John Cage i duhovna tradicija Istoka

John Cage i duhovna tradicija Istoka

Banalizovanje i površno shvatanje jedne nekonvencionalne prilike za muzičko iskustvo dodiruje samo deo problema subjektivnosti koji Cageovo delo postavlja. Njegov umetnički i reklo bi se, filozofski stav je odlučno antisubjektivistički i ovde treba još jednom istaći uticaj koji je na Cageove stavove, i neposredno a i preko Duchampa, izvršila orijentalna duhovna tradicija: sledeći odlomak iz sutre kineskog redovnika Seng Cana iz 7. veka mogao bi, kao credo, potpisai i John Cage:

Savršeni put ne zna za teškoće

osim što odbija da pravi izbore;

samo oslobođen ljubavi i mržnje

on se otkriva u potpunosti i bez plašta;

jedna trunka razlikovanja

i nebo i zemlja su razdvojeni;

ako želiš da ga vidiš pred sobom

nemaj određene misli ni za ni protiv njega.

Kao i u ovom odlomku, kod Cagea postoji naglašena odbojnost prema svemu nametljivo društvenom, prema svim subjektivnim prelamanjima stvarnosti što izvrću njenu izvornost i ‘takvost’ i stavljaju je u funkciju narcizma (uživanja u dragocenim, večno vrednim umetničkim objektima) i privatne patologije (izražavanja osećanja i duševnih raspoloženja) onoga ko proizvodi delo i onoga ko ga prima. Ukus, volja, osećanje, sve to patvori stvarnost i razdvaja ljude, znači diktaturu, nametanje sopstvanje njenog ugla gledanja odnosno slušanja, zaodevanje stvari plaštom svog ega. Međutim, upravo ovakav način poimanja umetnosti vlada zapadnim svetom od vremena renesanse, dakle od doba uobličavanja onih ideja na kojima, sve do danas, počiva tradicija evropskog humanizma. Cageovo oštro suprotstavljanje ovoj tradiciji i posezanje za drugom, prostorno i vremenski veoma udaljenom duhovnom supstancom, svakako treba razumeti kao jedan pouzdan simptom krize (…) tako posmatrana objektivnost umetnosti koju on traži nije bezlična, lišena ljudskog prisustva, već je to umetnost ispražnjena od zagušujućih uticaja egoizma koji pokušava da nadraste sve ono što nije on sam. (…) Cageova alternativa je zamišljena mnogo više prema ljudskoj meri: ona nudi saprisustvo i prožimanje sa svim stvarima iz okoline, život neometanja a ipak zajedništva u organskoj i prirodnoj celovitosti sveta, što je duboko urezano u duhovnom životu Istoka.