Jojo Rabbit

Film Jojo Rabbit iz 2019. godine inspirisan je knjigom autorke Kristin Lenens (Christine Leunens) Caging Skies (kod nas prevedena kao Nebo u kavezu). Ipak, adaptacija knjige je urađena na malo neuobičajen način. Taika Vaititi (Taika Waititi), scenarista i režiser, rekao je kako mu je majka skrenula pažnju na knjigu i rekla kako bi bilo lepo da po njoj snimi film. Knjigu je pročitao, ali film ne prati sve detalje iz knjige – dosta toga je zapravo izostavljeno, ali je i ubačeno dosta detalja kojih nema u knjizi – jer je film u velikoj meri zapavo njegova interpretacija priče o dečaku koji je oduševljen Hitlerom i o indoktrinaciji dece.

Glavni lik i knjige i filma je dečak Johan Becler (ali samo u filmu ima nadimak Džodžo), koji je, za razliku od ostatka svoje porodice, potpuno očaran Hitlerom. Ovu priču su mnogi poredili sa Kradljivicom knjiga i Dečakom prugastoj pidžami, ali za razliku od Lizel ili Bruna, koji nemaju predrasude, Džodžo je predstavljen kao fanatik i njegova priča teče potpuno drugačije.

Iako je knjiga poprilično ozbiljna, film je urađen sasvim drugačije – u pitanju je crna komedija koja ismeva naciste i njihove stavove. Jednu od uvodnih scena prati pesma Komm gib mir deine Hand – zapravo nemačka verzija hita I Wanna Hold Your Hand. Dok se pesma čuje u pozadini, smenjuju se crno-beli snimci na kojima masa oduševljeno pozdravlja Hitlera, tako da zaista izgleda kao atmosfera sa nekog rok koncerta. Na prvi pogled jeste smešno – odmah vidimo da je film u neku ruku neobičan – ali poređenje je i zanimljivo i zastrašujuće: ljudi su zaista bili oduševljeni Hitlerom kao što će kasnije – i to samo malo više od decenije – mnogi biti oduševljeni Bitlsima. Sam Džodžo je oduševljen Hitlerom do te mere da i kod kuće nosi uniformu Hitler Jugenda, a kroz ceo film je prisutan i njegov imaginarni prijatelj – firer lično.

Film počinje „kampovanjem“ Hitler Jugenda, a vikend za koji je Džodžo očekivao da će biti najbolji u njegovom životu završi se fijaskom. Iako je na početku oduševljen svim aktivnostima, Džodžo je nespretan i plašljiv, te zaradi nadimak „Zec Džodžo“ (otuda i naslov filma – Jojo Rabbit). Kako bi dokazao da nije plašljivi zec, Džodžo uzima stvar u svoje ruke… bukvalno. Uzima bombu koju ne baci kako treba i gadno se povredi. Oporavak nije prijatan, ali Džodžo je najviše razočaran što zbog povreda neće moći da bude deo Hitlerove lične garde. Dobija zadatak da deli pozive za regrutaciju i propagandni materijal, što mu je ponižavajuće. Ponovo će biti ismejan – jer stariji momci koji su mu se i pre podsmevali su vojnici i idu u rat, a on je samo poštar! Opet imamo scenu u kojoj se vidi kako je „obrazovanje“ mladih nacista dobro odradilo posao – nije normalno da se neko ko je mlad raduje što ide u rat.

Međutim, Džodžo otkrije i vrlo neprijatnu istinu – njegova majka na tavanu krije Elzu, jevrejsku devojčicu; njihovo druženje je posebno zanimljivo jer on potpuno veruje u sve ono što je čuo o superiornosti arijevske rase i Elza se ne uklapa u onu sliku koju ima o Jevrejima. U knjizi su Johan i Elza stariji nego u filmu, te ona u jednom trenutku počne da mu se sviđa i u romantičnom smislu; u filmu, pak, imamo desetogodišnjaka i tinejdžerku i oni se do kraja filma ponašaju kao starija sestra i mlađi brat. Kada prvi put vidi Elzu, Džodžo za trenutak pomisli da je ona duh njegove pokojne sestre Inge – što se i kasnije potencira kroz film, kako Elza i Inge fizički liče. Toliko o tome da se arijevci fizički razlikuju od svih ostalih naroda.

Džodžov imaginarni prijatelj Adolf je posebno zanimljiv deo priče koji je istovremeno i komičan i tragičan. S obzirom na to da je u pitanju plod mašte desetogodišnjeg dečaka, on se ponaša luckasto i nezrelo, a sva interakcija između ovih prijatelja je ono što Džodžo misli da bi mu Hilter u određenoj situaciji rekao. Imaginarni prijatelji nisu neuobičajena pojava tokom odrastanja – oni su zapravo često prisutni kod mlađe dece koja tek uče kako da se igraju. Međutim, kod dece koja su starija je najčešće znak da su usamljeni. Iako Džodžo ima prijatelja Jorkija (koji je takođe veoma nespretan i jedan je od zanimljivijih likova), stiče se utisak – posebno zbog ismevanja od strane starijih dečaka u kampu – da nije mnogo prihvaćen u društvu. Sa druge strane, Džodžo u filmu raste bez prisustva oca (rečeno je da se bori u nemačkoj vojsci, ali je zapravo u jednom od pokreta otpora), tako da njemu ne fale samo prijatelji, već i očinska figura. A ko je bolja očinska figura za mladog nacistu od Adolfa Hitlera?

Uprkos činjenici da je dobio dosta nagrada i da je generalno dobro prošao kod publike, film je dobio i negativne kritike, najviše zbog toga što ozbiljnoj temi pristupa na neozbiljan način. Prvo, treba reći da Jojo Rabbit nije prvi, a verovatno ni poslednji film koji ismeva Hitlera i naciste: tu je – sada već klasik – Veliki diktator Čarlija Čaplina ili film Mela Bruksa, The Producers. Tu je i dalje popularna serija Alo, alo! koja na smešan način predstavlja ne samo naciste, već i ostale učesnike Drugog svetskog rata. Jedan od filmova sa kojim je pravljeno najviše paralela je film Život je lep (La vita è bella) Roberta Beninija, koji je takođe uprkos nagradama kritikovan zbog načina na koji predstavlja život u logoru. Takođe, komedija i satira ovog tipa nisu novost – od antičkog pozorišta pa do danas, kroz komediju su se često ismevali određeni politički stavovi, ljudi koji imaju previše moći, ljudi koji im slepo veruju…

Da li će Jojo Rabbit stati rame uz rame sa klasicima kao što je Veliki diktator ili će doživeti sudbinu poput sitkoma Heil Honey I’m Home! – koji je ocenjen kao vrlo neukusna komedija i ukinut je posle samo jedne epizode – vreme će pokazati. Ipak, ponekad je humor dobar način da se opasne ideje, kao što je nacizam u ovom slučaju, izvrgnu ruglu i da ljudi ne požele da budu kao likovi koje vide na filmu. Iskreno, malo mi je čudan stav nekih da će ljudi da pogledaju film i ne shvate da su nacisti – pa, loši momci – kad je cela poenta filma upravo u satiričnom prikazivanju negativaca. Neće publika pogrešno zaključiti kako su nacisti bili smešni likovi kao u filmu, ali će zaključiti koliko su njihove ideje opasne, a kada se predstave na ovaj način – koliko su pogrešne i u neku ruku uvrnute. Na kraju, gledalac može, što je takođe važno, da shvati da nekada i dobri ljudi mogu da potpadnu pod uticaj opasnih ideologija. Isto tako, ako se ovakve ideje „serviraju“ deci – posebno kroz neke prijatne aktivnosti kao u ovom filmu – zašto bi ih ona dovodila u pitanje? I koliko je opasno kada deca odrastaju sa ovakvim stavovima?

Iako u filmu ima veliku ulogu, imaginarni prijatelj Hitler se u knjizi Nebo u kavezu ne pominje, ali i ovde vidimo koliko značajno mesto zauzima u Johanovom životu, kao i do koje mere su nacističke ideje uspele da dopru do mladog dečaka; Johan je narator u knjizi i govori o tome kako se važno osećao kada je rečeno da firer velike nade polaže upravo u decu i mlade:

„Kako sam se iznenadio kad sam pomislio da je Fireru, kojeg sam video na Heldenplacu, dok mu je masa klicala, divu na plakatima širom Beča, koji je čak govorio i na radiju, potreban neko mali poput mene. Nikada pre toga nisam se osećao neophodnim; zapravo, osećao sam se kao dete, neka vrsta manje vrednog odraslog, a tu manu mogu da iscele samo reme i strpljenje.“

Bilo je i kritičara koji su film, zbog nekih šala, ocenili i kao antisemitski – što je daleko od istine, jer je u pitanju film koji uopšte ne promoviše mržnju, nego kako je već pomenuto u tekstu pokazuje koliko mržnja ume da bude neosnovana i opasna. Čini se da opet imamo pogrešno shvaćenu poruku – ovde je, slično kao u filmovima kao što je Borat ili animiranim serijama kao što je South Park – antisemitizam zapravo prikazan kao loš upravo kroz ono što likovi rade ili izgovaraju. Tačnije, ljudi koji imaju antisemitske stavove prikazani su ili kao loši ljudi ili jednostavno kao neznalice koji su stavove izgradili slušajući pogrešne ljude. Komedija je zapravo odličan način da se prikaže kako mržnja prema bilo kome najčešće proizilazi iz neznanja: likovi kao što je recimo Arči Banker (All in the Family) postoje upravo da bi se ismevali njihovi stavovi – a ne oni na koje su šale navodno usmerene. Isti je slučaj i sa ovim filmom – šale su najviše usmerene na naciste i na njihovu ideologiju – odnosno pokazuju koliko su njihovi stavovi sumanuti, ali i opasni kada ih toliko ljudi prihvati.

Kao i u većini drugih filmova, muzika ima značajnu ulogu – pored pomenute Komm gib mir deine Hand, sve ostale numere odlično odražavaju raspoloženje i atmosferu u filmu. Negde sam pročitala komentar da je prava šteta što u kategorijama u kojima se dodeljuje nagrada Oskar ne postoji nagrada za najboljeg glumca koji je dete. U ovom filmu, glavni glumci jesu deca i zaista su sjajno „oživeli“ ove likove – iako je u pitanju satiričan film, uloge su poprilično složene i ozbiljne i zaista je potreban talenat da se neke emocije razumeju i odglume u tako mladom uzrastu.

Jojo Rabbit odlično balansira na granici između komedije i tragedije. Premda u filmu preovlađuju smešne scene, one druge, koje nisu smešne, su dovoljno emotivne i upečatljive da ostave utisak na gledaoca i nateraju ga da se zamisli. Kad pogledamo snimke na kojima Taika Vaititi govori o filmu, stiče se utisak da je u pitanju čovek koji ne može da dugo bude ozbiljan, ali je i sam rekao da ovakve priče treba iznova pričati na različite načine – filmovi kao što je Jojo Rabbit treba da postoje, isto kao što treba da postoje filmovi kao što je npr. Šindlerova lista – jer koliko god da čovečanstvo ima loših iskustava iz prošlosti, više puta je pokazalo i kako je sklono zaboravljanju i koliko je zapravo lako da ljudi postanu fascinirani opasnim idejama. Ne moramo da pominjemo koliko je i danas priča o naučenoj mržnji – nažalost – relevantna. Svedoci smo tome da je i dalje ima, posebno smo je mogli videti tokom prethodne godine, iako bi se reklo da smo kao društvo napredovali i da smo „iznad svega toga“. Pominjala sam i u nekim ranijim tekstovima koliko je moguće da se mržnja lako generalizuje, nekada čak i prema grupama koje su navodno privilegovane – i često postanemo svesni problema tek kada bude kasno.

Tako da iskreno preporučujem film. Ne mislim da način na koji je priča predstavljena u filmu relativizuje ili umanjuje problem, naprotiv – možda će ga upravo zato što je u pitanju komedija pogledati više ljudi, koji inače ne bi gledali „ozbiljan film sa ozbiljnom tematikom“.

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

  Film, Istorija, Umetnost, Veliki diktator