Ulogujte se / Kreirajte profil

Jelica Ivković

Jelica Ivković. Njenim imenom i prezimenom počinjem svoju priču. Da se odmah vidi i da se zapamti.

Pokušala sam njeno ime da nađem na Internetu. Okreni-obrni, nema ga. Kako je moguće da ga nema? Ne znam, niti imam bilo kakvo objašnjenje. Neko od mojih kolega i sagovornika sigurno zna nešto o njoj. Ne znam koga da pitam, samo sam sa nekolicinom u kontaktu preko društvenih mreža. Poslala sam i podatke i priču o njoj i opet ništa. Htela bih da znam šta je sa njom i da se zna za nju. Da li je još živa, ne znam. Sada bi ona imala oko devedeset ili koju godinu više. Volela bih da je živa. Takvi ljudi naprosto zaslužuju da žive dugo. Da vole i stvaraju. Tako je ovaj naš svet bolji i lepši.

Jelica Ivković je bila lektor engleskog jezika na Filozofskom fakultetu u Beogradu u vreme kada sam ja studirala. Meni, skromnoj provincijalki iz radničke porodice, Jelica je kao ličnost, po stasu i držanju bila otkriće. Zapravo, ličila je na moju tetu Nenu koja je iz Amerike dolazila jednom u par godina da nas poseti; tada bi ona kao vila sa svojim osmehom, zlatnom kosom i srebrnim naočarima, spuštala u moje krilo svilenu haljinu, kese mirišljavih bombona, knjige. Dala bi i srebrni polu-dolar, sećam se; taj dolar je bio kod mame, da ga ona čuva.

Profesorka Jelica, ja sam je tako zvala, ličila je na moju tetu Nenu. Posebna prednost je bila u tome što je teta Nena dolazila tek po koji put u par godina na nekoliko dana, a profesorka Jelica je bila sa nama, studentima, najmanje dva puta nedeljno po sat-dva. Bila je srdačna i lepa profesorka iz dobre kuće; odmah bi se to videlo po njoj. Njen glas i osmeh bili su tako prirodni i prisni, da je celu grupu studenata vodila kao decu u najlepše igre. Radila je sa nama engleski na dopadljiv i učen način; uvek je tu bilo i literature, anegdota, pesama i priča, kojima nam je držala pažnju i činila da je engleski jezik išao kao „ ’ladna voda“. Većina cura i momaka iz grupe su engleski jezik govorili kao svoj maternji; oni su bili deca uglednih beogradskih porodica i putovali su po svetu pre nego što su došli na studije, a ja sam imala svoju tetu Nenu koja je govorila „po naški“ i bila srećna da sa svojima u svojoj domovini govori svoj maternji jezik. Tako sam ja u profesorici Jelici dobila pravi dar. Sam Tvorac me je pitao šta je to meni potrebno na studijama. Ja sam engleski jezik znala malo i nedovoljno da bih ga bez teškoća pratila na studijama, ali sam se na njenim časovima upinjala u učenju i potrebi da pokažem da mogu da se nosim sa engleskim jezikom kao i drugi. Profesorica je za nas napravila skripta iz psihologije na engleskom jeziku i mi smo po tom zanimljivom i dobro složenom štivu radili. Onako nasmejana, raspoložena i draga, sa nama je razgovarala kao sa svojom decom. Spontana i srdačna atmosfera činila je da su njeni časovi bili prava slast u druženju i učenju.

Onda sam se razbolela. Ozbiljno i dugo. Tri godine su mi prošle u mukama i lečenju. Na kraju, kada su me nemoć i očaj skrhali do ćoška zida u kome je stajalo: ili ću se podići i krenuti ili ću pasti zanavek, ja sam se sama digla. Podigla sam se i krenula. U septembru iste godine vratila sam se na fakultet, krenula od početka i gle čuda, išlo je. Imala sam krize, bilo je trenutaka kada bih pomislila da više nemam snage i uslova za dalje. Onda bi svanuo novi dan i ja bih nastavila dalje, od mesta na kome sam zastala.

Na fakultetu sam vrlo brzo srela profesorku Jelicu. Prepoznala me je, pozvala u svoj kabinet na priču uz kafu i predložila mi da radimo zajedno englesku literaturu. Da se družimo. Pozvala me je za prvi vikend da budem gost u njenom domu na Novom Beogradu. Otišla sam i provela sa njom ceo taj dan: ona je spremala obroke, svirala mi na klaviru, pričala sa mnom. Požalila sam joj se na svoju mršavost, telesnu slabost, osamu. Sećam se dobro šta mi je rekla: „Bila sam u ratu, takve devojke kao vi, Slavice, iznele su rat na svojim plećima. Videćete svoje snage i videćete, vremenom da se one ostvaruju, polako, strpljenja. Vi ste nežni, osećajni, talentovani, to su vrline, imajte ih u vidu“: Istina je, znala je iz mojih priča da sam svirala klavir, volela svoju gimnaziju i učila engleski jezik na povremenim privatnim časovima. Pokazala mi je kako da se hranim, sama mi je spremila obroke koji su mi prijali. Odvojila mi je knjige na engleskom i darovala ih. Pričala mi je o Eriku Bernu i njegovoj knjizi „Šta kažeš pošto kažeš zdravo“. Ta knjiga je u to vreme bila aktuelna, a sam Erik Bern je i kod nas zaživeo sa svojom TA.

Tako sam ja nastavila da dolazim kod profesorke Jelice, uglavnom za vikend, kada je to bilo moguće i ona je svojom neposrednošću i toplinom u razgovorima i učenju, postala meni podrška, vredna i važna, baš tada kada mi je trebalo moje osamostaljivanje i samopoverenje. Na kraju druge godine studija, ja sam spremala za ispit iz engleskog jezika Bertranda Rasela i delove iz njegove knjige „Marriage and Morals“, knjige koju sam ja našla i kupila u antikvarnom odeljenju knjižare na Terazijama. Bila sam ponosna na devetku koju sam dobila za svoje vredno učenje i još uvek skromno znanje engleskog jezika.

Profesorka Jelica i ja smo ostale u lepom i dobrom druženju i prijateljevanju još koju godinu mojih studija. Upoznala sam i njenog muža, doktora Ivkovića, slušala sam od nje njena sećanja iz mladosti, studija, ratnog doba. Bila je poreklom iz poznate beogradske porodice i bila je u prilici da uči strane jezike, svira klavir. Otišla je potom da radi sa mladim ljudima, tako se našla sa nama na fakultetu. Nije imala dece. Pričala mi je i zašto i tužno dodala da je to ostala njena neispunjena želja. Meni je rekla da ću ja verovatno imati dece i poželela mi ljubavi „do neba“.

Bila je puna anegdota i iskustvenih priča, koje bi pričala na časovima. Neke od njih sam čula i u svom druženju sa njom. Jednom mi je pričala o opreznosti i snalažljivosti, kada je kao devojka, u ratnom Beogradu, razrušenom od bombardovanja, išla kasno uveče kući posle školskih časova; dok je tako išla po mraku i pažljivo da se ne bi strmoglavila preko ruševina, primetila je da iza nje ide neki čovek. Kada se uverila da je taj čovek prati, a da nigde nikog nema u njihovoj blizini, ona je stala ispred njega, pogledala ga u oči i rekla:

„Ja vas molim da mi pomognete da pređem preko ovog kamenja i da stignem svojoj kući“. Čovek se trgnuo na njene reči, zastao i nakon nekog vremena, ponudio joj svoje „pod ruku“ i pažljivo je odveo kući. Na rastanku ju je pozdravio i rekao joj: „Izbegavajte da noću idete sami ovim ulicama. Ne zna se koga možete da sretnete“.

Nakon mog apsolviranja, ja sam dobila posao i otišla iz Beograda. Sa profesorkom Jelicom sam se dopisivala, katkad bi se čule telefonom, a jednom sam išla u posetu u njen dom u Beogradu i ostala jedan dan kod nje. Beše to vikend koji pamtim. I tada sam je poslednji put videla.

Ja sam otišla svojim putem, daleko od Beograda i dokolice u kojoj bi se, izvesno, setila nje. Kažem, dokolica, jer me je profesorka Jelica podsećala na dokolicu, da makar koliko imala obaveza i poslova, dozvolim sebi odmor u kome ću gledati kako „trunke u vazduhu promiču kroz zrak sunčeve svetlosti“, ili da „mirišem ružu, dugo, dugo, zaklopljenih očiju“ …

Negde pred rat, ili, koju godinu pre, ja sam dobila jedno njeno pismo. Svojim lepim rukopisom ispisala mi je pažljive i prisne reči. Otišla je sa mužem na Bliski Istok. Da li je to bio Liban ili Jordan ili neka treća zemlja, ne sećam se. Ona je volela svoj boravak tamo: dok je muž radio kao lekar, ona je držala časove u jednoj međunarodnoj školi, i maloj i velikoj deci, kako se izrazila, a u slobodno vreme družila se sa novim prijateljima i proučavala kulturu naroda kod kojeg je bila. Sećam se, pisala sam joj tada pismo i ne znam da li ga je dobila. Neko vreme se nije javljala, a onda je kod nas počeo rat koji je brzo brisao dobre ljudske veze. Više nisam imala način da nekako do nje dođemo, ja ili moj glas. Surove godine koje sam proživljavala, zajedno sa svojom porodicom, prijateljima i sunarodnicima, učinile su da sam skoro zaboravila svoju profesorku Jelicu. Nisam je zaboravila, naravno, samo je moje sećanje na nju bilo duboko u meni u onom kovčežiću sa blagom koje ostaje trajno sačuvano.

I ovih godina samoće na pragu starosti, kada dragi i plemeniti prijatelji koji su otišli iz mog života nekim svojim putevima, ja sam se setila moje profesorke Jelice.

Jelica Ivković je u mom sećanju treperi ponovo onom istom svežom i dragocenom energijom prijateljstva koje mi je pomoglo u nesigurnim koracima moje mladosti i daljeg odrastanja. Njen dobri i lepi lik i glas su tu, kraj mene sada kao i pre skoro pola veka. Njene poruke u meni.

Za P.U.L.S.E: Slavica Vukasović

  •  
  •  
  •  
  •  

Jedan komentar na tekst Jelica Ivković

  1. Maša

    05/03/2018 at 16:04

    Lepa, proživljena, topla priča.
    Uživala sam. Podsetila me je koliko su susreti, I naizgled male ljudske stvari bitne u ovim našim ubrzanim životima.
    Nadam se da će neko ko je upoznat sa sudbinom ove junakinje priče, naići na ovaj tekst.

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.