Filozofsko-psihološka interpretacija romana Vladimira Kecmanovića

”Roman o zlostavljanju. Dečaka. Izostavljanje mnogih. Reči. Jer Kecmanović je majstor da od nenapisanog i ćutnje. Stvori čudo. Likova i priče” V. Tabašević

O METAFIZICI ĐAVOLA I LETENJU

”Ne ubija onaj koji drži nož. Nego onaj kome ostaje imperija.” V. Kecmanović

Roman Kad đavoli polete Vladimira Kecmanovića nije puka politička hronika niti žanrovski literarni uradak, već duboko filozofska, psihološka i egzistencijalna disekcija društvene i pojedinačne patologije u postsocijalističkom, postratnom, traumatski natopljenom prostoru srpskog društva. Njegov narativni horizont nije ni linearan ni utešan; on se otvara ka ponoru — i to ne samo istorijskom ili etičkom, već metafizičkom. U tom smislu, ovaj roman ne tretira đavole kao mitska bića već kao simbole — kao figure kolektivnog i individualnog zastranjivanja, kao oblike posthumanog zla koje se ne prepoznaje u grotesknom, već u banalnom.

Naslovna metafora “letenja” ukazuje ne na uzvišenost, već na preobražaj — onaj kroz koji se ljudi pretvaraju u đavole, ili đavoli zadobijaju ljudski oblik. To je letenje koje ne uzdiže, već uznemiruje; ono što se izdiže u vazduh nije duh, već sablast prošlosti, kolektivne krivice i neosvešćenog nasilja.

Kroz hermeneutičko-fenomenološku analizu ovog romana, u dijalogu sa misliocima poput Kjerkegora, Ničea, Hajdegera, Arentoce i Frojda, pokušaćemo da pokažemo kako Kecmanovićevo delo predstavlja roman-subjekt, roman kao psihološki simptom, kao moralnu topografiju palog čoveka i kolektiva. Ovaj esej ima za cilj da prodre u dubinsku strukturu romana i iz nje izvuče ključne filozofske uvide o savremenom čoveku — naročito čoveku Balkana, čoveku posle istorije, posle vere, posle odgovornosti.

EGZISTENCIJALNA PSIHOLOGIJA ROMANA: SUBJEKT BEZ TEMELJA

Lik kao fragment: postmoderna dekonstrukcija identiteta

Kecmanović ne konstruiše likove kao jedinstvene entitete sa stabilnim identitetom. Njegovi junaci su fragmentisani, često kontingentni i neuhvatljivi — kao da ih oblikuje sila spolja, kolektivna dinamika ili istorijska trauma, više nego unutrašnji moralni kompas. Ova fragmentacija ličnosti ukazuje na temeljnu krizu subjekta u kasnom modernitetu: gubitak oslonca u transcendenciji, u zajednici, u jeziku.

Poput Hajdegerovog Dasein-a koji je bačen u svet i osuđen na autentičnost, likovi romana lebde između vlastite prošlosti, kolektivne traume i pokušaja da pronađu orijentir u svetu lišenom stabilnosti. No, za razliku od Hajdegera, kod Kecmanovića nema filozofske utehe u autentičnosti; postoji samo paradoks: što više subjekt pokušava da bude „svoj“, to se više pretvara u funkciju tuđih narativa.

Psihologija poricanja i samoprevare

Frojdova teza o potiskivanju kao osnovnom mehanizmu psihe ovde dobija svoj literarni pandan. Junaci romana ne poriču zlo iz zle namere, već iz psihološke potrebe: da bi opstali, da bi sačuvali privid smisla, da bi opravdali prošlost. Ovo poricanje često poprima oblik samoprevare, što vodi do konstrukcije paralelnih narativa — privatnih mitova o časti, pravdi, nužnosti — koji zaklanjaju etičku istinu.

Takva dinamika dovodi do psiho-egzistencijalne disocijacije: subjekt zna da je učestvovao u zlu, ali odbija da se identifikuje kao neko ko je učestvovao. U tom procepu nastaje figura „dobrog čoveka u lošem sistemu“, večito svedoka, ali nikada aktera.

POLITIKA KAO PSIHOLOŠKI MIT: KOLEKTIVNA HISTERIJA I IDEOLOGIJA

Ideologija kao psihološka struktura

U Kecmanovićevom romanu, ideologija nije samo politički aparat već i psihološki mehanizam. Ona nudi narativ, smisao, opravdanje — sve ono što fragmentisanom subjektu nedostaje. U tom smislu, ideologija se ponaša poput Frojdove superego strukture: ona izriče zabrane, opravdava nasilje, podseća na dužnost, ali ne podnosi preispitivanje.

Likovi u romanu ne sprovode ideološku misiju zato što su vernici te ideologije, već zato što ne mogu da podnesu vakuum koji ostaje kada se ideologija povuče. Ideologija tako postaje supstitut za izgubljeno religijsko, moralno i antropološko tlo.

Histerija kolektiva: psihoanaliza nacije

Ako pojedinac potiskuje traumu, nacija je sistematski reprodukuje. Kecmanović u svom romanu slika društvo u stanju kolektivne neuroze — u kojoj su prošle patnje pretvorene u obavezno sećanje, a sećanje u oružje. Kolektivna histerija funkcioniše kao perpetuum mobile: održava status quo upravo time što nudi simbolički višak — patnju koja opravdava novo nasilje.

U ovom modelu nacije, individualna odgovornost nestaje. Svako zlo postaje posledica većeg zla drugoga. Svaki zločin je „odgovor“. Ova dinamika je ne samo moralno, već i filozofski pogubna: ona briše mogućnost izbora, a time i subjekt.

TRAUMA, VREME I PAMĆENJE: HISTERIJA SEĆANJA

Trauma kao vremenski raskid

Kecmanovićev roman tematizuje iskustvo traume kao narušavanje linarnog vremena. Trauma nije događaj iz prošlosti koji je zatvoren, već otvorena rana koja remeti kontinuitet subjektivnog iskustva. Ona uvodi prekid u istorijski narativ i onemogućava normalan tok života.

Frojdova psihoanaliza trauma pokazuje da traume izazivaju ponavljanje, kompulziju na ponavljanje, jer nesvesni um pokušava da integriše neprihvatljivu stvarnost. U romanu, likovi se nalaze zarobljeni u večitoj reprodukciji patnje, što ih drži u stanju kolektivne fiksacije na prošlost i sprečava emancipaciju.

Kolektivno pamćenje i njegov paradoks

Kecmanović, oslanjajući se na teorije M. Halbwach-a, prikazuje kolektivno pamćenje ne kao pasivni depozit prošlosti, već kao aktivni proces izgradnje identiteta. Ipak, u ovom romanu, pamćenje postaje i teret i oruđe — ono je instrument za održavanje podela i mržnje.

Paradoks je u tome što kolektivno pamćenje nije neutralno, već je instrumentalizovano kroz ideološke i psihološke mehanizme koji podstiču isključivost i potrebu za osvetom. Pamćenje kao trauma tako postaje samoperpetuirajuća kletva.

EGZISTENCIJALNA FILOZOFIJA U ROMANU: Kjerkegor i Niče

Kjerkegorov očaj i egzistencijalna teskoba

Kjerkegorova analiza očaja kao fundamentalnog stanja čovekove egzistencije preslikava se u unutrašnje stanje junaka romana. Očaj nije samo emocionalno stanje već ontološki problem – neusaglašenost između bića i sebe samog.

Junaci se nalaze u različitim modovima očaja: od nesvesnog, pasivnog očaja, do svesnog, egzistencijalnog, koji nosi potencijal izbora. Međutim, retko ko u romanu uspeva da dosegne Kjerkegorov „skok vere“ — radikalnu odluku za autentični život.

Ničeova smrt Boga i posledice nihilizma

Ničeova dijagnoza „smrti Boga“ u romanu se manifestuje kroz vakuum smisla i urušavanje tradicionalnih vrednosti. To ostavlja likove bez transcendentnih orijentira, suočene sa egzistencijalnim besmislom i moralnim relativizmom.
Nihilistička atmosfera izaziva „resentiman“ — pasivnu agresiju i osećaj nemoći koji se transformiše u kolektivni gnev i destruktivnost. Roman prikazuje ovaj proces kao ciklus samouništenja i istovremeno kao priliku za novo rađanje, ukoliko se subjekt uspe osloboditi stare metafizike.

MORALNA AMNEZIJA I ETIČKA IZOLACIJA

Izgubljeni moralni kompas

U Kecmanovićevom romanu jasno se očituje fenomen moralne amnezije — kolektivnog i individualnog zaborava osnovnih etičkih principa. Likovi su izgubili sposobnost razlikovanja dobra od zla na tradicionalan način, što ne znači nužno da su zli, već da je njihov moralni kompas izobličen pod pritiskom istorijskih trauma i ideoloških konstrukcija.

Ova amnezija nije slučajna, već je rezultat složenog procesa psihološke adaptacije na haos i nasilje. Ona vodi do etičke izolacije, u kojoj pojedinac više nije ni odgovoran ni pogođen delima svog okruženja.

Etička indiferentnost i društvena fragmentacija

Roman osvetljava kako je u društvu nastupila etička indiferentnost — stanje u kojem je empatija potisnuta, a emocionalna distanca prema patnji bližnjeg postala norma. Ova indiferentnost proizvodi društvenu fragmentaciju: ljudi se zatvaraju u svoje mikrogrupe, lične mitove i identitete, gubeći osećaj zajedništva.

Filozofski, ova situacija podseća na analizu totalitarizma H. Arent, gde se gubitak empatije i odgovornosti smatra ključnim za uspostavljanje „banalnosti zla“. U romanu, taj proces je unutrašnji, psiho-politički, i vodi ka moralnoj dezintegaciji.

ONTOLOGIJA BEZNAĐA: SMRT BOGA, GUBITAK SMISLA I POSTHUMANI ETOS

Kjerkegor: očaj kao struktura postojanja

S. Kjerkegor u svojoj filozofiji opisuje očaj kao ontološki uslov ljudskog postojanja, gde subjekt ostaje zarobljen između beskonačnog i konačnog, između sebe i sveta. U Kad đavoli polete, junaci često oslikavaju ovu napetost — oni su zarobljeni u očaju koji nije samo emocionalni, već i egzistencijalni.

Očaj se ovde manifestuje kao nemogućnost izbora i autentičnog delovanja, stanje u kojem subjekt odustaje od sebe samog i prepušta se pasivnosti ili destrukciji. Kjerkegorova dijagnoza pokazuje da je upravo taj očaj početak mogućeg preobražaja, ako se u njemu pronađe sila za „skok vere“.

Niče: smrt Boga i rađanje resentimana

Ničeova paradigma smrti Boga u romanu nije samo filozofska metafora, već konkretan istorijski i psihološki fenomen. U odsustvu vrhovnih vrednosti, likovi se suočavaju sa nihilizmom, koji biva zamenjen resentimanom — oblikom povređene moći i želje za osvetom.

Ovaj resentiman je kolektivni pokretač nasilja i mržnje, koji perpetuira začarani krug zla. Niče nas podseća da je izlaz iz tog začaranog kruga u prevazilaženju nihilizma kroz afirmaciju života i stvaranje novih vrednosti.

Posthumani etos: kraj čoveka ili novo rođenje?

Roman postavlja pitanje da li je čovek kao biće u ovom kontekstu na kraju ili na početku novog oblika egzistencije. Posthumani etos, koji podrazumeva prevazilaženje tradicionalnih granica ljudskog identiteta i etike, prisutan je u pozadini pripovesti.

Kecmanovićev roman ne nudi definitivan odgovor, već otvara prostor za dijalog o mogućnosti novog humanizma, koji ne negira traumu i tamu, već ih integrira kao sastavni deo postojanja.

MIMIKRIJA ZLA: BANALNOST, NORMALIZACIJA I ETIČKA RAVNODUŠNOST

Zlo bez lica: Arent i banalnost zla

U složenom svetu Kecmanovićevog romana, zlo ne dolazi u obliku demonskog ili nadčovečanskog entiteta. Naprotiv, ono je obično, svakodnevno, prerušeno u rutinu i funkcionalnost. Hana Arent u svom delu o Eichmannu uvodi pojam „banalnosti zla“, kojim označava kako se zlo može izvršiti bez zle namere, iz slepe poslušnosti, oportunizma ili moralne indiferencije.

Likovi iz romana Kad đavoli polete upravo deluju unutar ovog obrasca: učestvuju u nasilju, isključivanju, pa čak i ubijanju, ne zato što su monstruozni, već zato što su uvereni da „tako treba“. Moralna samorefleksija je izostala; umesto nje dominira etička šema koja zlo racionalizuje kao nužnost, patriotizam, odbranu časti ili običajnu normu.

Etička anestezija i normalizacija neljudskog

Roman prikazuje proces koji se može označiti kao etička anestezija – progresivno umrtvljavanje savesti i osećaja odgovornosti. Ono što je nekada bilo neprihvatljivo postaje normalno. Nasilje postaje svakodnevica, a nepravda opravdana.

Ovaj fenomen je duboko povezan sa sociološkim konceptom „normalizacije devijacije“, pri čemu zajednica prihvata devijantno ponašanje kao novo pravilo. Kod Kecmanovića, moralno posrnuće likova nije iznenadna propast, već sporo i sistematsko klizanje u nihilizam.

Zlo kao mimetička figura kolektiva

Zlo u romanu ne deluje individualno, već kolektivno. Njegova moć proizilazi iz mimetičkog mehanizma koji opisuje R. Girard – mehanizma oponašanja i grupne identifikacije. Ljudi čine zlo jer ga čine i drugi; jer ne žele da budu izdvojeni, marginalizovani, označeni kao slabi.

Oponašanje nasilja postaje način da se učvrsti pripadnost. Taj mehanizam se ne oslanja na razum, već na afektivne impulse: strah, mržnju, zavist. U Kecmanovićevoj priči, đavoli ne lete zato što su nadljudska bića, već zato što ih kolektivna psihoza podiže u vazduh.

Mimikrija zla, u tom smislu, postaje oblik društvene magije: ono što bi pojedinačno bilo osuđeno, kolektivno biva uzvišeno.

ETIKA PREŽIVLJAVANJA: IZMEĐU INSTINKTA I ODGOVORNOSTI

Preživljavanje kao egzistencijalni imperativ

U svetu Kad đavoli polete, preživljavanje nije samo biološka nužnost, već egzistencijalni imperativ koji oblikuje moralne izbore. Likovi su suočeni sa dilemom između očuvanja života i očuvanja etičkih vrednosti, često primorani da biraju između instinkta i odgovornosti.

Ova dilema osvetljava filozofske rasprave o etici preživljavanja — gde se granice između dobra i zla brišu, a etika postaje pitanje taktičkog upravljanja haosom.

Moralni kompromisi i etička akrobatika

Kecmanović prikazuje kako junaci koriste moralne kompromise kao mehanizam adaptacije u neprihvatljivim okolnostima. Ova etička akrobatika nije samo lični izbor, već refleksija kolektivnog stanja — gde su pravila fleksibilna, a moral relativan.

Filozofski posmatrano, ovo je primer takozvane „situacione etike“ koja odbacuje univerzalne norme u korist konteksta i ciljeva.

IDENTITET, DRUŠTVENA PSIHOLOGIJA I MEHANIZMI ODBRANE

Rascep između ličnog i kolektivnog identiteta

Kecmanovićev roman izuzetno jasno prikazuje duboku krizu identiteta pojedinca u društvenom kontekstu obeleženom nasiljem i tenzijama. Subjekti su rastrzani između ličnog identiteta i kolektivnih narativa koji ih oblikuju i pritom ograničavaju.

Ovaj rascep se može razumeti kroz prizmu društvene psihologije — teorije o identifikaciji, grupnoj pripadnosti i projekciji. Pojedinac nastoji da uskladi sebe sa kolektivnim očekivanjima, često na štetu sopstvene autentičnosti.

Mehanizmi psihološke odbrane: poricanje, projekcija i identifikacija sa agresorom

Da bi se nosili sa traumom i konfliktom, likovi koriste različite psihološke mehanizme odbrane. Poricanje služi za odbacivanje realnosti bola, dok projekcija omogućava prebacivanje sopstvenih neprihvatljivih impulsa na „drugog“.
Identifikacija sa agresorom — posebno izražena kod nekih junaka — predstavlja paradoksalnu strategiju samoodbrane, gde subjekt usvaja vrednosti i ponašanja onoga koji preti njegovom postojanju, time postižući privid sigurnosti.

NADA KAO FILOZOFSKI I PSIHOLOŠKI IMPERATIV

Nada kao egzistencijalna kategorija

U najmračnijim trenucima romana, nada se pojavljuje kao filozofski i psihološki imperativ — sila koja omogućava pomeranje iz očaja ka mogućnosti promene. Ova nada nije iluzija, već svestan čin volje koji zahteva hrabrost i autentičnost.

Kjerkergorov koncept „skoka vere“ može se tumačiti kao model ove nade — transcendencije kroz prihvatanje neizvesnosti i rizika.

Praksa otpora i stvaranje novih značenja

Nada se u romanu ne manifestuje pasivno, već kroz praksu otpora: mali, svakodnevni činovi koji osporavaju mehanizme zla i apatije. Ovi akti nisu grandiozni, ali su od suštinske važnosti za obnovu etike i subjektivnosti. Filozofski posmatrano, nada je potencijal za novo značenje i novo rađanje, prostor za kreativni odgovor na traumu i nasilje.

FILOZOFSKO-PSIHOLOŠKI POGLED NA „KAD ĐAVOLI POLETE“

Roman Vladimira Kecmanovića Kad đavoli polete predstavlja duboku filozofsko-psihološku analizu ljudske egzistencije u uslovima istorijske traume, društvenog raspada i etičke krize. Kroz niz kompleksnih likova i zbivanja, delo osvetljava univerzalne teme očaja, identiteta, zla i nade.

Filozofska paradigma Kjerkegora i Ničea pruža ključne uvide u razumevanje egzistencijalnih dilema junaka — očaja kao ontološke napetosti između bića i sebe, kao i nihilizma koji nastaje posle smrti tradicionalnih vrednosti. U isto vreme, „banalnost zla’’ H. Arent i Girardova mimetička teorija pomažu u razotkrivanju društvenih mehanizama koji omogućavaju zlo da se normalizuje i kolektivno perpetuira.

Psihološki, roman je svedočanstvo o dubokoj traumi koja izaziva rascep identiteta i forsira mehanizme odbrane, poput poricanja i identifikacije sa agresorom. Ova složenost vodi do moralne amnezije i etičke izolacije, ali istovremeno otvara prostor za etičku refleksiju i nadu.

Nada se, u krajnjoj liniji, pojavljuje kao neophodan filozofski i psihološki imperativ — čin volje ka autentičnosti i stvaranju novog smisla, što je jedini izlaz iz začaranog kruga destrukcije.

Kad đavoli polete nije samo književno delo, već i duboka humanistička i filozofska meditacija o prirodi zla, traume i mogućnosti otpora kroz autentičnost i nadu.

Za P.U.L.S.E. Branko Milić,  filozof i sociolog

Beograd, Anno Domini 2025. god

  branko, Filozofija, Kad djavoli polete. Kecmanovic, knjizennost, metafizika zla, Milić, priroda