Ulogujte se / Kreirajte profil

Jesen

Jesen se pomešala sa prvim žutilom lišća povrh krošnji drveća u susednoj šumi. I livade, na kojima se kliza blago sunce, otapaju se kapima planinske rose po pokošenoj travi. Prvi septembar je, mirno popodne, sunce se raširilo u oblacima, jače u svojoj svetlosti od njih. Nebo bledo, s kraja brda beličasto. Treperi tišina prostranstva beskrajnih brda.

Tarsa se budi i gleda kroz prozor.

Isprepletane grane jabuke su naspram njene postelje. Sve prisno i jednostavno služi za odmor nakon plodnog radnog dana i lakog ručka u ovom širokom svetlom stanu, u selu, na planinama.

Ona je znala da je ovo sada njen dan. Ceo dan je provela u prirodi obilazeći mladice šljiva, jabuka i lešnika.

Uveče je otišla u grad i u lokalnom pozorištu veselo se smejala. Upoznala je jednog gostujućeg glumca u predstavi. Na kraju predstave, on joj je dobacio ružu. Razdragana, ostala je posle predstave duže u gradu i otišla kod sestre da spava.

Osvanula je u stanu sestre , koji je izgledom dvorane za vežbanje ličio na veliki komad nebeskog prostora. Tu ju je čekalo par komada fine odeće, sandale, široka velika haljina od lakog platna, bledo crvena i sa belim cvetovima jasmina. Sestra je nešto prebrajala i setila se da je dobro da baš toga dana bude uz nju. Do večeras da joj pomogne, ako ima šta da pomogne. Sestra je osetila da se nešto sprema.

Tarsa je ćuteći doručkovala. Obukla je spretno i brzo sve što je sestra spremila i obula sandale. Osmehnula se sestri i izašla na ulicu. Ona je u gradu; hodala je sve dok nije srela Stevana. I srela ga je. Bilo joj je jasno da će je izabrati to lepo i bistro lice dečaka muškarca, lice sa dva velika bledozelena oka koja pravo gledaju u nju. Bira je da se sa njom vidi iste večeri. Nije razumela zašto se desilo da baš bude ona izabrana, jer to je bio njihov prvi susret nakon sinoćne pozorišne predstave. On je pozorišni glumac. Voli da skita po gradovima u kojima gostuje sa svojim pozorišnim predstavama. Nema ženu, ali je osećajan i sila je za susrete sa ženama. O njemu ona ustvari ništa ne zna, ali oseća. Našla ga je sada na ulici i pozdravila. Ide tamo gde je određeno da ide – prema njemu. Biće da nije ništa loše u izboru koji se dogodio, kada je prepoznala da on nju traži; ipak je krajnje neobično da baš ona bude izabrana. Svejedno, ona će se pripremati što god najbolje ume i zna, jer je ona u igri koja je veoma privlači. Ova je igra jednostavna i jedinstvena. On je nju izabrao i ona želi da se sretnu. U svom selu vodi život nastavnice koja je dovoljna samoj sebi.

No, Stevan je poznat momak, a ljudi zaduženi za red i pravila u ovoj provinciji, počeli su da je jure i ona je morala da beži. Imala je utisak kao da su je mediji izabrali za taj susret radi predstave na kojoj je dobila ružu; o tome će se sigurno pisati, pa joj je sadašnji susret iz nekog razloga zabranjen. Ona ne zna baš zbog čega. Možda zbog toga što je izašla u svet, pa joj se učinilo da je primećuju više nego što treba. Možda. Pravila su pravila i u prolazu. I običaji. Nekog otkrivaju, nekog jure, nekog zaborave. No, ona se ipak nije suviše pitala, niti ju je interesovala ta gužva oko nje. Bežaće od gužve, njoj treba dodir, osmeh i razgovor. Njoj treba baš ovo što se događa sa Stevanom …

Kiša počinje da pada …

Tarsa, žena zrelih srednjih godina se susreće sa muškarcem koji je mlad; nju mogu neki ljudi juriti zbog toga, ali je ne mogu stići. Možda on ima i četrdeset godina, ali, on je mlad. Taj njihov susret možda će postati javna predstava za svetinu, pošto se oni sretnu i provedu noć, ali njoj je bila važna njena intima. Jedna Celina bliskosti sa Stevanom … Ona će se skinuti, izuti svoje sandale i biće bosa i gola. Njena kosa je sada kratka i mokra, lepi se niz kožu i čini lice čežnjivim i snenim. Ustvari kosa joj je duga, samo je spletena. I njeno telo je vitko. Ona sada nosi sandale koje su skvašene, ali njoj one ne smetaju, dok beži od progonilaca. Biće da je nepodobna za ovaj susret, pa je jure da je maknu. Progonioce ne interesuje što ona ima tremu od susreta sa njim i što zna da iz nekih razloga ovaj susret treba da se desi … Ona je nekim svojim unutrašnjim značenjem i postojanjem izabrana za ovaj događaj. Na njoj je da se za susret spremi. Pada joj na um vođenje ljubavi, ona voli i da se i to desi, mada se plaši …

Jurnjava nepoznatih ljudi pretvara se u moru, ali ona izmiče brzim i spretnim trčanjem uz uske duge stepenice na vrh neke kule, pa silazi i skriva se u nizu toaletnih prostora u jednom velikom podrumu, iza nekakvog hrapavog zida, koji ju je kao kakva živa ograda povukao za struk i uklonio od progonilaca. U glavi su joj se motale slike i glasovi sestre da se raduje što će njoj ovaj susret da se desi … sestra je to slutila i znala je da je vreme da se tako nešto desi, a ona Izabranica velikog muškog srca, je tu i neka se snađe. Ionako joj stoji da se snađe… Zar ne vidi da ima duge vitke noge i tanak struk; devojačke male grudi i lice koje je malo i duguljasto, ovalno, i oči, smeđe, sjajne, sve bez šminke, čisto. Pomešale su se godine, uzrasti, sve je u tom telu i na njemu bilo devojčica, devojka i žena.

Prvi dan jeseni najavljivao je dobru jesen života; ta jesen bila je meka, hitra, ovalna, i željena. Sa šarenilom lišća, cveća i rastinja, onako tihim i dobro uobličenim. Ona je slikala, pevala, pisala, učila druge ljude i upuštala se u snove. Snovi su je vodili u avanture koje nije ranije proživela… ali, te avanture kad-tad dođu i ostvare se u nekom događaju kao što je ovaj. ..

Ona korača. Počinje da pada mrak, a to je plaši. Sva je u tom prizoru iznenadnog, lepog i smirenog Stevanovog pogleda i zato – kas. Dok beži i goniocima zatire trag, ona prepoznaje da je njena koža otkrivena i privlačna. Noge se spliću dok trči; to se tako samo duge vitke noge spliću. Ramena su joj tako blizu lica da ih ona oseća kako se polako pokazuju i istežu pred Stevanom. Znala je da joj je haljina duga, jednostavna tunika, od tankog materijala i kada je raskopča, u tunici će sesti na pod. Stevan će je gledati i pričati sa njom. Znala je da ima šta da priča sa njim i da će on da je otkrije kao žensko biće koje sebe samu prepoznaje, samu sebe gradi i sama živi. Ustvari: ni zbog koga se ona ne sprema i ni za koga se ne kaćiperi; ona živi za sebe i osluškuje svet oko sebe; njena mlada i lepa deca koja su daleko – gledaju svoje puteve i iako je obožavaju, viđaju je retko. Šalju joj pozdrave, pisma, slike, šalju joj dobre pesme i knjige, ali, oni su daleko od nje. Njoj su njene dugogodišnje staze poznate, na njima je ona sama. Katkad ode sestri; sestra svaki put ima šašave ideje da ona, Tarsa, može i treba da bude sa nekim muškarcem. I to mlađim … Tarsa je osećala svoje visoko čelo, otvoreno, šiške su se dizale u zrak, a raspletena griva kose se motala oko vrata dok je jurila, tražeći mesto na kome će na miru da se spremi. U rukama je držala komad ogrtača koji je trebalo da obuče na tanku tuniku. Uplašena kao devojčica, ali i iz nekih čudesnih razloga – lepa i ljupka sebi kao devojčica, jurila je u avanturu kao u najslađe krilo majke, znajući da je ta avantura baš ono što joj treba i što je neophodno da se desi. U toaletu dok se skrivala, videla je svoje lice na mutnom staklu prozorčeta. Lice joj je izgledalo okruglasto, punašno, okruženo kosom koja se držala uz jagodice kao da joj je tu oduvek mesto.

Sestra joj je ostavila komad nakita, lančić sa kristalom oker boje i ona je stiskala taj fini lančić, skupa sa čaršavom duge tunike u rukama.

Sestra je odnekud naišla i pratila ju je. Malo dosadna, pričala je o svom nameštanju stana i izbacivanju nepotrebnih stvari iz njega. Pričala je sa puno energije i uzgred ju je strogo i blisko sestrinski gladila, čas po ruci, pa po kosi, čas joj nameštala tuniku, kako to treba da joj stoji, a da bude fino. Sestra se onda odvojila i otišla.

Tarsa je nastavila da ide. Preskočila je jarak kraj velike nedovršene zgrade i našla se u mraku iza zgrade. Osetila je, znala je, tu ju je dočekao dodir i laki dah. Stevan je celom šakom pomilovao njena gola i naježena leđa. Prstima je opipao vrat i levo rame. Uhvatio ju je za ruku i ona ga je sledila. Tu je bila njegova soba, prostor u polumraku, sa dušekom, kao žrtvenikom na sredini poda. Ona je sela. On je nastavio da je miluje po leđima; tunika na njoj, sa gomilom tkanine u krilu, sama od sebe se držala; naborana tkanina, sa mirisom kože u svojim nitima. I Tarsa je postala mirna. Dok ju je milovao po leđima i po vratu, ona je počela da govori. Tiho, o jesenjem lišću koje gleda svako jutro i veče na susednom brdu u svojoj postelji. Razdragan, on počinje da peva neku staru pesmu i njihovi glasovi se stapaju u noćni šapat.

Za P.U.L.S.E: Slavica Vukasović

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.