Stojeći na balkonu, kao na sceni, mala, besprekorno obučena figura obraća se vojsci okupljenoj ispod. U pitanju je Jukio Mišima, kome je pravo ime Kimitake Hiraoka. Bio je najpoznatiji živi japanski romanopisac kada je 25. novembra 1970. otišao u vojnu bazu u Tokiju, kidnapovao komandanta, naterao ga da okupi garnizon, a zatim pokušao da izvede državni udar. Bunio se protiv države podržane od strane SAD, ustava, prekoravao je vojnike zbog njihove pokornosti i tražio da vrate cara na njegovu predratnu poziciju živog boga i nacionalnog vođe. U početku učtivo tiha, ili samo tiha od zapanjenosti, publika ga je ubrzo nadjačala podsmehom. Mišima se vratio unutra i rekao: „Mislim da me nisu čuli.” Zatim je kleknuo i izvršio sepuku, samurajsko ritualno samoubistvo.

Mišimina smrt šokirala je japansku javnost. Bio je slavna književna ličnost, mačo i provokativan, ali i prilično apsurdan lik, možda sličan Normanu Majleru u SAD ili Mišelu Uelbeku u današnjoj Francuskoj. Ali ono što je izgledalo kao poza odjednom je postalo stvarnost. Bilo je to jutro kada se otvarala 64. sednica Dijete, japanskog parlamenta, a prisustvovao je i sam car. Premijerov govor o dnevnom redu vlade za narednu godinu donekle je pao u senku. Niko nije izgubio život do sepukua od kraja Drugog svetskog rata.

„Neki su mislili da je poludeo, drugi da je ovo bio poslednji u nizu egzibicionističkih činova, još jedan izraz želje za šokiranjem koja ga je učinila ozloglašenim“, napisao je japanski filozof Hide Išiguro 1975. u eseju za Njujork rivju. „Nekoliko ljudi sa političke desnice videlo je njegovu smrt kao patriotski gest protesta protiv današnjeg Japana. Drugi su verovali da je to bila očajna, jeziva farsa koju je smislio talentovani čovek, enfant terrible koji nije mogao da izdrži da život u svojim srednjim godinama i osrednjosti.” Što se tiče njega samog, Mišima je jednom rekao svojoj ženi da „čak i ako me odmah ne razumeju, u redu je, jer će me Japan razumeti za 50 ili 100 godina.”

Godine 1949. Mišima se pojavio na japanskoj književnoj sceni sa knjigom Ispovest maske, svojevrsnom autobiografijom, ovlaš skrivenom formom romana, koja ga je proslavila u njegovim ranim dvadesetim. U knjizi se radi o delikatnom, osetljivom dečaku kojeg baka drži u zatočeništvu. Ona je bolesna i on je primoran da je neguje. Umesto da se igra napolju sa drugim dečacima, on provodi godine zatvoren sa njom u mraku slatkasto-bolesničkog mirisa njene spavaće sobe.

U toj jednoj prostoriji se razvija dečakov um. Fantazija i stvarnost nikada nisu sasvim razdvojene; fantazija, jači blizanac, postaje dominantan. Do trenutka kada baka umre i pojavi se dečak, on je već razvio opsesiju igranjem uloga, gde mu život služi kao pozorište. Ne može da se odupre slojevima fantazija koje padaju svuda po njegovom životu. Muškarcima i dečacima, posebno mišićavim, direktnim, dodeljene su uloge u njegovim živopisnim, često nasilnim sanjarenjima. U međuvremenu, opsednut je sopstvenom devijantnošću i potrebom da izgleda normalno. Uči kako da igra sopstvenu ulogu: „Počeo je nevoljni maskenbal.”

Lepota i destrukcija

Radnja u Ispovesti maske se nastavlja do kraja dečakove adolescencije, detaljno opisujući isprepletenu evoluciju njegovog unutrašnjeg i spoljašnjeg života i buđenje njegove homoseksualnosti. Na mnogo načina, to je ključ za razumevanje Mišiminog kasnijeg života i dela. Ona otkriva korene njegovog estetskog senzibiliteta, toliko vezanog za njegovu seksualnost, za koju će se ispostaviti da je Mišimina opsesija. Narator piše da je „čulima prihvatio veroispovest smrti koja je bila popularna tokom rata“, kada su se regrutacija i samožrtvovanje činili izvesnim i neizbežnim, a Mišima je zaista bio oduvek opsednut idejom da je lepota najlepša kada je prolazna – a pre svega kada je na ivici uništenja. Ova vera se meša sa divljenjem prema muškoj građi, građi koja fali slabom pripovedaču i zahvaljujući kojoj nastaju fantazije o hrabrim ratnicima i njihovim krvavim pogibijama. Ovaj privatni svet „Noći, krvi i smrti“ bio je ispunjen „najsofisticiranijim okrutnostima i najizvrsnijim zločinima“, o čemu se govori sa hladnokrvnošću.

Ali onda Ispovest maske takođe sugeriše nepouzdan odnos između performansa i stvarnosti koji je karakterisao sve što je Mišima radio i pisao. Odavao je utisak da otkriva autora zatvorenog u nekoj mračnoj borbi sa samim sobom – a istovremeno sugeriše da je to možda samo majstorska manipulacija medijima i publicitetom. Mišima je to izveo na oba načina, skandalizujući društvo uz tračak poricanja.

Formula je bila uspešna. To je Mišimu pretvorilo u enfant terrible-a posleratne japanske književnosti i pružilo mu široku domaću čitalačku publiku. Bio je, iako dekadentan, disciplinovan i plodan pisac, koji je izbacio gomile popularne proze uporedo sa visokom književnošću i na desetine Noh predstava. Podjednako fokusirano se probijao u tokijsko visoko društvo, gajeći dendijevski imidž. Njegovo koščato lice sa blagim očima bilo je dobro za fotografisanje. I bio je prijatelj stranih žurnalističkih biroa i njihovih dopisnika, udovoljavajući sebi i čineći sve što je mogao da proširi svoju slavnu sa druge strane Pacifika – donekle uspešno. „Ako je Sonijev Akio Morita bio najpoznatiji Japanac u inostranstvu“, napisao je Džon Nejtan, prevodilac, a kasnije i Mišimin biograf, „Mišima je bio na drugom mestu“.

Mišimini romani tokom 50-ih uglavnom su imali istu sugestivno autobiografsku crtu kao i Ispovesti maske. U Zabranjenim bojama (1951), ostareli pisac manipuliše mladim gej čovekom koji se verio iz interesa i finansijske sigurnosti. U Zlatnom paviljonu (1956), sveštenik hrama opčinjen njegovom lepotom uveren je da će biti uništen u bombardovanju – a kada preživi rat, on sebi stavlja u zadatak da ga uništi. A u Kjokoinoj kući (1959), bokser počinje da se bavi desničarskom politikom, dok se jedan glumac uključuje u sado-mazohističku seksualnu vezu koja se završava dvostrukim samoubistvom.

Mišimina tema bila je njegova sopstvena tema, ali su ga barem zbog stila smatrali štićenikom dobitnika Nobelove nagrade Jasunarija Kavabate, koji je funkciju književnosti video kao umetničku, a ne propagandnu. Reklo bi se da se Mišima u većem delu onoga što je napisao u potpunosti pridržava ovog verovanja, sa svojim formalnim, gotovo tradicionalnim stilom koji je pre svega fokusiran na intenzivnu senzualnu deskripciju. Okrenut telima, odeći i mirisu, ovaj selektivni prikaz je skoro fetišistički. „Šokantni zagrljaj prozirnog najlona i imitacija damasta na kauču stvarali su osećaj uznemirenosti u sobi… Oštri šušanj ešarpe koja se odvezuje, kao zmijsko upozorenje, praćeno je još tišim šumom dok je kimono skliznuo na pod. ” (Iz romana Mornar koji je izneverio more, 1963)

Ali onda se nešto promenilo, i može se reći da 60-ih godina počinje politička faza Mišiminog života. Predstavljajući sebe kao čistog estetu, dekadentnog romantičara, Mišima je u poslednjih 10 godina svog života doživeo transformaciju. Tada je počeo da se bavi bodibildingom, vežbajući u teretani dva sata dnevno kako bi nabacio mišiće na svoju krhku visinu od 160 santimetara. Počeo je sunčanjem da dobija bronzanu boju a osnovao je i desničarsko studentsko udruženje koje je trenirao. Navodna svrha ovog “Društva Štita” bila je da pomogne vojsci u slučaju komunističke revolucije.

Ako ne suština, onda makar zbir obrazloženja ove transformacije nalazi se u misterioznom eseju “Sunce i čelik: umetnost, akcija i ritualna smrt“, objavljenom 1968, dve godine pre njegove smrti. Osvrćući se unazad, uvideo je da je bio oslabljen i zarđao viškom fantaziranja i reči, kao i nedostatkom materijalnosti i delanja. „Zamišljam kako kod prosečne osobe telo prethodi jeziku“, piše Mišima. „U mom slučaju, pre svega drugog su došle reči – sa zakašnjenjem, sa svakom pojavom krajnje odurnosti, a već obučeno u pojmove – došlo je telo. Nesumnjivo je već bilo otužno istrošeno rečima.” Nastojao je da sebe dovede u red i oživi stari samurajski koncept, „harmoniju pera i mača”. Želeo je da ga drugi vide, kao i da zaista postane, „čovek od akcije”.

Poslednji nalet kreativnosti

Do tada je Mišima već bio u svojim četrdesetim i svestan svojih godina. „Lepi treba da umru mladi, a svi ostali da žive što je duže moguće“, napisao je u tekstu o preranoj smrti glumca Džejmsa Dina. „Nažalost, 95% ljudi shvata to obrnuto, pa se predivni ljudi razvlače do svojih osamdesetih, a ružne budale crkavaju u dvadeset prvoj.” Mišima je osetio da njegov trenutak prolazi i počeo je da planira svoj poslednji čin.

Svi, u nekom trenutku, vide život kao pozornicu. Ali malo njih živi kao da stvara koreografiju za svoje pozorište, a još manji broj bi koristio sepuku da završi svoj nastup. Međutim, za Mišimu je to bila kulminacija celoživotne fantazije. Elementi su bili tu od samog početka, u Ispovesti maske: vojnici, smrt i krv. Samo-transformacija u ratnika učinila ga je objektom njegove želje: nečim lepim, nečim što vredi uništiti. A i opsednutost sepukuom je izašla na videlo. Mišima je čak napisao i glumio u kratkom filmu Patriotizam, u kojem je sve to odglumio do detalja. Možda je i Mišimin poslednji čin bio politički protest – ali to je svakako bila smrt kao umetnost.

Ujutro svog poslednjeg dana, Mišima je svom izdavaču poslao poslednji tom svoje tetralogije, More plodnosti. Ove četiri knjige, napisane u mahnitom naletu kreativnosti, bile su nešto novo. Sa radnjom koja počinje 1912, ubrzo nakon Rusko-japanskog rata, a završava se 1975. godine, zahvata period nesvakidašnjih promena: od uspona imperijalnog Japana, preko razaranja iz Drugog svetskog rata, do pojave kapitalističkog, konzumerističkog Japana. Zajedno ih drži jedan lik, Honda – možda Mišimin dvojnik – i neprekidna reinkarnacija njegovog druga iz dečaštva, dugovečne duše okružene promenama i padom.

U poređenju sa Mišiminim ranim delima, More plodnosti je gusto protkano filozofijom. A, posle drugog toma, oseća se da su ostali zbrzani, postajući sve tanji. Mišima je veći deo završnog toma, Pad anđela, napisao tokom porodičnog odmora na moru u avgustu 1970. U pismu od 18. novembra 1970. njegovom mentoru, Fumiu Kiomicuu, Mišima je napisao: „Za mene, završavanje ovoga [knjige] nije ništa drugo do kraj sveta.” Poslednji redovi Pada anđela su veoma smireni.

„Bila je to svetla, tiha bašta, bez upadljivih karakteristika. Poput brojanice protrljane između ruku, cvrčci su cvrčali na sav glas.

Nije bilo nijednog drugog zvuka. Bašta je bila prazna. Stigao je, pomisli Honda, na mesto gde nije bilo sećanja, ničega.

Podnevno letnje sunce klizilo je nad tihom baštom.”

Tekst: Thomas Graham
Izvor: bbc.com
Prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Glif, Japan, Jukio Mišima, Književnost