgubljeni predmet u moru nesuvislih kajanja i krivica.

Nedostaje mi ta molitva kao da je poznajem i kao da sam je bezbroj puta izgovorila. Ponekad mislim da se osim nje ništa ne može zaista želeti.

Za P.U.L.S.E Jadranka Milenković

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.