Ulogujte se / Kreirajte profil

Jesu li braća Limijer očevi filma?

Film kao novi tehički izum pojavio se krajem 19. veka i, slobodno možemo reći, jedna je od pozitivnijih stvari koje su obeležile 20. vek. Film, avion, naizmenična struja, vakcine protiv besnila, tuberkuloze i dečje paralize, čine svetliju listu pronalazaka 20. veka, nasuprot drugim izumima, kao što su svetski ratovi, koncentracioni logori, atomsko naoružanje, mnoštvo drugih sredstava za masovno ubijanje i mučenje ljudi, te materijali i sredstva za globalno zagađivanje prirode. O sebičnosti bogatih, gladi, eksploataciji ljudi i podčinjavanju malih naroda, nekom drugom prilikom.

Zadržimo se sada samo na filmu koji je opčinio i omađijao milijarde ljudi. Iako će, uskoro, proslaviti tek 120 godina od svog rođenja, može se reći da je film doživeo veoma brz razvoj, kao masovni medij i kao umetnički jezik. Mnogo je filmskih jedinica snimljeno, mnogo je različitih teorijskih tekstova napisano, mnogo je knjiga objavljeno, mnogo je novih filmadžija iškolovano. Pa, ipak, ima se utisak da je svemu oko filma previše površno pristupano, da ima puno generalizacija, uopštavnja, favorizovanja, ili pak zanemarivanja pojedinih pitanja u vezi sa filmom i filmskom umetnošću. Danas, kada pitate bilo koga nešto o filmu, dobićete kao odgovor, najčešće, uopštene fraze, da ne kažemo ofucane formulacije, opšta mesta – i to ne samo od strane obične publike (kojoj ne treba mnog zamerati), već i od onih koji sebe smatraju „stručnjacima za film”, „poznavaocoma filma”, „merodavnima da o filmu sude”.

A, upravo ti, „kvazi-stručnjaci”, samozavani „eksperti” i umišljene „sveznalice”, ni svesni nisu koliko se praćakaju i dave u  neznanja. I ne samo to, nego i koliko zaluđuju druge, koji nisu toliko u materiji, pa ih slušaju i veruju njihovoj prepotenciji.

Pokušajmo da uđemo i objasnimo bar deset ključnih primera koji otkrivaju to neznanje i površnost umišljenih sveznalica.

„Jesu li Braća Limijer očevi filma?” – Jubilej pogrešnog imena

Tekst M.B. Petrovića – prvobitno štampan u “Književnim novinama”, br. 919/920 od 15. 12. 1995. – Ceo dvobroj je bio posvećen 100-godišnjici filma?

Kada je reč o proslavi VEKA FILMA postavlja se jedno, čini mi se, opravdano pitanje – pitanje na koje su mnogi istoričari filma već pokušali da daju odgovor. Ali, ili ga nisu dali ili im se samo učinilo da su ga dali. Reč je o delikatnom pitanju istorije filma: „Šta je zapravo promovisano 28. decembra 1895. godine u Grand kafeu?” Gotovo svi istoričari filma horski odgovaraju: „Film!” Ali, odmah se nameće drugo pitanje: „Koji film?” Jer činjenica je da pod tim magičnim imenom ozbiljni teoretičari filma podrazumevaju mnogo šta: dokumentarni film, igrani film, crtani film, eksperimentalni, film-dokument, naučno-istraživački film, obrazovni film – ili -umetnički, neumetnički, namenski, itd… (Dakle, sve ono što nastaje na filmskoj traci a ima različite namene, jezike, estetike, pa i forme).

lumieri-naceduli

Braća Ogist i Luj Limijer

Da li je ono što su te večeri prikazali Limijeri zaista osnov i čvrst temelj svega onoga što će se kasnije razgranavati i pri tom uvek nazivati filmom? Svakako da nije. Niti je ULAZAK VOZA U STANICU embrion dokumentarnog filma, niti je POLIVENI POLIVAČ, embrion igranog filma, kao što su to neki skloni da tvrde (BEBIN DORUČAK možda jeste embrion porodičnog filma). To su svakako bili haotični komadi filmske trake nasumice snimljeni, bez svesti o karakteru i suštini novog medija.

Jedini smisao koji su Braća Limijer jasno demonstrirali te istorijske večeri, jeste biznis. Dakle, te večeri je promovisano ono što ćemo kasnije nazivati filmskim biznisom; a to podrazumeva dobro izreklamiranu filmsku atrakciju, mračnu salu, radoznalu publiku i mnoštvo prodatih ulaznica.

434px-Cinematograph_Lumiere_advertisment_1895

Imamo li mi danas pravo da sve ono drugo što jeste film a nije biznis svrstavamo pod isti datum rođenja?

Priča o tome kako je suština filma u mračnoj sali i kolektivnom doživljaju, jednostavno je tanka, jer poznajem bar stotinak „manijaka” (poput sebe) koji film više vole da gledaju u praznoj sali nego u punoj, i zbog toga obavezno u bioskop odlaze pre podne, jer tada imaju šansu da sednu u 5. ili 6. red i da ispred sebe i sa strane ne vide nikoga. Ova kategorija gledalaca isto tako intenzivno doživljava film kao i oni koji, prema nekim teoretičarima, to mogu samo u okviru kolektivnog doživljaja. Da i ne pričamo o njihovim maštarijama o privatnim bioskopima za samo jednog gledaoca.

Ona druga priča o tome da li je važnije otkriće sinhronog rada „grajfera” i „sektora” od ideje o prikazivanju pokretnih slika u mračnoj dvorani za veći broj gledalaca nije ista kao ona priča o kokoški i jajetu, bar sa stanovišta fenomena filma. Jer, fenomen filma ne bi bio to što jeste bez „sektora” i „grajfera”, tj. bez njih ne bi bilo pokretne slike; a pokretna slika je ipak suština filma i postojala je i u Edisinovom „kinetoskopu” nekoliko godina pre pojave Braće Limijer. Dakle, ako je reč o roditelju filmske slike, onda je to svakako pre Edison nego Braća Limijer (a da ovom prilikom zanemarimo čak i Edisonove preteče: Platoa, Hornera, Rejnoa, Marea, i sve druge koji su izmišljali raznorazne doboše i vrteške sa pokretnim čičaronima).

edad3

scopeop

Edisonov kinetoskop

U čemu je, zapravo, tajna filmske slike? Tajna je, pre svega, u onom genijalnom otkriću da tromost ljudskog oka nije u stanju da prati i registruje sve stroboskopske promene u jednoj sekundi, a njih je, kada je film u pitanju, tačno 48 (u doba nemog filma nešto manje – 32); i naravno, u tehničkom rešenju da se slika sa filmske trake smenjuje na filmskom platnu uz pomoć sinhronog rada „grajfera” (koji povlači sliku po sliku 24 puta u sekundi) i „sektoru” (koji zaklanja snop svetlosti u trenutku promene slike, da ta promena ne bi izazvala razmazivanje slike, odnosno da bi se stvorila iluzija pokretne slike). A to je sve, ipak, rešio Edison a ne Braća Limijer. „Izum” Braće Limijer jeste važan za nastanak i razvoj bioskopskog biznisa, ali ne i filma. Zar nije više puta dokazano da film može da postoji i van bioskopskih dvorana, da se čak može gledati i u sred bela dana. A da li bi bilo moguće otvarati bioskope bez Edisonovih izuma?

Ako je pak reč o roditeljima filmske umetnosti, dakle o punoj svesti o prirodi, suštini i jeziku novog medija, onda se opet mora zaključiti da očevi nisu Braća Limijer, mada je bioskopski biznis uticao i na tokove filmske umetnosti. Da li su to Melijes, Porter ili još kasniji Grifit, neka ostane otvoreno pitanje za neku drugu priliku, ali ovom prilikom, svakako, moramo da bar delimično ispravljamo nepravdu – Braća Limijer nisu roditelji filmske umetnosti.

Pa šta onda slavimo? Slavimo rođenje bioskopa a ne rođenje Filma. Slavimo datum rođenja jednog velikog biznisa koji je na Zapadu pretpostavljen svim drugim (naročito duhovnim) vrednostima. Ali to za njih i nije čudno; čudno je to kako mi baš uvek nasednemo na tuđe propagandne štosove i kako se epigonski uklapamo u tuđe marketinške programe.

I na kraju još nešto o jubilejima. Potpisnik ovih redova nema ništa protiv praznika, proslava i jubileja – pogotovu ako se dobro jede i pije – ali ipak misli da se stvari, pogotovu istorijske, moraju nazivati svojim pravim imenima.

Autor: Miroslav Bata Petrović

„Deset zabluda o filmu” – I deo

Izvor: “Filmske radosti”

  •  
  •  
  •  
  •  

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *