Jevrejski koncept kontemplacije

Jedan od ključnih razloga zašto smo tako slabo upućeni u različite sisteme kabalističke meditacije pre svega leži u tome što je skoro sva literatura na tu temu isključivo na hebrejskom jeziku i da je zaista retko pravilno prevođena na druge jezike. Shodno tome slobodno možemo reći da je današnji zapadni hermetizam (okultizam) mnoge prevode velikih dela površno obradio, odnosno nedovljno jezički dočarao pun smisao rečenog u njima, često ne zalazeći u neke vrlo bitne detalje i pojašnjenja jezičkih razlika kojih svakako ima. Posebno je to problem kada znamo da dobar deo prevedenih naslova dolazi kao prevod prevoda, odnosno ne radi se o prevodu s hebrejskog na srpski, već s hebrejskog na engleski ili nemački, pa potom na druge jezike. A s obzirom da se veći deo opisane prakse u hebrejskim delima više ne praktikuje i sam rečnik koji ih je krasio lagano je nestao. Tako velika konfuzija počinje čak i sa samom hebrejskom reči za meditaciju, koja je gotovo nepoznata ljudima van hebrejskog govornog područja. To je dovelo i do korišćenja pogrešnih termina na ovu temu pri mnogim svetskim enciklopedijama. Jednom pošto uspostavimo pravilan vokabular bićemo u prilici da cenimo diskusije koje se tiču ove tematike, kao poput onih u knjizi ”Zohar” – temeljnom delu jevrejskog misticizma i delu koje je utemeljilo kabalu kao pravac.

Ta jedna reč koja se uvek pominje kada o meditaciji govore mnogi veliki kabalisti, i filozofi, jeste hitbodedut (התבודדות‎). Glagol meditirati predstavljen je rečju hitboded (התבודד). Reč hitboded izvedena je iz korena badad (בדד), što u prevodu znači – osamiti se. Tako je bukvalno možemo prevesti i kao samoizolacija. Na drugim mestima ona označava stanje svesti koje krasi izopštavanje sopstva, izolacija individualne srži bića. Njegove esencije. No, kada je analiziramo u kabalističkom kontekstu, reč hitbodedut ima daleko dublje značenje od fizičke izolacije i materijalnog odvajanja. Ona se odnosi na unutarnju osamu, gde individua mentalno razgraničava sadržaoce sopstvenih misli i ideja. Jedan od najvećih jevrejskih kabalista rabin Haim Vital (רבי חיים בן יוסף ויטאל) često je govorio baš o takvom činu odvajanja, do najveće moguće mere, kao vrhunskog Čina. U tom radu osoba vrši separaciju svog duha od tela do te mere da više ni ne oseća bilo kakvu pripadnost fizičkom sopstvu i sa onim što ga vezuje za materijalni svet postojanja.

Što je veća separacija sopstva to je uspon duha izvesniji i učinkovitiji.

Ovakvo mentalno stanje vrlo je važno za proročko iskustvo kojem teže kabalisti. Najbolji opis tog stanja verovatno nam je ostavio rabi RaLBaG, odnosno Levi ben Geršon (Geršonid, לוי בן גרשון), veliki jevrejski filozof na zapadu poznat i kao Magister Leo Hebraeus. On piše da postignuće stanja proroštva zahteva izolaciju (hibodedut) svesnosti od imaginacije, ili oba ova od drugih mentalnih (nesvesnih) centara unutar mehanizma bića. Rabi Isak (of Acco, יצחק בן שמואל דמן עכו) takođe se služi istom definicijom kada govori o postizanju sličnih stanja svesti, otvorenim za kanalisanje znanja i vizija s drugih ravni.

On piše:

Oni ispunjavaju uslov hitbodeduta koji dovodi do umirivanja nadražajnih čulnih centara i razdvaja proces misli duha od sveukupne telesne percepcije, ogrtajući se spiritualnom esencijom transcedentalnog.

Dobar iskaz svakako daje i ribi Abraham Majmonid (אברהם בן רמב”ם), sin velikog Moše Majmonida (RaMBaM), koji kaže da postoje dva različita tipa izolacije:

• eksterna

• interna

Eksterni hitbodedut je ništa drugo do fizičko osamljivanje čoveka, kada je potreban mir za meditaciju. S druge strane, interni hitbodedut zahteva duhovnu izolaciju od svih fizičkih stimulansa. Tek tada um postaje otvoren i podložan uticajima s viših ravni za čijim tokovima znanja težimo. Otuda se hitbodedut pre svega koristi da opiše ta dva vida izolacije bića. Tako ova reč treba biti prevedena i shvaćena.

Osnovna primena meditacije leži u dostizanju duhovnog oslobođenja, rasta. Uzdizanju duha. A različite metode služe slabljenju veza s materijalnim, dozvoljavajući individualnom da se uzdigne ka višim, transcedentalnim sferama. Za onog ko to uspešno ostvari kaže se da je opipao obrise Svetog duha, Ruah Ha’Kodeš (רוח הקודש), što je, možemo tako reći, hebrejski izraz za prosvetljenje.

Tu je i primer sličnog termina koji se, zbog slabijeg poznavanja jezika i tematike slično prevodi prethodnom, a to je hitbonenut (התבוננות‎). Preciznije, značenje hitbonenuta jeste – kontemplacija, a ne meditacija. Osnovna razlika između meditacije i kontemplacije ogleda se u tome što se ovaj drugi termin odnosi na intenzivni fokus pažnje na određeni fizički objekat ili sliku (simbol). Naravno, kontemplacija jeste meditativna tehnika ali se daleko ređe pominje u klasičnim kabalističkim tekstovima u kojima se autori pozivaju na ostvarenje najviših stanja svesti.

Najčešća meditativna metoda jeste ona koja uključuje rad s mantrama, rečima ili frazama koje se ponavljaju zadati broj puta. Ovo je primer navođene meditacije, kroz unapred definisanu strukturu i korake, te zahteva veliku praksu i ponavljanje. Tako bi kabalisti svoje duhovno uspinjanje započinjali nabrajanjem Božijih Imena po, recimo, 112 puta. Svođenjem koncetracije na određenu mantru radi se na postepenom gašenju drugih čula, ili bolje rečeno ublažavanju nadražaja spoljnog sveta. Time se um čisti od suvišnih misli i razdvaja od svakodnevnog toka svesti kojim smo podložni tokom budnog stanja. Ovom metodom mantra se verbalno ponavlja mada se to može i mentalno izvesti. U imaginaciji, bez upotrebe glasa i bez ikakvog pokreta tela. Ovaj pristup meditaciji upražnjavan je pri ranim kabalističkim školama tzv. hehalota (ההיכלות). Hehalot možemo prevesti kao – (nebeske) palate. Tim izrazom aludira se na vizije nebeske Palate o kojima su govorili rani kabalistički učenjaci i mistici. Takođe, ovaj se pojam poklapa i sa simbolikom nebeske Merkave (ma’ase merkava, המרכבה), odnosno nebeskih kočija iz Jezekiljeve vizije. Literatura Hehalota pripada Jevrejskim ezoternim tekstovima.

Drugi primer takođe strukturisane i vođene kontemplacije jeste ona gde se sva pažnja vizuelno usmerava na određeni predmet. U okultnim praksama ovaj vid kontemplacije je najzastupljeniji, a pored služenja mantrom ovde je moguće uključiti i daleko kompleksnije (slovne) slike i dijagrame. Rezultat je isti kao i u prethodnom primeru, jer se na sličan način postiže pražnjenje uma. Među kabalistima najčešće se radi s Tetragramatonom (יהוה), odnosno četvoroslovnim imenom. Verovatno svoj zenit ovaj vid duhovnog rada dostiže se za vreme rabina Sar Šalom Šarabija (שר שלום מזרחי דידיע שרעבי).

Bliska prethodnoj jeste metoda sjedinjenja koja ima vrlo važnu ulogu u kabalističkom meditativnom sistemu. Njenom primenom nema korišćenja fizičkih pomagala već se svodi na mentalni proces i vizuelizaciju imena, bez upotreba slika ili dijagrama, već prethodno savršeno vokalno i vizuelno memorisanih. Obzirom da su kombinacije tih imena unapred predodređene i ne pojavljuju se spontano u mislima time ovaj metod potpada pod vanjski navođene meditacije. Takođe, tu je i interno dirigovana meditacija i sastoji se od misli, osećanja i mentalnih slika koje se spontano javljaju za vreme prakse. Tada je najbolje fokus usmeriti ka generalno široj oblasti, oko koje se zatim generišu i grupišu mentalne slike koje se posebno tretiraju. S obzirom da se radi o metodi koja nije unapred definisana, ona potpada u kategoriju najčešće korišćene nestrukturisane meditacije. Ovaj metod je oformio osnovu meditativnog sistema rabina Nahmana iz Breslova (נחמן מברסלב).

Za treći vid meditacije možemo reći da se odnosi na nenavođene. One teže umnom miru, tišini i apsolutnom poništavanju čulnih nadražaja, kako internih tako i eksternih. Nema puno pisanih tragova o primeni ovog tipa meditacije, mada se može reći da je prisutan u hasidskim strujama rabina Dov Baera (דב בער ממזריטש) i rabina Levi Jichaka (לוי יצחק שניאורסון). Postoje osnovne pretpostavke da je ovaj vid meditacije praktikovan od strane naprednih kabalista, posebno ako se osvrnemo na terminologiju koja se u tim slučajevima koristila. Naime, kabalisti najviši nivo transcedencije nazivaju Ejn (אין), što bukvalno može biti prevedeno kao Ništavilo. S velikim N zbog simbolike ništavila kao izvora stvaranja. Potencije. Radi se o najvišem stepenu u nenavođenoj meditaciji, kada celokupna percepcija i slikovitost uma nestaju. Takođe i tvoračku Silu, po kabali, nazivamo Ejn.

Ein je van Postojanja, odvojen od svega.

Apsolutno Ništavilo.

Nije iznad niti ispod, niti je u stanju mirovanja ili kretanja.

Ein je nigde, jer Ein Nije.

Bezvučan je, ali nije tišina.

Niti je praznina – pa opet iz nule Ein-ovog ništavila nadolazi Ein Sof.

Pored ove grube podele na tri osnovne metode, meditacije mogu biti podeljene i po načinu primene, dakle prema:

• intelektu

• emocijama

• telesne

Put intelektualnog pristupa verovatno je najdominantniji među teorijskim kabalistima i bio je korišćen van osnovnih kabalističkih škola. Najuobičajeniji metod imao je za cilj kontemplaciju na različite aspekte Tore, tragajući za dubljim značenjima samih zapovesti. Rad se takođe sastojao i od dubljeg intelektualnog zadiranja u teorije o uzvišenim aspektima univerzuma. Za mnoge je ovaj put vodio u vidno izraženo stanje ekstaze i može se reći da predstavlja osnovu forme sistema u hasidizmu (hasidut, חסידות). Takođe, intelektualni pristup ubraja i proučavanje molitvenih dela, gde se vreme i pažnja marljivo posvećuju kontemplaciji na svaki koncept u cilju ličnog rada i samopoboljšanja. Tako je ovaj metod načinio i osnove Musar pokreta (המוסר) XIX veka, koji je direktan odgovor prethodno pomenutom hasidizmu. Bio je od velikog značaja u delima rabina Moše Haim Lucata (משה חיים לוצאטו), posebno u delu ”Mesilat Ješarim” (מסילת ישרים), ”Put pravednog”. U toj knjizi autor daje sve potrebne korake koji vode ga prosvetljenju, ali ne i sam čin Ruah Ha’Kodeš-a, ultimativnog cilja u radu. Možemo ga čak nazvati i Velikim delom, koji je tako više u duhu pro zapadnih učenjaka. Njegov sistem sastoji se od deset koraka rada, što se vrlo dobro podudara s deset sefirot-a kabalističkog Drveta života (Ec Hajim, עץ חיים).

Emotivni pristup takođe igra veoma značajnu rolu u kabalističkim krugovima. Posebno u okviru kavana (כונה) pristupa meditaciji, sistema koji formalne dnevne molitve i prakse tretira kao mantre, posebno pri hasidskim krugovima. Ideja je da se sva osećanja i emocije pretvore u reči molitve, te liše fizičkih spona tom prilikom (hitpaštut ha’gašmiut, התפשטות הגשמיות). Ovom načinu rada često se pridodaje i muzika, koja je posebno u prošlosti imala daleko veću ulogu, za vreme proroka iz jevrejske ”Biblije” (TaNaH, תנ”ך). Na taj način kavana dobija pun smisao u tome što postaje posebno menatlno stanje koje je neophodno za pun ispoljavanje jevrejskih verskih obaveza (micvot, מצוות) i molitvi (tefilot, תפילות).

Staza koja kombinuje intelektualni s emotivnim pristupom jeste staza ljubavi, koju do detalja opisuje jedan od najvećih jevrejskih filozofa, Majmonid. On je zapisao da kada osoba duboko kontemplira o Bogu, razmišljajući o Njegovim delima i čudesnim izlivima stvaranja, on postaje duboko svestan Njegove mudrosti koju iskazuje strastvenom ljubavlju. Majmonid tu pominje nivo ljubavi koji naziva hešek (חשק) – strast, kada su emocije tako intenzivne da je svaka misao isključivo vezana za taj određeni pojam ili objekat. Ta ljubav prema Bogu može biti toliko intenzivna da je u stanju da dušu čovečju otrgne od telesnih okvira; a sam taj čin razdvajanja nazivao se Božijim poljupcem. To se smatralo jednim od najviših duhovnih visina koje bi mudro ljudsko biće moglo da iskusi svojim mentalnim i emotivnim zalaganjem.

Treći put jeste onaj telesni i on uključuje pokrete i vežbe disanja koje igraju ključnu ulogu u sistemu velikog rabina Abrahama Abulafije (אברהם בן שמואל אבולעפיה). Ta dodatna lepršavost koja prati formalni čin molitve pojačava meditativni efekat posvećenja mentalnom cilju. Tako je ples najvažniji segment ove tehnike i najčešće se praktikuje među hasidima, iako nisu oni začetnici jevrejskog ritualnog plesa – nigun (ניגון). Čak i kada bi druge tehnike uzgubile u očima vernika na značaju ples bi ostajao sigiran put ka ekstazi i prosvetljenju.

Za još dublji upliv u kabalistički pristup meditativnim stanjima i tehnikama vredi se upoznati i sa jevrejskim šivitima, vizuelno ovekovečenim metafizičkim konceptima, koji pak ne krše osnovna načela judaizma o zabrani atropomorfizacije Boga. Veštim manevrisanjem kroz šivite se prikazuje uzvišena simbolika hebrejskih slova, koja formiranjem reči i rečenica na slikovit način predstavljaju uzvišene ideje ovog mističnog toka judaizma.

”Talmud” uči da su za vreme praznika Sukota u Jerusalimu:

Sveci i ljudi, od dela, plesali pred narodom noseći baklje i pevajući himne pohvalnice.

Festival je posebno bio naklon prema onima koji su svojim trudom težili duhovnom uzdizanju i napretku, kako Jerusalimski Talmud kaže:

Zašto se nazivao ”Festivalom crtanja”? Zato što je to bilo vreme kada su ljudi crtali u Ruah Ha’Kodešu.

Toliko je ples bio usko isprepletan s prosvetljenjem da Svet koji dolazi (Olam Ha’Ba’a, עולם הבא), predstavlja najvišu duhovnu težnju jednog Jevrejina, opisivan kao: