Dan nije počeo dobro. Probudio sam se u tri ujutro sa grčevima u nogama, koji nisu popuštali. Zato sam se tiho izvukao iz kreveta trudeći se da ne probudim svoju suprugu Merilin, koja je pored mene spavala dubokim snom. Tuširao sam se vrućom vodom, kako bih ublažio bol, sve dok voda nije postala mlaka, a onda sam se izbrisao i vratio u krevet. Toplota mi je umirila mišiće i grčevi su uglavnom popustili. Trudio sam se da ponovo zaspim. Ali, kad se radi o snu, „truditi se” uvek znači jedno: ne uspeti. Insomnija je moj kriptonit već decenijama.

Protiv svoje volje sve manje uzimam tablete za spavanje pošto je lekar posumnjao da one doprinose mom sve bržem gubitku pamćenja. Probao sam i sa vežbama disanja. Mnogo puta bih udahnuo šapućući „mirno”, i izdahnuo šapućući „opušteno”, što je meditativna vežba koju sam naučio pre više godina. Ali ni to nije davalo rezultata. To malo smirenja, koje bi donelo izgovaranje reči „opušteno”, vrlo brzo bi se pretvorilo u uznemirenost, još jednog mog starog neprijatelja. Preusmerio bih tad pažnju i fokusirao se na brojanje uzdaha. Koji minut kasnije shvatio bih da sam zaboravio na brojanje i da mi je nemirni um odlutao na nešto drugo.

Godinu dana ranije, Merilin je dobila dijagnozu multiplog mijeloma, podmukle vrste kancera koji napada krvnu plazmu. Tad je baš bila usred serije hemoterapija i tek smo čekali da kod nje vidimo neko značajnije poboljšanje. Njen toplota i zvuci disanja, uz koje sam se decenijama uspavljivao i budio, bili su mi tako poznati. Ali, sada nam se nešto pridružilo, ova zlokobna bolest sa kojom se borila.

Bilo mi je drago da vidim kako je mirna i kako se odmara te noći, i nežno sam posmatrao linije njenog lica koje su se ocrtavale na prigušenom svetlu. Bili smo zajedno, nerazdvojni još od srednje škole. Sada sam provodio dane brinući za nju i pokušavajući da uživam u vremenu koje nam je preostalo. Noći sam provodio brinući kako ću živeti bez nje. Kako ću provoditi vreme? Sa kim ću deliti svoje misli? Kakva će biti usamljenost koja me čeka?

Uvidevši da mi misli nesmiljeno vrludaju, odustao sam od ideje da ponovo zaspim. Pogledao sam na sat i primetio, na veliko iznenađenje, da je već šest. Nekako, dok nisam obraćao pažnju, mora da sam odremao nekoliko sati.

Posle doručka, pogledao sam svoj raspored. Tog dana sam imao samo dve zakazane seanse. Prva je bila poslednja seansa sa Džerijem, pacijentom sa kojim sam radio godinu dana. Džeri je bio uspešan advokat četrdesetih godina, koji je na terapiju krenuo kako bi pronašao neke odgovore nakon što ga je devojka ostavila posle dvogodišnjeg zabavljanja. To mu je bila treća u nizu neuspešnih veza.

„Ne vidim zašto”, rekao je na našem prvom sastanku. „Imam divnu kuću, odličan posao, hrpu novca. Šta tu ima da joj se ne sviđa? I pogledajte mene.”

Pokazao je na svoje lepo skrojeno, očigledno skupo odelo.

Džeri nije bio tip koga bi zvali toplim ili umirujućim. Bio je zahtevan i često kritički nastrojen. Gunđao je zbog mog honorara, savetovao me da nađem boljeg baštovana koji bi se pozabavio rastinjem duž staze što vodi do moje ordinacije i, kada je ušao, nipodaštavajuće govorio o umetninama na zidovima.

Na nekoliko početnih sastanaka govorio mi je kako se obratio meni jer je čuo da sam najbolji, a on zaslužuje samo najbolje. Ovo je uskoro počeo da prati i njegov razočaran pogled pošto ga još nisam izlečio od njegovih muka. Očigledno, govorio mi je njegov pogled, ja ipak nisam najbolji.

Pa ipak, vremenom smo postigli izvestan uspeh. Šta je upalilo? Postojala su dva bitna faktora koja su išla u našu korist. Prvo, Džeri je bio veoma motivisan da unese neke promene u svoj život. Uprkos svojoj narogušenoj spoljašnjosti, uvideo je da on sâm na neki način doprinosi problemima koje ima u vezama, a bio je i spreman da radi sve što je potrebno ne bi li ih rešio. Morao sam da ga malo usporim kako bi imao prostora da diše i uvideo da su deo problema ogromna očekivanja koja je nametao sebi, kao i meni, želeći da ga ja nekom magijom „sredim”.

„Zamislite da ste na mestu svoje devojke”, rekao sam mu. „Šta ako vi niste ’najbolji,’ ako vam staza u dvorištu nije idealno sređena, ako ne izgledate savršeno uz Džerija? Da li bi vas Džeri voleo i podržavao bez obzira na to? ”

„Čisto sumnjam”, kazao je.

„Umesto toga, on bi vas neprestano kritikovao, a vi biste se na kraju osećali usrano u vezi sa sobom i vašom vezom. I…?” Ostavio sam da pitanje visi u vazduhu.

Džeri je razmišljao jedan trenutak.

„Ni vi verovatno ne biste ostali sa mnom”, rekao je na kraju.

Uviđanje da je postavljanje prevelikih zahteva i neprijatno ponašanje ozbiljno uticalo na njegove veze otvorilo mu je oči. Ustanovio je svoju ulogu u tome i počeo je da se menja. U nedeljama koje su usledile, stvarno je radio na tome da se promeni. Počeo je da hvata sebe kad god bi bio preterano kritičan prema meni i kad god bi se žalio kako ljudi u njegovom životu nisu dovoljno dobri. Preuzimao je više odgovornosti prema načinu na koji ljudi, pogotovo ljubavni partneri, reaguju na njega. I rešio je da zauzda svoj dugačak jezik. Džerijev snažan poriv da se menja bio je zaslužan za napredak koji je postigao, ali to nije bilo nešto što sam ja mogao kontrolisati.

Ipak sam mogao uticati na jedan drugi faktor, na snažan odnos koji smo razvili. Džeri me je u početku testirao: Zašto moj umetnički ukus nije bolji? Gde mi je prestižan auto? Zašto mi još nije uspelo da ga skroz sredim? Probijajući se kroz ovakvu bodljikavu žicu, uspeo sam da ostanem uz njega. Bio sam empatičan i topao, a takođe sam bio spreman da se suprotstavim kad je izgledalo da bi mu protivljenje moglo biti od pomoći. Postepeno je smekšao i prestao da se takmiči sa mnom. Kako nam se odnos razvijao, njegove primedbe su sve manje zvučale kao napadi, a sve više kao duhovito, šaljivo bockanje, kome mogu da pariram ili ga prozovem da objasni šta je time mislio. Malo po malo izgradili smo snažnu povezanost, „terapijski savez” kako to nazivamo u svojoj profesiji.

Ovaj savez, njegovo građenje i korišćenje, najvažniji je faktor u mom terapijskom pristupu. Tokom, kako mi se sada čini, bezbrojnih predavanja i u mnogim delima, govorio sam da je „odnos taj koji leči”. Promene ne pokreću stranice koje pacijent ispiše, nikakvo briljantno pitanje koje terapeut postavi, niti promena u ponašanju koju pacijent mora da zapisuje svakog dana. U mom pristupu terapiji, iskrena veza između terapeuta i pacijenta je medijum pomoću kojega otkrivamo, učimo, menjamo se i lečimo.

Džeri i ja smo odlično napredovali koristeći svoj odnos tokom godine koju smo zajedno proveli . Postao je prijateljski nastrojen, a kada bi se povremeno i dalje brecnuo na mene nekim negativnim komentarom, ja sam ga opominjao. Naučio je da se izvini, a zatim, malo po malo, i da se zauzda pre no što izgovori nešto zajedljivo. Često bi umesto toga, veoma umilno, pokušao da dâ kompliment: „Limunova stabla izgledaju mnogo bolje ove nedelje” ili „Znate, ta Budina statua u stvari izgleda mnogo interesantnija nego što mi se činilo”.

Radovao sam se našim nedeljnim seansama, i bio tužan što ću se oprostiti od njega kada se seansa tog dana u 11.50 završi. Ali, iz razloga koji će uskoro postati jasni, na početku terapije smo se bili dogovorili za jednogodišnji okvir. On je definitivno iskoristio terapiju najbolje što je mogao i obojica smo se nadali da će mu veze u budućnosti, bilo ljubavne, bilo neke druge, biti bogatije i da će ga više zadovoljavati.

Druga seansa po rasporedu tog dana znatno se razlikovala. U pitanju je bila žena po imenu Suzan, sa kojom sam planirao da se vidim samo jednom. Samo jednom!? Kako mogu obaviti nešto što bi nalikovalo efikasnoj terapiji u toku jedne jedine seanse? I zašto bih uopšte pokušavao tako nešto? Moraću malo da premotam vremensku traku kako bih vam predočio kontekst.

Nekih pet godina pre toga, kad sam bio u ranim osamdesetim, primetio sam da pamćenje počinje da me izdaje. Oduvek sam bio pomalo zaboravan i redovno sam zaturao rokovnik za zakazivanje sastanaka, naočari i ključeve. Ovo je bilo nešto drugačije. Počeo sam da srećem ljude koje bih prepoznao, ali su mi njihova imena izmicala. Povremeno bih zastao usred rečenice u potrazi za rečju koja mi je trebala. I sve češće bih zaboravljao likove koji su se pojavljivali u filmovima koje smo Merilin i ja gledali.

Kako je ovo napredovalo, pomišljao sam da više nisam u stanju da ljudima nudim dugotrajnu terapiju kao u proteklih šezdesetak godina. Umesto terapije sa otvorenim krajem, koja bi ponekad potrajala i tri-četiri godine, odlučio sam da svim novim pacijentima postavljam limit od dvanaest meseci, o čemu bismo se dogovorili unapred. Otuda moj dogovor sa Džerijem. Ovom novom vremenskom okviru sam pristupio uz osećaj gubitka jer je on predstavljao veliku promenu u mom radu. Do te promene došlo je iz nužde, a ne mojom voljom. Ali, uskoro su radoznalost i želja da nastavim da pomažem ljudima pobedile.

Naposletku sam otkrio da mi ovo rešenje odgovara. Ako pažljivo budem birao pacijente, uvek ću biti u stanju da im dosta pružim tokom jednogodišnjeg zajedničkog rada. Sa nekim pacijentima je, u stvari, bilo prisutno osećanje hitnosti, pa je iz vremenskog ograničenja dolazila i motivacija. Ovo se tokom proteklih pet godina pokazalo kao dobro i za mene i za pacijente. A onda, kada mi je bilo otprilike osamdeset sedam godina, počeo sam da uviđam kako se sve više oslanjam na rezimee koje sam zapisivao posle svake seanse ne bih li zapamtio detalje vezane za pacijente i da su mi se, čak i sa beleškama ispred sebe, njihova lica i problemi povremeno činili nepoznati. Posrtao sam u radu i pitao se o vrednosti brige koju sam bio u stanju da pružim. Osećao sam da još imam dosta toga da pružim, ali je bilo jasno kako nisam sposoban da se mirne duše upuštam u duži rad sa pacijentima, makar to bilo ograničeno i na godinu dana.

Terapiju sam uvek video kao poduhvat na duže staze – ne mislim na beskrajne godine kao što je bilo u staroj psihoanalizi, već najčešće nekoliko godina, što je dovoljno da se pomogne pacijentima da bolje razumeju sebe i uvedu značajne promene u svoj život,

Pa ipak, pa ipak … pomisao da više neću biti aktivan pomela me je. Deljenje svega sa pacijentima, pomaganje da prebrode najmračnije misli i zajednička putovanja ka otkrićima u vezi sa njima – veći deo mog života sve ovo je sačinjavalo moj radni dan i moj životni poziv. Ko bih ja bio da nisam psihoterapeut? Da budem iskren, bio sam kivan i prestrašen. Nisam bio spreman da se osećam tako star, tako beskoristan. Pomisao da ću napustiti terapiju i ostaviti je za sobom dovodila je do toga da osećam kao da se prepuštam strmoglavom padu, za kojim će brzo uslediti i neumitna smrt.

Razmatrao sam ovu dilemu. Morao sam dobro svojih pacijenata staviti na prvo mesto, tako da dugotrajna terapija nije dolazila u obzir. Ali, nakon toliko decenija prakse i istraživanja znao sam da su moje sposobnosti uvida i stručnosti dostigle retko visok nivo i da su još delotvorne. Uz to sam osećao i ličnu potrebu da nastavim da na neki način budem od koristi. Kako sam pacijentima mogao ponuditi nešto – dovoljno da im bude od pomoći, dovoljno da se angažujem u ovom svetu – a da u isto vreme nikog ne dovedem u opasnost? Pala mi je na pamet nekonvencionalna ideja. Možda bih mogao da se srećem s ljudima na jednokratnim, jednočasovnim konsultacijama. U toku tog sata bih im pružio sve što mogu – uvide, usmerenje, topao kontakt i prihvatanje – a onda, ukoliko bi to bilo prikladno, uputio bih ih kolegi koji se čini pogodnim za njihove konkretne probleme kako bi započeli tretman.

Ideja o takvoj, kratkotrajnoj terapiji bila mi je potpuno strana. Terapiju sam uvek video kao poduhvat na duže staze – ne mislim na beskrajne godine kao što je bilo u staroj psihoanalizi, već najčešće nekoliko godina, što je dovoljno da se pomogne pacijentima da bolje razumeju sebe i uvedu značajne promene u svoj život. Pronalaženje odgovora na pitanje kako bih mogao biti efikasan sa samo jednom seansom bio bi, ako ništa drugo, interesantan eksperiment.

Neko vreme nakon što mi je na pamet pala ova ideja, dvoumio sam se između skeptičnosti – da li je ovo bio samo način da odložim opadanje svojih sposobnosti umesto da pružam nešto zbilja korisno svojim pacijentima? – i uzbuđenosti – znao sam da posedujem usavršene veštine i da sam pomogao mnogim, mnogim ljudima sa problemima, što je nesumnjivo neka vrednost. Dao sam sebi vremena da pažljivo proučim sopstvena osećanja. Bilo je moguće da će moj ponos odbiti da prihvati ovakvu, poziciju sa svojim sve manjim značajem. Pa ipak sam znao da ću u jednom trenutku morati da prihvatim gubljenje svoje važnosti i zauvek predam štafetu sledećoj generaciji. Zbilja nisam znao u šta će se ovaj eksperiment izroditi, što je samo po sebi bilo intrigantno. Tako sam se dao u novu avanturu u obliku kratkih terapijskih susreta i u istraživanje u vezi sa tim šta bi najviše moglo pomoći u pogledu poticanja promena u mnogo kraćem vremenskom okviru nego što sam ikada i i pomišljao.

Objavio sam da se povlačim iz dugoročne terapije i da ću biti dostupan za jednokratne, jednočasovne konsultacije – licem u lice u svojoj ordinaciji u Palo Altu ili onlajn – preko moje stranice na Fejsbuku. U roku od nekoliko sati počeli su da pljušte zahtevi za seanse, mnogo više njih nego što sam očekivao. Dolazili su sa svih strana sveta, iz engleskog govornog područja, naravno, ali takođe i iz drugih zemalja – iz Turske, Grčke, Izraela, Nemačke – sada kada je Zum srušio sve prostorne granice. Zahtevi su dolazili od ljudi različite starosti, a donekle i različitih profila. Ovaj jednočasovni format, ubrzo sam shvatio, omogućiće mi da radim sa mnoštvom ljudi do kojih inače nikako ne bih mogao dopreti, sa ljudima kojima bi dugoročnija terapija sa mnom bila finansijski nedostižna. Bilo je jasno da će ovo biti vrlo interesantno i mnogo drugačije od relativno tradicionalne privatne prakse, koju sam tokom proteklih dvadeset godina držao u svojoj kućici sagrađenoj u španskom stilu u našem stražnjem dvorištu, kao i decenijama pre toga dok sam radio na psihijatrijskom odeljenju na Univerzitetu Stanford. Hoće li ovo biti dovoljno efikasno za pacijente? Hoću li se ja osećati zadovoljno? Vreme će pokazati. Sigurno će mi to biti nešto novo, a u mojim godinama ništa novo se ne sme nipodaštavati.

Eto kako sam zatekao sebe tog jutra gde razmišljam o svojm prvim jednočasovnim konsultacijama sa Suzan. Bio sam uzbuđen, ali i zabrinut. Nisam uvek zaokupljen predviđanjima, ali nakon nemirne noći, kada su me opsedale mračne misli o sve gorem stanju u kom je bilo telo moje Merilin i o mom sve slabijem umu, pojavile su se izvesne sumnje. Koliko toga dobrog ću stvarno moći da učinim tokom ovih kratkih susreta?

Podsetio sam sebe da nekoliko stvari ide u moju korist. Prvo, moj terapijski pristup je uvek bio potpuno fokusiran na korišćenje onoga što nazivamo ovde i sada. Pod tim mislim da su interakcije između pacijenta i mene u datom trenutku esencijalni alat za postizanje promene. Kakve god problematične tendencije bile prisutne kod pacijenta – nesigurnosti, neuroze, stvari koje rade, a koje postaju prepreka njihovim odnosima sa drugima – sve će se vrlo verovatno pojaviti tokom terapijskih seansi usled naših interakcija. Džeri, koji je morao imati najboljeg terapeuta, odličan je primer za to. Iako mi se obratio za pomoć i tako, pretpostavljam, započeo naš zajednički rad sa pozitivnim mišljenjem o meni, konstantno me je kritikovao na više načina. Mnogo puta sam doprineo tome da postane svestan ove svoje sklonosti. U početku je ovakve komentare pripisivao mojim manjkavostima – preteranoj osetljivosti ili ljubomori zbog njegovog finansijskog uspeha. Ali, malo po malo, Džeri je počeo da uviđa kako se i u drugim situacijama u životu ponaša na ovaj način i da to utiče na njegove odnose i sreću u životu.

Ovakav pristup u ovde i sada je uglavnom neistorijski, što znači da se ne oslanja mnogo na lične istorije pacijenata. Umesto da unedogled provodim vreme kopajući po pričama koje stoje iza pacijenata, a toliko vremena ne bih ni imao u ovim jednokratnim seansama, ja se fokusiram na sadašnjost i pažljivo pratim svaku reč i svaki gest koji mi oni pruže, kao i one koje izostave. Bio sam uveren da će nam ovakav pristup omogućiti da vrlo brzo uronimo u ozbiljan rad. On je, takođe, pružao i priliku da se uskladim sa ograničenim mogućnostima svog sve nepouzdanijeg uma: pamćenje stvari iz prošlosti je predstavljalo sve veći izazov, a prisećanje brojnih detalja vezanih za svakog pojedinačnog pacijenta je bilo van mojih mogućnosti. Ali, zato je prisutnost u ovome baš ovde i baš sada bilo nešto što sam bio u stanju da obavljam kako treba.

Takve misli su mi se motale po glavi dok sam sedao u stolicu u svojoj ordinaciji i otvarao prozor Zuma kako bih razgovarao sa Suzan, pedesetogodišnjom učiteljicom iz Oregona, koja je bila u dubokoj depresiji. Brzo smo se pozdravili i ja sam joj objasnio kako ću moći da je vidim samo jednom kao što je i pisalo na Fejsbuk stranici, i kako se nadam da ću joj biti od što veće pomoći. Čudno sam se osećao dok sam joj to govorio i mislim da sam postavljao temelje kako njenog, tako i svog rada. Klimnula je glavom, a zatim se dala u pričanje svoje tragične priče. Dve godine ranije, jednog četvrtka oko deset sati uveče, otvorila je frižider i primetila kako je velika pita od višanja, koju je bila napravila, sada skoro nestala. Planirala je da s pitom posluži bliske prijatelje koji su dolazili na večeru sutra uveče, ali je od nje ostala samo tanka korica iz koje je curio tamnocrveni fil.

Šta se desilo sa pitom? Nije tu bilo nikakve misterije: nema sumnje da ju je Piter, njen suprug, pojeo. To mu ne bi bilo prvi put.

„Taj halavi lenjivac”, zavapila je i briznula u plač. Sudbina njene pite je bila isuviše za nju. Poslednja kap. Sledećeg dana je morala da bude na poslu do 5.30, jedan sat pre nego što će gosti doći na večeru. Jedva će imati vremena da se presvuče i postavi sto, a kamoli da će uspeti da napravi novu pitu. Kakvo nepoštovanje!

Kipteći od besa, odjurila je gore da to raščisti sa mužem, koji je već bio u krevetu. Svađali su se desetak minuta. Tenzije i glasovi su se povisili. Kazao je kako joj je uvek bio glavni oslonac u porodici (Što nije tačno! pobunila se ona), i da će, bogami, pojesti svaku pitu koja mu se prohte. Uzvratila mu je da je debela svinja koja će se toviti dok ne crkne.

On joj je rekao da spava na kauču, izgurao ju je iz spavaće sobe, zalupio vrata i zaključao ih.

„Odlično”, povikala je. „Poslednja stvar na svetu koju želim je da spavam sa samoživim halapljivcem.”

Idućeg jutra, kucanje na vrata spavaće sobe i glasno dozivanje supruga naišlo je na tišinu. Na kraju su ona i njene dve ćerke provalile u sobu da bi ga pronašle nepomičnog na krevetu. Pozvale su hitnu pomoć i, kada je ona stigla, ustanovili su da je mrtav već nekoliko sati. Kada je stigla policija, ogradila je kuću i pretražila svaku sobu. Suzan i ćerke su nadugačko ispitivane – očigledno je policija posumnjala da je tu možda bio neki zločin, čak su išli dotle da insinuiraju kako je pita mogla biti iskorišćena u tu svrhu kao „oružje“.

„To je užasno”, rekao sam. „A, koliko ste se oporavili od suprugove smrti?”

„Rekla bih nimalo” odgovorila je Suzan. „Ništa od oporavka. Nimalo. Možda mi je i gore nego što je bilo. Jako mi nedostaje i muči me osećaj krivice zbog svega što sam mu rekla to poslednje veče. I još sam besna na njega što me je napustio. Plačem sve vreme i sada sam ja ta koja ne može da prestane da jede i ja sam se ugojila skoro trideset kila. Nedavno sam išla kod psihijatra i rekao mi je da se na neki način identifikujem sa suprugom. Kakva mi je to pomoć? Imam strašne probleme s kožom i ne prestajem da se češem. Jedva da išta spavam, a kada se to desi, stalno sanjam Pitera. Kad mi ćerke za mesec dana odu na koledž, ići ću da jedem sama po restoranima i ljudi će me gledati i, sigurna sam, sažaljevati nisku debelu ženu koja jede sama.”

Glasno je uzdahnula, možda u nameri da zadrži suze.

„To vam je to, doktore Jalom, to vam je moj teret. To je sve. Ne znam šta bih još mogla reći.”

Zatim se zavalila u stolicu.

„Znate, Suzan, ja sam mnogo radio sa ženama koje su izgubile muževe i priča o tome kroz šta prolazite nije mi ništa novo. Da vas nešto pitam. Kažete da vam je suprug umro pre više od dve godine. Možete li uporediti kako se osećate sada sa onim od pre godinu dana? Ima li razlike? Da li vas manje boli?”

„Ne. Baš naprotiv. To me najviše muči; sve više razmišljam o njemu i kada sam sama kod kuće strepim da ću zauvek biti tužna i sama. Dođavola! To nije fer.”

„Obično se kroz tugu prolazi u predvidivom ciklusu. Najsnažnije je osećamo prve godine kada iskusimo prvi rođendan, prvi Božić i Novu godinu bez supružnika. Ali onda, kako vreme prolazi, bol slabi. A kasnije, kada prolazite kroz ciklus tih posebnih dana drugi put, to vam postaje znatno manje bolno. Ali to nije slučaj sa vama. Nešto vas blokira i čini mi se da je to povezano s vašim gnevom.”

Suzan je naglašeno klimala glavom, pa sam je pitao: „Možete li to klimanje pretočiti u reči?”

„Ne pronalazim reči da to iskažem, ali znam da ste u pravu. To me zbunjuje. Davim se u tuzi, a onda, iznenada, osećam samo snažan bes.”

„Hajde da se fokusiramo na to, na vaš gnev”, rekao sam. „Samo pustite mislima da idu u tom pravcu i nekoliko minuta delite svoje misli sa mnom. Drugim rečima, razmišljajte naglas.”

Izgledala je zbunjeno i zavrtela je glavom. „Ne znam kako da počnem.”

„Možda bi najlakše bilo da krenete od početka. Razmišljajte naglas o svom prvom susretu sa gnevom.”

„Gnev … gnev. Prvi put sam osetila gnev sa prvim dahom – na samom rođenju.”

„Samo nastavite, Suzan.”

„Znači, proveli ste detinjstvo slušajući kako vaše rođenje, vaše postojanje uopšte, za nju predstavlja neprijatnost?”

„O, Bože, da, stalno je nešto radila da to osetim. Nek’ je prokleta zbog toga!”

„A vaš otac?”

„Još gore. Mnogo gore. Njegova omiljena šala, koja mu nikad nije dosadila, bila je da je medicinska sestra pogrešila kad sam se rodila i da je porodici donela posteljicu umesto bebe.”

„Ajoj. O, Suzan, to jeste loše da vam se otac šali kako niste osoba, već placenta.”

„Njemu je to bilo jako smešno. I majka se slagala s njim. Biću iskrena s vama. Znam da je to neprirodno, ali ja sam ih mrzela. Oboje. Pogotovo oca. Nije hteo da mi da novac za koledž. Hteo je da radim kao sekretarica u njegovoj radnji. Zato sam rano napustila dom i morala sam da zarađujem za svoje školovanje.”

Zaćutala je i pustila da ove duboke emocije prođu kroz nju. Nakon nekoliko sekundi, dok je još bila otvorena i osetljiva, pogurao sam je da zađe još dublje.

„A gnev usmeren prema mužu? Recite mi nešto o tome.”

„Nije bio nalik gnevu koji sam osećala prema ocu. Sigurno nije bio takav u početku. Pitera sam upoznala kada sam napustila dom, kad sam bila na koledžu. Zabavljali smo se i bio je dobar prema meni. Roditelji su mu bili imućni i uvek je imao novca. Kad god sam bila dekintirana, on bi mi pomogao oko plaćanja kirije ili kupovine. A ranije nikad nisam imala tu vrstu pomoći ni privrženosti.

„Piterov otac je bio političar i želeo je da sin krene njegovim stopama. Piter je bio harizmatičan, znao je da bude neverovatno šarmantan i zabavan. Ali je bio lenj i bio je loš student koji se stalno kockao, pa je na kraju napustio školovanje. Postao je čuvar u lokalnoj banci, a i taj posao mu je našao otac. Nikad nije zarađivao dovoljno da nas izdržava ili, ako i jeste, uvek bi sve prokockao. Bilo kako bilo, jasno mi je stavio do znanja da ću uvek morati da radim. Nikad nisam bila slobodna, ne računajući tromesečna porodiljska odsustva po rođenju naših ćerki. Nikad nisam bila u prilici da postanem to što jesam, da svojim ćerkama budem majka kakva sam želela. Umesto toga, ja sam radila i to naporno. I znate šta? Samo nekoliko dana pre nego što je umro, rekao mi je da je postao suviše debeo da bude čuvar u banci i da su ga premestili u kancelariju, što je podrazumevalo nižu platu. Rekao je da to nije ništa strašno, a ja sam toliko pobesnela na njega jer ga nije bilo briga ni za sopstveno zdravlje. A verovatno ću morati da nađem još jedan posao kako bismo plaćali račune!”

„Čujem da se u vama kuva mnogo gneva, Suzan”, rekao sam. „Suprug koji vam nikad nije odao priznanje za sav rad koji ste obavljali, koji nikad nije prepoznavao vaše želje i potrebe. Okrutan otac koji je na vas gledao ili kao na problem, ili kao na predmet šale. I bezosećajna majka koja vas nikad nije želela i nikad vam nije pružala ljubav. Sada njih više nema – majke, oca, muža – nikog od njih nema. A sa njima je otišao i dobar deo vašeg života. O, Suzan, nije ni čudo što ste gnevni. Ko na vašem mestu ne bi bio besan? Znam da ja bih.”

Klimala je glavom dok sam govorio.

„Kako se, Suzan, osećate kad vam ovo govorim?”

„Teško mi je. To je tačno, ali mi je teško.”

„Hoću da na tren vidimo šta ste sve postigli uprkos svima njima: dvoje divne dece, hvale vredna karijera nastavnice. Dosta ste postigli, Suzan.”

Progutala je glasno dok je to prihvatala.

„U stvari, nikad nisam bila u prilici da sa nekim razgovaram o ovome”, kazala je. „Svi žele da Pitera pamte kao dobru osobu, da nas pamte kao dobar par. Niko ne govori o onoj tamnoj strani.”

„Hvala što ste mi ovo ispričali. Vaš gnev je sasvim ljudski. Ipak mislim da to donosi jedan veliki problem. Mi osećamo da nikad ne treba loše da govorimo o umrlima, da je to pogrešno ili da ih nekako ne poštujemo. Jel’ vam to zvuči poznato?”

Klimnula je dok su joj se suze skupljale u očima.

„E, pa ja se ne slažem. Bilo ko u vašoj situaciji, sa iskustvima koja ste vi proživeli, osećao bi gnev koji vi osećate. Suviše strogo sudite o sebi.”

Suzan je sada već jecala, pa sam sačekao da se smiri i počne normalno da diše.

„Ne znam šta da radim, kako da prestanem”, napokon je rekla. „Volela bih da zapamtim toliko drugih stvari iz našeg zajedničkog života. Zaista sam ga volela. Ali sam toliko besna.”

„Ja mislim da će vam se, kada prihvatite svoj gnev, prihvatite da je on na mestu i da za njega postoji jak razlog, ta sećanja vratiti. Ali za to je potrebno vreme.”

„Možda”, klimala je glavom. „Možda.”

Zatim sam nastavio svojim najozbiljnijim glasom.

„Suzan, pažljivo sam saslušao sve što ste mi ispričali, sve sam primio k znanju i dobro razmislio o svemu. Hoću da znate da vas proglašavam nevinom. Molim vas da me čujete: Proglašavam vas nevinom! Zaslužili ste dobar život. Vredno ste radili, bili ste dobra majka, dobra supruga i zaslužujete da sada budete srećni.”

Nasmešila mi se kroz suze i ja sam završio sa snažnim osećajem da sam bio od pomoći. Dao sam joj ime terapeuta sa kojim bi mogla da nastavi rad. Očigledno ovaj matorac još ima šta da pruži, pomislio sam kad sam razmišljao o seansi!

Nekoliko nedelja kasnije sam od nje dobio imejl koji mi je to potvrdio. Zahvalila mi se na pomoći i evo šta je napisala:

Neću zaboraviti momenat kada ste rekli nešto kao: „Kako mi se čini, otac i majka vam nisu bili dobri roditelji, ali i pored toga ste uradili jako dobre stvari u životu… Divim vam se zbog toga.” Pružili ste mi topli osećaj da me ljudi vide, poštuju i u isto vreme mi pružaju podršku. Takođe ste me proglasili nevinom. Nikada neću zaboraviti tu opasku i osmeh na Vašem licu kada ste to izgovorili. Čuvaću Vaš glas u glavi i u srcu.

Razmišljajući o ovome kasnije te večeri, osetio sam da je to bio jedan od najboljih terapijskih sastanaka u mojoj karijeri. Bio sam rešen da nastavim da radim ove neobične, jednočasovne seanse, da vidim kome bih mogao pomoći i saznti što je više moguće u tom procesu. Jednako je važno što ću svoja saznanja moći da podelim sa drugima. Ranije, kad sam govorio o želji da pomažem pacijentima, izostavio sam druge važne aspekte svog profesionalnog života, one koji se tiču podučavanja. Veći deo mog spisateljskog rada je bio u službi podučavanja mladih terapeuta i drugih koji su se bavili terapijom ili išli na nju. I dalje, mnoge moje misli nisu u skladu sa trendovima na polju kojim se bavimo. Dok je psihijatrija sve više gurala medikamente kao rešenje za mentalna oboljenja, ja sam se zalagao za ljudsko povezivanje; dok su psihoterapeuti sve više obučavani u pravcu redukovanja simptoma kao u slučaju kognitivno-bihejvioralne terapije i terapije fokusirane na rešenja, ja sam se okrenuo radoznalosti i dubljem ličnom istraživanju.

Ovakva posvećenost deljenju onoga što sam naučio sa drugima uvek je bio moćni poticaj koji me je terao napred, i ja sam ponovo osetio taj impuls kada sam razmišljao o Suzan i zamišljao mnoge druge bogate susrete pred sobom. Prihvatio sam se ovog projekta ne samo da bih pomogao ljudima koji su zatražili konsultacije i da bih i sâm ostao aktivan, već i da bih preneo drugima sve što naučim.

Irvin Jalom , Bendžamin Jalom

Izvor: Velike priče

  Bendžamin Jalom, Irvin Jalom, Psihijatrija, Velike priče

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.