Jim Morrison and blues Što više postajemo civilizovani na površini, to više suprotne snage najavljuju svoje prisustvo. Mi se obraćamo istim ljudskim potrebama kao klasična tragedija ili rani južnjački bluz. Možete to shvatiti kao seansu u okolini koja je postala neprijatna za život, hladna, ograničavajuća. Ljudi osećaju da umiru u ružnom krajoliku. Ljudi se skupljaju na seansama da prizovu, ublaže i oteraju zlo. Pomoću pevanja, plesa i muzike, oni pokušavaju da leče bolest, pokušavaju da povrate harmoniju u svet.

Jim Morrison and blues

Na pozornici The Doors izgledaju kao da su u nekom svom svetu, reči su kojima Džim Morison, pevač i jedan od glavnih autora legendarnog losanđeleskog psihodeličnog blues rock benda the Doors, pesnik i pre svega bluzer započinje svoj čuveni promotivni materijal benda u nastajanju.

Pesme su kosmolike i drevne. Zvuče kao karnevalska muzika. Kad se završe nastaje trenutak tišine. Nešto novo je ušlo u prostoriju. Možete smatrati slučajnim što sam idealno opremljen za posao koji radim: to je osećanje tetive luka zategnute 22 godine i iznenada oslobođene. Najpre sam Amerikanac, zatim stanovnik Kalifornije i treće građanin Los Anđelesa. Oduvek sam bio zainteresovan za ideje koje su se bavile revoltom protiv autoriteta. Kad sklopite mir s autoritetom i sami postajete autoritet. Dopadaju mi se ideje probijanja, ili potpunog odbacivanja utvrđenog reda, zainteresovan sam za sve u vezi sa revoltom, neredom, haosom i posebno aktivnostima koje deluju kao da nemaju nikakvog značenja.

Njegova vizija spasenja i nove harmonije sveta ogledala se u istovetnosti sa viđenjem indijanskog plemena Hopi, viđenju sveta Indijanaca koje je tako cenio i duhom podražavao. A ta vizija kaže sledeće: Ako se vratimo spiritualnoj harmoniji, doživećemo raj, u ovome svetu. Ako nastavimo dosadašnjim putem, on nas neminovno vodi u propast. Druga Džimova vizija i trajna fascinacija bio je svet antičke Grčke, njene duhovnosti i viđenja umetnosti kao oslobodilačke forme.

U svom početku grčka je drama bila grupa vernika koji su se skupljali radi pevanja i plesanja početkom kritičnog godišnjeg perioda za poljoprivredu. Tada, jednog dana, darovita ličnost se izdvojila i počela imitirati Boga. U početku, to su bili samo pesma i pokret. Posle razvitka gradova većina ljudi se posvetila privređivanju novca ali su oni ipak hteli održati dodir sa prirodom. Zato su posedovali glumce koji su to radili umesto njih. Smatram da rokenrol vrši istu funkciju i da može postati vrsta teatra.

Što se samog odnosa prema muzici i bendu tiče, Morison je voleo da govori sledeće:

Volim da pevam bluz – ta slobodna duga bluz putovanja gde nema pravog početka ni kraja. Samo te uvode u stvar, a ja kasnije uglavnom izmišljam stvari. I svi imaju svoje solo delove. Volim takvu vrstu pesama, više mi se dopada nego neka druga obična pesma. Volim taj osećaj kad bluz počne, i onda samo posmatraš kuda ćete odvesti.

Priča koja sledi zanesena su sećanja, sažeto podsećanje na neke od bluz numera koje je Džim Morison kreirao, pevao i obogatio svojim sjajnim baritonom u vreme svog burnog i kratkotrajnog života i boravka u bendu The Doors, periodu njihovog punog sjaja i kreacije – između 1967. godine (kada se pojavio njihov debi album) i 1971. godine (kada u aprilu mesecu izlazi njihov poslednji masterpeace, opraštajni album LA Woman). Ovo je kratak osvrt na nekolicinu blues numera koje je Džim Morison sam kreirao ili jednostavno otpevao, oplemenivši ih svojom pesničkom magijom, moćnim vokalom, unevši im pritom onu vrstu energije koju blues čini neponovljivom i večnom tajnom, lepotom samo za duhom odabrane. Ovo je sanjarenje na temu sedam veličanstvenih bluz putovanja Džima Morisona na drugu stranu, kroz vrata čudesne melanholične percepcije nekog drugog sveta, divnih osećanja, besmrtne, hipersenzibilne, tragične duše. Ovo je čista svetkovina radosti postojanja, osvrt na vanvremenski dah umetnosti.

Prva u nizu od sedam veličanstvenih blues numera iz bogate The Doors, morisonovske kolekcije kojom nas je poveo na svoje čudesno duhovno putovanje, sanjarenje na javi, agoniju ulica strave i užasa, s jedne, poetskog, duhovnog prodora na onu drugu, veličanstvenu, pročiščenu onostranost poeta vizionara, s druge strane, jeste klasični čikaški blues, Back Door Man, numera legendarnog Willie Dixona, jednog od najznačajnih bluzera u celokupnoj istoriji umetnosti sveta ,,gde se dobar čovek oseća loše“. Bila je to pesma, tačnije blues standard koji su mnogi blues i rock and roll umetnici uvrstili na svoj repertoar, udahnuvši mu, svako na svoj jedinstven način posebnost umetničkog nadahnuća. Pesmu je pre svih snimio Howlin’ Wolf, 1960. kao jedna od čikaških legendi, jedan od najuticajnijih bluzera koji su oplemenili svet bluza i potonjeg rokenrola.

Dorsi su ,,Back Door Man” snimili za potrebe svog debitantskog albuma ,,The Doors” (1967), otvorivši njome B stranu vinila i uvevši nas u mračni svet Džimovog puta na kraj noći, put bez povratka, put za KRAJ. Morisonov blues uzdah, potom krik prepun srastvenog predavanja, jakog emotivnog naboja, proživljenosti trenutka uvodi nas snažnim dahom blues tragike u ovu ljubavno-ironičnu temu, dvosmislenost i duh bluza bez nepotrebne romantike, ogoljeno, hipersenzibilno, razarajuće. Teatarski momenat frontmena Džima oseti se na svakom koraku, u svakom uzdahu i otpevanoj reči. Ovaj moćni bluz, bluz o ljubavnoj prevari i sladostrašću, svojom unutrašnjom snagom i višesmislenošću teksta lagani je morisonovski uvod u apokaliptićni deo albuma prvenca, puta u onostrano, melanholično, nihilistično, selinovsko, uvod u ,,End of the Night” mrak, a potom i poemu o kraju svega i konačnom razrešenju ljudske bluz tragike u kovitlacu smrti i edipovskoj kataklizmi, uvod u ,,The End”, jedanaest minuta dugo i krivudavo putovanje u srce morisonovske tame i prolazak kroz vrata KRAJA.

Wha, yeah!

C’mon, yeah

Yeah, c’mon, yeah

Yeah, c’mon

Oh, yeah, ma

Yeah, I’m a back door man

I’m a back door man

The men don’t know

But the little girl understand

Hey, all you people that tryin’ to sleep

I’m out to make it with my midnight dream, yeah

‘Cause I’m a back door man

The men don’t know

But the little girls understand

All right, yeah

You men eat your dinner

Eat your pork and beans

I eat more chicken

Than any man ever seen, yeah, yeah

I’m a back door man, wha

The men don’t know

But the little girls understand

Well, I’m a back door man

I’m a back door man

Whoa, baby, I’m a back door man

The men don’t know

But the little girls understand

Po rečima bubnjara grupe – Džona Densmora, pesma je bila ,,duboko seksualna i nagonila je na pokret”. Naročito je bila zapaljiva verzija ove pesme koju su Dorsi tri godine kasnije snimili za svoj koncertni ,,Absolutely Live” album. Sam naziv pesme dovoljno je rečit i u kulturi američkog Juga, kulturi bluza i njegove Delte označava muškarca koji je u vezi sa udatom ženom, tako da se koristi za zadnja (back door) vrata kao izlaz koji muškarac, ljubavnik koristi pre no što se muž vrati kući. Klasična bluz vragolasta lirika, natopljena je strašću, seksualnošću, odnosom muškarca i žene unutar kojeg uvek nešto žestoko varniči i jakom emocijom stvara pesmu.

Autor pesme, Vili Dikson, snimio je za svoj album ,,I Am the Blues” 1970. godine, dok je pesma doživela i niz drugih, značajnih obrada, od pomenutog Howlin’ Wolfa, a potom i Johna Hammonda do recimo grupa Chicken Shack ili pak Blues Project.

Džimova verzija ove moćne bluz numere sa Dorsima ima posebnu vrstu gorčine, atmosferu zgusnute, melanholične senzualnosti jednog bluz očajnika, rezigniranog buntovnika i umetnika koji se ni u kom smislu nije štedeo dajući se u svakom trenutku stoprocentno. Liričnost, sjajne gitarske deonice rolanja na bottleneck blues klizaču i čudesnim Manzarekovim klavijaturama. Pesma se razvija lagano, iz dubina južnjačke voodoo tame ka svetlosti nekog novog horizonta tek otvorenih ,,Vrata”. Džim je iznosi sa strahovitim emotivnim nabojem, gotovo krikom bola u glasu. Na laganoj i klizećoj, razigranoj bluz vatri Manzarekovih klavijatura i Krigerove slajd gitare Morison pleše svoj besmrtni bluz uvodeći slušaoca u čudesni svet jedinstvene psihodelične ,,The Doors” bluz magije, okrutnog morisonovskog teatra. Čudesni svet lirike i snažnih emocija, krika melanholije i neizrecivosti neke neodređene radosti postojanja, seksualne energije drugačijih i potentnih.

ROADHOUSE BLUES (Jim Morrison)

Ah keep your eyes on the road,
Your hands upon the wheel.
Keep your eyes on the road
Your hands upon the wheel.
Yeah, we’re going to the roadhouse,
Gonna have a real good-time.

Yeah, the back of the roadhouse,
They’ve got some bungalows.
Yeah, the back of the roadhouse,
They’ve got some bungalows.

They dance for the people
Who like to go down slow.

Let it roll, baby, roll.
Let it roll, baby, roll.
Let it roll, baby, roll.
Let it roll, all night long.

Do it, Robby, do it!

You gotta roll, roll, roll,
You gotta thrill my soul, alright.
Roll, roll, roll, roll-a
Thrill my soul.

Ashen-Lady.
Ashen-Lady.
Give up your vows.
Give up your vows.
Save our city.
Save

Bluz Džima Morisona, jedan od sinonima za raspojasanu bluz energiju i divljinu lirike benda ,,The Doors”, pesma Roadhouse Blues bila je posvećena voljenoj Pameli (njegovoj čudesnoj kosmičkoj saputnici koja je jedina mogla u potpunosti da ga razume i isprati do samog kraja na njegovom putu samouništenja, lagane nihilistične kapitulacije, njegovoj ,,Queen of the Highway” sa albuma ,,Morrison Hotel, Hard Rock Caffe” (1970), sa kojim je napravljen The Doors povratak bluz korenima nakon haosa burne prošlosti i lutanja u svakom smislu). Legendarni Morisonov bluz nastao je tokom njegove vožnje u društvu Pamele na njihov posed u Lorel kanjonu, Los Anđeles. I dok je Pamela sedela za upravljačem i vozila ka ranču koji joj je kupio Morison, on je u svom stilu dobacivao reči od kojih će kasnije nastati stihovi ,,Bluza drumskog svratišta”, objavljenog kao singl, marta 1970.

Ah, drži pogled na cesti,

Svoje ruke na volanu.

Drži pogled na cesti

Svoje ruke na volanu.

Aha, idemo u svratište

Stvarno ćemo se dobro provesti.

 

Aha, iza svratišta,

Imaju neke bungalove.

Aha, iza svratišta,

Imaju neke bungalove.

 

Plešu za ljude

Koji vole da to ide polako.

 

Nek se vrti, dušo, vrti.

Nek se vrti, dušo, vrti.

Nek se vrti, dušo, vrti.

Nek se vrti, cijelu noć

 

Napravi to, Robby, napravi to!

 

Moraš se vrtjeti, vrtjeti, vrtjeti,

Moraš mi dušu oduševiti, dobro.

Vrti, vrti, vrti, vrti-a

Oduševi mi dušu.

 

Blijeda-Damo.

Blijeda-Damo.

Odustani od svojih zavjeta.

Odustani od svojih zavjeta.

Spasi naš grad

Spasi naš grad.

Ah, upravo sada.

 

Pa, probudio sam se jutros

I nabavio si pivo.

Pa, probudio sam se jutros

I nabavio si pivo.

 

Budućnost je neizvjesna

I kraj je uvijek blizu.

 

Nek se vrti, dušo, vrti.

Nek se vrti, dušo, vrti.

Nek se vrti, dušo, vrti.

Nek se vrti, cijelu noć

Roadhouse Blues nastao je tokom dva dana snimanja (od 4.do 5. novembra 1969. godine) u jednoj od brojnih Morisonovih improvizacija tokom njegovih burnih, boemskih dana i noći natopljenih suicidalnim količinama alkohola i opijata, na putu samouništenja, graničnim područjima kreacije i nihilizma, rastrojstva čula i izoštrene percepcije. Nakon haotičnog koncerta u Majamiju, marta 1969. potom hapšenja, puštanja uz kauciju i početka suđenja Morisonu, potom otkazivanja koncerata Dorsa širom licemerne Amerike i svih mogućih zabrana i pretnji, Džim Morison i njegov život, kao svojevrsni, autentični bluz pretvarali su se lagano u tragični ples smrti, nezaustavljivo predavanje totalnom samouništenju, nihilizmu, putu rastanka od sveta koji ga nije prihvatao bezgranično slobodnog, drugačijeg, hrabrog, beskompromisnog. Bio je to period Morisonovog tihog gašenja i povlačenja sa scene i iz života rokenrola, autodestruktivni koktel natopljen alkoholom i LSD stimulativom.

S druge, one svetlije, kreativne strane, bio je to veoma plodonosan umetnički i stvaralački period Morisona i Dorsa, ovekovečen sjajnim albumima i povratkom bluz korenima, traženja novih izvorišta inspiracije i mogućnosti izraza unutrašnjih umetničkih poriva. Džim je bio sve ogorčeniji i depresivniji, želeo je da raskrsti sa avetima prošlosti i iskostruisanim mitom, njegovom nametnutom ulogom ispraznog rokenrolera i seks simbola uspaljenih šiparica, vraćajući se sve više vlastitoj poeziji i korenima iz kojih su nastajale nekadašnje nezaboravne pesme – bluz korenima. Nekadašnji lepuškasti pesnik i erotski političar (kako je nazivao sebe i Dorse) pretvarao se u debeljuškastog, bradatog bluzera, olupinu nekadašnjeg seks simbola u kožnim pantalonama. Džim je vremenom sve beskompromisnije dodavao gas (i alkohol, nažalost) terajući nemilosrdno do samog kraja, do vlastitog potonuća, žrtve koja bi se priklonila na božanski oltar radi ostvarenja umetničkih i životnih ciljeva, prolaska na drugu stranu, kroz pročišćena VRATA PERCEPCIJE. Legendarni, gotovo himnični stihovi koji najavljuju po ko zna koji put KRAJ, zloslutni Morisonov odlazak, pretočeni su bili ovim moćnim bluzom u sledeće poetske sklopove: ,,The future is uncertain and the end is always near”. SMRT je još jednom bila centralna tema Morisonove poetike, jedini Džimov istinski prijatelj. Zloslutna, uvek tu negde, na putu bez povratka, graničnih puteva pesnika, bitnika i bluzera Džima Morisona i njegove čudesne poetike bunta, nepristajanja na trivijalnost i prolaznost postojanja pod zvezdama.

WHO DO YOU LOVE (Bo Diddley)

Yeah, yeah
I walked 47 miles on barbed wire
Cobra snake for a necktie
Built a house by the roadside
Made of rattlesnake hide

Brand new chimney made on top
Made out of human skulls
Come on, baby, take a walk with me
Tell me who do you love?

Who do you love now?
Who do you love now?
Who do you love, babe?
I say, “Who now, who do you love?”

Tombstone head, a graveyard mind
Just 22, I don’t mind dying
Rode around the town with a rattlesnake whip
Come on, baby, don’t give me no lip

Who do you love now?
Who do you love?
Who do you love, child?
I said, “who, baby, who do you love?”

Night is dark, the sky was blue
Down the…

Sa kultnog ,,The Doors” albuma ,,Absolutely Live” (1970), snimljenog 17. januara 1970. u Njujorku, magičnim, ustreptalnim, tutnjajućim uvodom ritam sekcije, naročito virtuoznim umećem i energijom Džona Densmora, čoveka iz senke jedne legende, velikog znalca i požrtvovanog muzičara, na čijim hipnotičkim, čvrstim, ponavljajućim ritmovima i gruboj osnovi ritam i bluza, lebdeći se kotrlja Krigerova magična slajd gitara, nošena bas linijama i Manzarekovim klavijaturama uronjenim duboko u korene čikaškog bluza, izranja još jedna nezaboravna bluz numera, hipnotička i razuzdana Who Do You Love, velikana rane rokenrol scene, moćnog gitariste i autora Bo Didlija.

Silovito se uzdižuči iz ponora magičnih, južnjačkih bluz voda, sa izvorišta Delte, pesma ,,Who Do You Love” biva nošena karakterističnim morisonovskim apokaliptičnim dahom ka uzbudljivom vrhuncu apsolutno živog nastupa na sceni Njujorka – tako ogoljena i moćna, mrveći ritmom i unutrašnjom snagom, energijom sve pred sobom. Na inače sjajnom, vanvremenskom albumu, dvostrukom vinilu koji apsolutno fascinantno beleži kreativnu i rušilačku, nezaboravnu morisonovsku The Doors bluz energiju i magiju, prepunom sjajnih momenata, od razarajuće verzije Morisonove poeme ,,Celebration of the Lizard” do svemoćne ,,When the Music’s Over”, sve pršti od energije, blistavih muzičkih momenata, snagom benda sa ogromnim potencijalom i već izbrušenom, dijamantskom energijom, Duh šezdesetih, ovekovečen na samom početku nove decenije i epohe, kulminira svojom bluz energijom, nečim tako moćnim, neponovljivim, nečim od čega svakom istinskom ljubitelju muzike zastaje dah.

I dok Džim Morison, na svom kreativnom vrhuncu i silini neobuzdane rušilačke energije koja će ga samo godinu i po kasnije odvesti u smrt, svojim sagorelim glasom koji se na momente pretvara u grozničavi krik natopljen alkoholom biva nošen na talasima uzburkane muzike Dorsa u jednom od svojih najboljih izdanja, iz dubina afričkih korena bluza i rokenrola (inspirisane Muddy Watersovom ,,I Am Your Hoochie Coochie Man”) iz ponora tame rokenrol pozornice jedne nezaboravne epohe izranja moćni ,,Who Do You Love” čikaški bluz u neponovljivom Dors maniru.

Energija, tačnije sinergija ritam sekcije, pasaža Reja Manzareka koji su tako daleki, sanjarski, Krigerove režeće slajd gitare koja kida i uznemirava omogućavaju Džimu Morisonu da u naponu kreativne energije i vrhuncu svoje bluz misije dočara svu onu lepotu i energiju koju ova muzika može da pruži. Retko moćna numera i izvođenje iste koje je nemoguće rečima preneti i dočarati svu magiju iste. Ostaje samo surovost užitka da se sve to samo na svojoj koži oseti svim ustalasalim, prenapregnutim čulima, probuđenom svešču. Bit muzike Dorsa i energije Džima Morisona vešto je prezentovana u 6 nezaboravnih minuta emotivne bluz eksplozije, erupcije čudesne energije u svom punom sjaju. Zvuk Krigerove gitare i bubnjarski uvod Džona Densmora još uvek mi odzvanjaju u ušima. I nakon par decenija intenzivnog preslušavanja ovog maestralnog albuma, bluza na Džimov način i pesme Bo Didlija, srce i duša ištu mi još, barem još jednom da osete magiju te čudesne energije, veće i od samog života, zvanog BLUZ. Pakleno morisonovskog, večnog, bezgraničnog.

Još jedna od numera sa ,,Absolutely Live” albuma Dorsa, svetkovine zvuka i sirovih užitaka koje je sa bine, koja je vremenom postajala bojno poprište za isterivanje demona i gorčine do kraja Džima Morisona, odaslao zauvek u bluz etar jedan neponovljiv bend, predvođen harizmatičnim pesnikom, pevačem, bluzerom, bitnikom koji se ni u čemu nije štedeo, dajući ono najbolje i najiskrenije od sebe u svakom trenutku, kao da je poslednji.

U kratkoj i haotičnoj, ali veoma kreativnoj i plodonosnoj karijeri Dorsa, bila je ovo jedna u nizu numera za sva vremena, kao i celokupan album, slika onoga što je Dorse odvajalo iz gomile, sva ona ,,apsolutno živa” bit koja prodire do kosti i srži muzike i slušaoca.

CLOSE TO YOU (Willie Dixon)

I wanna get
Close to you, baby, like black on white.
Close to you, baby, like the coldest of ice.
Close to you, baby, like a siamese twin.
Close to you, baby, like I’m feeling alright.

I wanna get close to you, baby,
Well, close to you, baby.
Close to you, baby,
Till I don’t know what to say or do.

I wanna get
Close to you, baby, like the sight of your eye,
Close to you, baby, like the heat is to fire,
Close to you, baby, close as I can get,
Close to you, baby, like water’s wet.

I wanna get close to you, baby,
I said close to you, baby.
Close to you, baby.
Till I don’t know what to say or do.

I wanna get
Close to you, baby, till I’m feeling alright.
Close to you, baby, gonna love you all night.
Close to you, baby, and to New York City.
I love you so much, woman, you know it’s a pity.

I wanna get close to you, baby,
I said, close to you, baby.
I wanna get close to you, baby.
Don’t know what to say or do. Well.

I gotta get closer and closer, baby.
Closer and closer, babe.
Closer and closer, baby.
Closer and closer, baby.
I gotta get close to you, baby.
Till I don’t know what to say or do.

Well, closer and closer, baby.
Closer and closer, baby.
Closer and closer, baby.
Closer and closer, baby.
I wanna get close to you, baby.
You know, baby, we love you.
And I’ll make him feel alright,
Make me feel alright,
Make Robbie feel alright,
And you make John feel alright,
And make Jim feel alright,
And we wanna love you so much too,
I don’t know what to say or do

Alright!

U razigranom bluz maniru Džim Morison početkom 1970. pleše na ritmovima Dorsa, koji na ovom uzavrelom albumu, preseku jednog prelomnog vremena i njihovih koncertnih aktivnosti (koje su uvek bile mnogo više no obična svirka, već ono, kako je to Džim plastično opisao: ,,Pesma koju napišem predstavlja kost, skelet na koji na koncertu dodajem meso, srž.”) nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Bluz kliše Vilija Diksona, legendarnog autora preko 500 bluz numera (od kojih su mnoge već odavno klasici), prošaran je na bini rezantnim, pretećim bottleneck zvukom blues gitare maestra Robija Krigera i ritam sekcijom u najboljem čikaškom elektrificiranom bluz maniru Džona Densmora i basa sa klavijatura neodoljivo inspirativnog Manzareka. Sjajan plesni bluz ritam, prepun životne radosti i energije predstavlja moćnu podlogu za Morisonovo uzletanje u njegovom ,,dance on fire” maniru, poziv na ples. Zvučna kulisa emituje energiju kojom su Morison i Dorsi zauvek osvojili svet, za nezaborav. Pesma Close To You Vilija Diksona, u izvedbi Morisona i Dorsa prodiranje je do same srži bluza kao muzike i načina života, predavanje muzici i umetnosti koju su ,,apsolutno uživo” mogli samo da prenesu Džim Morison i Dorsi u svom iskričavom, totalnom, inspirativnom izdanju.

BEEN DOWN SO LONG (Jim Morrison)

Nakon obrade bluz standarda legendarnog Džon Li Hukera ,,Crawling King Snake“(tokom početka decembra meseca 1970. u haosu vremena koje je usledilo nakon 30. oktobra 1970. i izricanja okrivljujuće, zatvorske presude Džimu Morisonu zbog koncerta u Majamiju, 1969. i navodnog lascivnog ponašanja na javnoj sceni, podsticanja nereda, vremenu snimanja albuma LA Woman) , Džim je oduševio sve prisutne novom bluz pesmom ,,Been Down So Long“(pevajući o sebi kao o zatvoreniku on je aludirao na mučno suđenje u Majamiju i moguću šestomesečnu zatvorsku kaznu, odloženu velikom kaucijom, u zloglasnom zatvoru ,,Dade County“ na Floridi). Moćnim i duboko proživljenim tekstovima, snažnim, alkoholom i gorčinom nagriženim vokalom, harizmom i paklenom doslednošću, Džim se na ovom albumu nametao kao apsolutni lider i neko ko se u celosti, punim srcem, davao na poslednjem zajedničkom projektu benda koji je obeležio jednu epohu i svet.

Well, I’ve been down so Goddamn long
That it looks like up to me
Well, I’ve been down so very damn long
That it looks like up to me
Yeah, why don’t one you people
C’mon and set me free

I said, warden, warden, warden
Won’t you break your lock and key
I said, warden, warden, warden
Won’t ya break your lock and key
Yeah, come along here, mister
C’mon and let the poor boy be

Baby, baby, baby
Won’t you get down on your knees
Baby, baby, baby
Won’t you get down on your knees
C’mon little darlin’
C’mon and give your love to me, oh yeah

Well, I’ve been down so Goddamn long
That it looks like up to me
Well, I’ve been down so very damn long
That it looks like up to me
Yeah, why don’t one you people
C’mon, c’mon, c’mon and set me free

Bila je to Morisonova posveta svojoj najvećoj muzičkoj ljubavi, bluzu, osnovi njegovog muzičkog izraza iz koje je crpeo inspiraciju za pesničke uzlete u nove sfere, s one druge, bezgranične strane, gde sve postaje blejkovski beskrajno, večno. Bila je to Džimova oda depresiji koja ga je pritiskala sve više, potraga za ,,ključem” koji bi ga napokon oslobodio okova koji su ga sve više zakivali za dno, u svetu koji ga nije razumeo, koji ga je iznurivao i crpeo mu preostalu životnu energiju ostavljajući ga u ogromnom prostoru bez inspiracije, kreacije i mogućnosti da bude samo ono što zapravo jedino i bio, bezgraničan i slobodan umetnik, pesnik novih vizija i stvaraoc koji je svirao rečima.

CARS HISS BY MY WINDOW (Jim Morrison)

Još jedan moćan, vanvremenski bluz Džima Morisona,,Cars Hiss by My Window“(u kojem Džim na jedinstven način solira glasom, podražavajući zvuk bluz gitare) govori o jednoj od mnogih epizoda iz Džimovog burnog života bitnika, pesnika i pevača Dorsa, govori o događaju u vreloj sobi, sa zagrejanom devojkom, i mračnoj, melanholičnoj atmosferi smrti koja dolazi. Vrativši se improvizacijom koja je nastala unutar samog trenutka snimanja u studiju (kao sećanje na boemske dane i jedan od događaja iz vremena njegovog Venice West bitisanja na margini), Džim još jednom vešto, sjajnim pesničkim slikama aludira, ovaj put na njegov sve haotičniji odnos sa devojkom Pamelom, koja je u to vreme već živela u Parizu i bila heroinski zavisnik. Inspiracija za naslovnu numeru, njihov poslednji, veliki hit ,,LA Woman“, bio je roman losanđeloskog pisca Johna Rechia ,,City of Night“ (1963) jedan od Morisonovih omiljenih iz studentskih dana, kao i reči pisca Johna Fantea: ,,Jebi se, L.A. i tvoje palme, i tvoje visoke glupe žene i tvoje fensi ulice.“

Pište automobili kraj mog prozora

kao talasi dole na obali.

Devojka je kraj mene

ali van mog domašaja.

Farovi bljesnu kroz prozor

obasjaju zid,

ne čujem svoju dragu

iako zovem i zovem.

Prozori se tresu od zvučnog udara

hladna devojka ubija u pomračenoj sobi.

Čitav jedan život, zgusnut u poetske sklopove, nemire i slike naprosto oživljava pred slušaocem, bolno iskren i prenet kao impresija na platno, osenčen bluz setom i teškim, klaustrofobičnim tonovima. Atmosfera na albumu varira od razigrane lepršavosti i poleta do teskobne tame i zloslutnosti ugođaja. Ono što je sazrevalo godinama unazad, kroz nezaboravne žive nastupe, svojevrsno Dors ludilo na ivici nervnog sloma, i kreativno muzičko-poetsko napredovanje, doseglo je svoj vrhunac u opraštajnom remek-delu, jednom od onih koje ostaje sa vama do kraja, i onda kada muzika utihne.

Album ,,LA Woman“ bio je zaokružena celina, oproštajni, vanvremenski, moćni Morisonov bluz, recital u nestvarnoj snazi poetike Cars Hiss by My Window, niz ogoljenih slika, brutalnih prikaza jednog stranca, boema, bluzera na kraju noći, životnog puta koji je isticao u svoj svojoj silini, punoći i beskompromisnosti, lepoti i tami bluz ovitka i čudesnog filinga kad se dobar čovek oseća loše, životna priča nastala iz pobune duha, kao jedna od mnogih s kraja šezdesetih, bergmanovski zatamnjena i lirski nadahnuta, muzički oslonjena na blues-jazz tradiciju zaodenutu snagom rock and rolla, jednostavna, iskrena i uklesana u stenu vremena kao nešto što ga nadilazi svojom unutrašnjom snagom i kreacijom. Vrata otvorena između krajnosti spoznatog i nedokučivog, odsjaji i damari duše i srca suprotstavljeni jezi smrti, korak dalje ka ostvarenju snova što nam izmiču na dalekom putu ka sebi i neprolaznosti. Neponovljivi The Doors touch namenjen sanjarima koji nikad ne odustaju, bez obzira na cenu i  odricanja, veru u nešto što nadilazi i sam život.

The cars hiss by my window
Like the waves down on the beach
The cars hiss by my window
Like the waves down on the beach
I got this girl beside me
But she’s out of reach

Headlight through my window
Shinin’ on the wall
Headlight through my window
Shinin’ on the wall
Can’t hear my baby
Though I called and called

Yeah, right
Woo!

Windows started tremblin’
With a sonic boom
Windows started tremblin’
With a sonic boom, boom
A cold girl’ll kill you
In a darkened room

Yeah, woo
Ride
Ride on
Weooooo!
Wawa, eooo!
Oooo, owa, owaaa!
Wa, waaaaea!
Ooo, wa, wa, wa, wa, waa!
Uh-huh

CRAWLIN’ KING SNAKE (John Lee Hooker)

U drugoj nedelji decembra 1970. godine Dorsi su održali ono što su nazivali ,,Blues Day“. U toku je bilo snimanje albuma LA Woman (ispostaviće se poslednjih The Doors snimaka sa Džimom Morisonom, nakon čega on napušta bend, odlazi gonjen zakonom iz Los Anđelesa u Pariz, ,,na neko vreme“, u želji da se odmori od svega, pronađe preko potrebni mir, novu inspiraciju i da se jednostavno ukloni od svih nakon suđenja zbog ,,incidenta“ u Majamiju, farse iskonstruisane da se uklone buntovni i neukrotivi ljudi poput Džima).

,,Dorsi su pravili album kakav je Džim želeo, a ne ono što se očekivalo. Dorsi su po Džimu bili bluz bend, a ne pop grupa“.

Well, I’m the crawlin’ king snake
And I rule my den
I’m the crawlin’ king snake
And I rule my den
Yeah, don’t mess ’round with my mate
Gonna use her for myself

Caught me crawlin’, baby, window
Grass is very high
Keep on crawlin’ ’til the day I die
Crawlin’ king snake
And I rule my den
You better give me what I want
Gonna crawl no more

Caught me crawlin’, baby
Crawlin’ ’round your door
Seein’ everything I want
I’m gonna crawl on your floor
Let’s crawl
And I rule my den
Come on, give me what I want
Ain’t gonna crawl no more

I have crawled a while

Come on, crawl
Come on, crawl
Get on…

Well, I’m the crawlin’ king snake
And I rule my den
Call me the crawlin’ king snake
And I rule my den
Yeah, don’t mess ’round with my mate
Gonna use her for myself

Godine autodestrukcije i života na ivici, s jedne strane, te stalnog muzičkog napretka benda i kreativnog uspona Morisona kao poete i umetnika, s druge strane, doneli su svoj autentični plod, album LA Woman, 1971.godine, nešto tako bolno iskreno, kreativno i nadahnuto, otrgnuto iz prolaznosti i postavljeno kao temelj muzičkog pokreta i izraza jednog vremena. Svedočanstvo koje kroz vreme postoji samo za sebe i govori o jednom neobičnom životu, buntu i poetici nedosanjanog. Album je sniman i miksan u periodu od novembra 1970. godine do februara 1971. godine (mada je gotovo sve bilo završeno za samo dve nedelja rada u studiju). Nakon početnog haosa i depresije, vezane pre svega za činjenicu da je Morison sve više gubio interesovanje za dalji rad sa bendom (u kandžama industrije i vlasti koja ih je proganjala kao potencijalnu opasnost za sistem, naročito posle incidenta na koncertu u Majamiju 1. marta 1969. godine) i lagano tonuo ka konačnoj autodestruktivnoj ,,kapitulaciji“, te odlaska dotadašnjeg producenta Rotčajlda, rad na poslednjem ,,The Doors“ albumu počeo je pod nadzorom producenta Brusa Botnika, dotadašnjeg saradnika Pola Rotčajlda. U improvizovanom ,,The Doors Workshop“ studiju u Los Anđelesu krenula je jedinstvena bluz priča, labudova pesma i jedan od najboljih albuma svih vremena – ,,vrisak leptira“ Džima Morisona. Bend su zvučno upotpunili i kvalitetom uzdigli na još viši nivo (čistokrvnog ritam i bluz dodira) bas gitarista Jerry Scheff(ex Elvis Presley bend) i teksaški ritam gitarista Marc Benno, vrativši bend i njihovu jedinstvenu muziku bluz korenima.

Džim je bio jedan od najsvetlijih duhova koje sam poznavao, jedan od najsloženijih. Kada je jednom prestao da bude pevač u kožnim pantalonama, seks simbol the Doors , postao je divna olupina procvetala u debeljuškastog bluzera. (Majkl Meklur, američki pisac i bitnik)

Bio je gospodin Modžo Rajzin (pseudonim, Jim Morrison – Mr. Mojo Risin’, iz pesme LA Woman) i James Douglas Morrison, pesnik irsko-američkog porekla, bitnik, pevač bendaThe Doors i istinski buntovnik s razlogom, lep, inteligentan, obrazovan, ali i veoma opasan, što nikako nije bila kombinacija koja je mogla dugo da traje, naročito ne u Americi druge polovine šezdesetih godina 20. veka, okrvavljenoj vijetnamskim ratom i haosom unutrašnjih nereda. Americi zahvaćenoj unutrašnjom revolucijom, radikalnom pobunom vlastite dece. Za američku, dobrostojeću i zaglupljenu srednju klasu (kao i za nekolicinu onih koji su držali sve konce moći i bogatstva u svojim okrvavljenim i pohlepnim rukama, kako tada, tako i uvek kroz istoriju sveta) Morrison je bio javna opasnost – public enemy, opscena i arogantna, neka vrsta potencijalne revolucionarne opasnosti, dovoljno smeo, harizmatičan i ,,lud“ da ,,potpali“ i povede ustalasanu omladinu u neželjenom pravcu promena. Za većinu je opet bio prihvatljivi buntovnik, romantični ludak na putu beskrajnih noći, Kralj guštera, oslobodioc, seks simbol, erotski političar, neko u startu etiketiran (kako to obično biva, u svetu zabluda i bezobzirnosti), zamišljen glupošću ljudskom na određeni način i kao takav zauvek ,,zamrznut“ predrasudom i nepromenjiv. A u stvarnosti, iza oblandi predrasuda i kulisa iskonstruisane javne scene, iza ugla nežne parade, unutar koje stalno nešto uzaludno radimo, znojimo se nepotrebno i sami sebi kopamo plitke grobove. 

Bio je tih, stidljiv, zatvoren čovek, romantični pesnik, mistični pesnik, ali književni kritičari i publika nisu želeli da shvate da će proći vreme njegovih kožnih pantalona. Bio je uspešna pop zvezda. To je akademičare dovodilo do ludila. Glavna tajna The Doors je u poeziji. Bili smo bitnici koji su pisali i svirali rock and roll. Bilo nas je četiri muzičara: jedan od nas, Džim, svirao je rečima. (Ray Manzarek, The Doors)

Bio je, doista, romantični, tragični pesnik, zagledan u sebe i mogućnost prolaska kroz ,,vrata percepcije“ ka beskonačnom, dionizijsko-remboovski pijani brod i zaneseni trubadur rođen za beskrajne noći, koji je doslovno živeo i umro za umetnost, vlastite ideje i snove. Bio je neprilagođeni usamljenik, marginalac i stranac u svetu apsurda, zla i podmukle zlobe, neko ko je isključivo sledio samo svoj put, razapet između neba mogućeg i pakla nedosanjanog. Bio je jezivo iskren čovek, neko ko je vlastiti, jedinstveni duh beskompromisno ispoljavao. Bio je velika, tragična duša, koja je pevala o sopstvenom kraju (The End) kao svom jedinom prijatelju. Jedinstvena duša, razigrana na besmrtnoj vatri muzike, pesme kao jedinog iskrenog prijatelja koji sa nama ostaje do kraja. Jedinstvena, beskrajno hrabra, ogoljena, očajna i bolno iskrena duša koja je pre konačnog kraja i velikog sna poželela da čuje vrisak leptira i otkaže pretplatu na uskrsnuće.

Bio je istinski, bluzer čiste duše, čiji besmrtni bluz krici i stihovi poput Back Door Man, Roadhouse Blues, Close to You, Who Do You Love, Little Red Rooster, Crawlin’ King Snake, Been Down So Long ili Cars Hiss by My Window, odzvanjaju kao večni kosmički eho i diraju isto tako čiste i nevine duše, čineći melem za mnoge neisceljene rane sluđenih i obespravljenih ljudi širom sveta, sveta koji ga nije voleo, prihvatao ili želeo da razume. Džim Morison je jednostavno bio suviše nezgodna, hrabra i opasna kombinacija lepote, smelosti i inteligencije za jedan ovako raslabljen, zao, prazan, perfidan i glup svet, koji radi sitnih radosti i koristoljublja pluta ili tone sve dublje i nepovratnije, zasnovan na sili i gluposti. Morison je sledeći svoj autentični put i rutu svojevoljne ,,lagane kapitulacije“, zgužvao ljudski vek u vlastitih 27 ovozemaljskih godina, ničeovski, kroz Blejkov put preterivanja, stigavši u dvorac mudrosti, dvorac za većinu nedostupan i namenjen samo najhrabrijima s one strane dobra i zla. Stigao, ostavivši kao dalji putokaz svetlosti i opomenu vlastitu besmrtnu poeziju i umetnost, dobivši u zamenu od smrti krila i postavši anđeo, ovaj put nezemaljski, večan i lirski prozračan.

Carstva blaženstva, carstva svetlosti.

Nisu svi rođeni za slatke radosti,

neki su rođeni za beskrajne noći,

za kraj noći.

Jim Morrison je zauvek otišao 3. jula 1971. u Parizu, gradu poezije, romantike i svetlosti, nošen dahom svoje bezgranične slobode, vanvremenske lirike i besmrtnošću bluza koji je tako voleo i sa kojim je tako snažno i dirljivo umeo da dotakne duše onih koji su umeli da ga slede i razumeju. Njegove bluz pesme i obrade besmrtnih klasika bluza ostaće zauvek urezane u srcima i dušama svih onih istinskih ljubitelja muzike i načina života zvanog BLUZ – ,,kad se dobar čovek oseća loše“.

Volim da pevam bluz, ta slobodna duga bluz putovanja gde nema pravog početka ni kraja. Samo te uvode u stvar, a ja kasnije uglavnom izmišljam stvari. I svi imaju svoje solo delove. Volim takvu vrstu pesama, više mi se dopada nego neka druga obična pesma. Volim taj osećaj kad bluz počne, i onda samo posmatraš kuda ćete odvesti.

Njegova besmrtna duša sigurno je pronašla u nebeskim sferama svoje bluz svratište i utočište za svu njegovu jedinstvenu liriku i bluz melodije kojim je za života oplemenio svet, prosvetlivši ga svojom jedinstvenom, melanholičnom bluz magijom pesnika beskrajnih noći, u nekom novom carstvu blaženstva, carstvu svetlosti koje je stvorio samo za sebe, voljenu Pamelu i nekolicinu odabranih, srodnih bluz duša. Amin.

Za P.U.L.S.E Dragan Uzelac

  Dragan Uzelac, Džim Morison, Muzika, Rok muzika, The Doors