Kad je Beograd bio svet

Nema tome nekoliko decenija a da je ovaj pusti, sumorni grad bio svetska kulturna metropola. Imena umetnika na koja ćemo podsetiti u ovom tekstu sasvim to potvrđuju. Samo, da li to ista govori o našoj budućnosti?

Prototip stranog posetioca Beogradu devedesetih godina: visok, proćelav muskarac obučen u sivo odelo, govori fraze pripremljene u svojoj poslovnici (obicno ministarstvo inostranih poslova velike sile), drži dosadne konferencije za štampu u “Hajatu”. Obično se toliko zaigra da nije svestan kako je njegovo ime postalo poznato samo zato što je njemu činovniku, između tolikih činovnika, dopalo da “pobesnelim Srbima” prenosi teške poruke (uglavnom pretnje) svoje moćne administracije.

Ženski tip posetioca: hrabre i namrštene dame a odmah se vidi kako ih “sve rane ovog sveta bole”. Angažuju ih UN ili Crveni krst kao portparole ili specijalne izaslanike. Njihov silazak u “svetski Ad” za TV-stanovnika Zemlje još je dirljiviji i definitivno pokazuje razliku između “civilizovanog sveta”, Evrope, Zapada i “remetilačkog faktora pred novim svetskim poretkom”.

“Kakav je to Beograd kad je moj dolazak vest dana”, pitao se pre dve godine Igor Mandić. Ovakav: destinacija “sivih odela” i “hrabrih dama”. A svet, vesnik normalnog života trebalo bi da stigne posle ovih “čistača mina”. Hoće li? Može li se iz ove gluve pomrčine uopšte misliti o svetlosti svetskih prestonica? Može! Tako bi se dalo zaključiti čitajući i gledajući knjigu Radovana Popovica “Slavni gosti Srbije” (“Verzal-pres, Beograd 1998). To je jedan jednostavan i uverljiv podsetnik na vreme kad je glavni grad Srbije i SFR Jugoslavije bio mesto gde su svetske kulturne veličine dolazile svaki čas i to poslom (koncerti, izdavanje njihovih knjiga, izložbe, učešće na festivalima, nastupi u pozorištima, snimanje filmova).

Uzmimo za primer 1972. godinu. Nabrajamo imena: prvi je stigao francuski marksista Rože Garodi; pa dolazi filmski svet: Vitorio de Sika, Kirk Daglas, Piter Justinov, Robert de Niro, Monika Viti, Miloš Forman, Piter Bogdanovič, Mark Danskoj, Andžej Vajda, Sergej Bondarčuk, Liv Ulman, Mišel Pikoli, Bernardo Bertoluči… “Na ovaj beogradski festival (FEST) neočekivano su dosli i američki kosmonauti Dejvid Skot, Alfred Vorden i Dzems Irvin – astronauti ekspedicije ‘Apolo 15’, koja se iskrcala na tlo Meseca: oni su pozdravili bioskopsku publiku u Domu omladine pre projekcije filma ‘Hod po mesecu’. Na završetku FEST-a pevali su Žilijet Greko i Al Bano.

Posle je stigao “jedan od najpoznatijih tenora svetske operske scene” Plasido Domingo, za njim slavni pijanista Svjatoslav Rihter, pa Rene Kler, “najpoznatiji francuski filmski režiser”; u skromnom hotelu ‘Šumadija’ na Čukarici odseda pisac Lajoš Zilah”; poslednjeg dana avgusta u Beogradu je Viktor Šklovski, “jedan od najvećih književnih teoretičara, uvaženi član Akademije nauka Sovjetskog Saveza, koji je prijateljevao sa plejadom književnih velikana ovog veka kao sto su Sergej Jesenjin, Ana Ahmatova, Aleksandar Blok, Andrej Bjeli, Hljebnikov, Mejerhold, Stanislavski, Gorki, Babelj;, Mandeljštam, Ljilja Brik, Majakovski, Aragon…”; u septembru je četiri koncerta održao Rej Čarls; mesec dana kasnije sopstvenim avionom je sleteo Herbert fon Karajan, a u Beogradu ga je već čekalo 98 članova Berlinske filharmonije. Slavni dirigent “sed, vitak i bodar za razgovor” pričao je:

“Moja baka je rođena i živela u Srbiji; srpskog porekla je i moja majka Marta koja je živela u Salcburgu.”

Pred Novu godinu opet je dođao Plasido Domingo. To je bila prosečna, za sedamdesete godine, 1972.

Inace, odnos kulturni svet – Beograd nije “ljubav na prvi pogled”. Beograd je radom postajao svetski grad. Do šezdesetih godina ovog veka ovde su poznati stranci stizali retko. Alberta Ajnštajna je 1905. dovela žena; mladi arhitekta Šarl Žanere prošao je lađom “na svom putu na Istok” 1911. ali to je znatno pre nego sto ce postati čuveni Le Korbizije; Lav Trocki je 1912. stigao kao tridesetogodišnji izveštač o zbivanjima u Balkanskim ratovima; Džon Rid će ovde biti (1915) pre nego što je napisao “Deset dana koji su potresli svet”.

Pored neizbežne Rebeke Vest (“Crno jagnje i sivi soko”) ostalo je zabeleženo da su ovde bili Migel de Unamuno, Rabindranat Tagore, Ivan Bunjin, Maksim Gorki… Od ovog poslednjeg je ostala i hvala jednom listu:

“Kupim ‘Politiku’. To je zamecateljan list. U njemu možeš da pročitaš sve… A ti znaš da ja poznajem sistem čitanja između redova. Ali u tom listu našao sam samo to: istinu i samo istinu.”

Posle Drugog rata Beograd je atašeu britanske ambasade Lorensu Darelu (posle napisao čuveno delo “Aleksandrijski kvartet”) izgledao ovako:

“Ljudi su poput krtica, preplašeni na smrt, snalažljivi, uznemireni. U međuvremenu, američki i engleski levičari stizu u ovaj centar barbarstva, uporediv jedino sa najmračnijim dobom srednjovekovnog razdoblja, da bi informisali komuniste kako smo mi dekadentni i kako smo pred slomom. Hitler je bio dečja igra u poredjenju s ovim. Ako kapitalizam nije lep, onda je bar sto hiljada puta lepši, gospodskiji, slobodniji od ovoga.”

Ali kako su se Tito i jugoslovenski komunisti udaljavali od Staljinovog komunizma, tako je i Beograd postajao sve privlačniji – i za Zapad i za Istok. Već 1955. je ovde dosao “najpoznatiji živi vajar sveta” Henri Mur. Savetnik naše ambasade u Britaniji Najdan Pašić i kulturni poslenik Stevan Majstorović (obojica dugogodičnji urednici NIN-a) otišli su u Murov atelje stotinak kilometara od Londona:

“Mi smo, dakle, to gledali i pili smo čaj, a zatim smo mu predložili da organizujemo jednu njegovu izložbu u Jugoslaviji. On je to svesrdno prihvatio…”

Mur je izjavio:

“Poziv da posetim Jugoslaviju prihvatio sam s velikim veseljem. Moj prvi kontakt sa Srbijom datira još iz vremena Prvog svetskog rata, kada sam sa živim interesovanjem pratio ulogu Srba u tom ratu… Mi smo u Engleskoj čuli da se u Jugoslaviji stvara novi život i ja sam neobično zainteresovan da ga vidim…”

Evo kako se Mur susreo s “novim životom”. Uglavnom je bio odlično primljen, ali onda “Narodni muzej nije smatrao zgodnim da u trenutku ‘preispitivanja’ prihvati nagovešteni poklon, jedno njegovo ‘dekadentno’ delo; a u Zagrebu i jedna nepristojnost: ideološki ‘zdrava’ majstorska trojka odbila je cak i da primi slavnog ‘dekadentnog’ kolegu.”

Mur je, ipak, započeo topljenje sante socijalističkog leda. Slavnog glumca Denija Keja, koji je došao kao ambasador UNICEF-a, primio je i Josip Broz Tito. Piscima onda u posetu stižu Žan-Pol Sartr i njegova prijateljica Simon de Bovoar. Ona je između ostalog zapisala:

“Napuštajući Beograd, bili smo zapanjeni bedom njegovih predgrađa, a zatim duž prašnjavog i razrivenog puta – očajem sela…”

Godine 1957. vozom su stigli Simon Sinjore i Iv Montan, istaknuti umetnici i francuski komunisti i njih je na Dedinju primio maršal. Ona je kasnije zapisala:

“Smatrajuci nas članovima Partije, sa priličnom sarkastičom zajedljivošću upitao nas je da li sada verujemo da on nije izdajnik koji se prodao imperijalizmu, kao što su to na Zapadu govorili od 1948. do 1956.”

Dašak slobode dovodi američkog pisca Vilijama Sarojana, pa slavne engleske glumce ser Lorensa Olivijea i Vivijen Li. A 1958. evo i Liz Tejlor sa trećim muzem Majklom Todom. Mužjak je

“želeo da svojoj dragoj priredi neobičnu i originalnu večeru” u “Mažestiku” za dve hiljade zvanica i “zahtevao je da se izbaci sav nameštaj i da se u tom ambijentu organizuje nešto novo”. I: “Na podu su bile šarenice, postavljene sofre sa tronošcima, a sve to opet dekorisano prizrenskim peškirima, o zidovima su bile anterije sa oružjem (kremenjače, jatagani). A na plafonu, naravno, ona crvena paprika. Tod je bio oduševljen…”

Samo sto je Holivud otišao, avangarda dolazi: Semjuel Beket, pisac “Čekajuci Godoa”, “škrt u izjavama, ali retko nekonvencionalan… podvlači da je posebno impresioniran vedrom i toplom atmosferom Beograda”.

Posle je svirao “najveći džez muzičar XX veka” Luj Armstrong zvani Sačmo, pa držao predavanje Rolan Bart “pisac kapitalnih studija o Rasinu, mitologiji, Lojoli.” Američki pisac Erskin Koldvel je o boravku u Beogradu (1961) znatno kasnije pričao:

“Tada su mi bili potrebni susreti s ljudima koji me neće tretirati površno kao što mi se to kod nas dešavalo, s ljudima koji satima sede za stolom i druže se, pevaju neke pesme i uvek imaju strašno mnogo da kažu. Taj beogradski period je prosto izlečio moju dušu…”

Andžej Vajda, poljski režiser, Beograd vidi kao “fantastican evropski grad, povezan sa svetom”. “Poneo sam jos jednu ideju za film: Sarajevo 1914. i pricu o mladicima koji su izvršili atentat na Ferdinanda. Mislim da sam tu temu dobro razumeo i da razumem te mladiće. Ti su likovi veoma bliski poljskoj literaturi, Mickijeviću, Vispjanskom, bliski davnoj naivnoj fantaziji o tome kako se društvo može izlečiti plemenitožću i totalnim davanjem sebe za pravu stvar.” Nekoliko godina kasnije Gavrilo Princip i “Mlada Bosna” ce očarati i Orsona Velsa.

“Glavni izvor bila mu je knjiga njegovog prijatelja Vladimira Dedijera – njega je Vels uzeo za saradnika na izradi scenarija.” (Nijedna ideja, nije ostvarena).

Erih From, glasoviti psihoanaliticar, koji je od 1933. ziveo u SAD, posle posete Beogradu piše tada mladom psihologu, pre godinu dana preminulom dugogodisnjem uredniku NIN-a Ljubi Stojiću:

“Bio sam srećan kad sam ga dobio (pismo) jer sam pomalo počeo da brinem zbog Vašeg nejavljanja… Bilo je veoma ljubazno sto ste me pretplatili na Jugoslovenski pregled i s nestrpljenjem očekujem da ga dobijem… Očekujem da cu se ovde, u februaru, sresti sa profesorom Petrovićem (Gajom) iz Zagreba. Pozvao sam ga da održi nekoliko predavanja na Univerzitetu. Takođe sam u kontaktu sa profesorom Markovićem (Mihailom)… Kako je profesor Rot (Nikola)? Da li je primio knjigu koju sam mu poslao?… Molim Vas pišite mi opet…”

“Dolazak (Igora) Stravinskog bio je za Beograd veliki kulturni događaj”, ali već sledeće godine tu su bili glasoviti majstor violončela Mstislav Rostropovič i njegova supruga operska diva Galina Višnjevska, pa jedna od najvećih balerina svih vremena Maja Pliseckaja, kompozitor Dmitrij Šostakovič, nenadmašni pijanista Artur Rubinštajn.

Alfred Hičkok, pošto je u Monaku obišao svoju filmsku ljubimicu Grejs Keli, doleteo je u Dubrovnik, pa u Beograd. Kad je obišao Kalemegdan govorio je: “Koliko ste vi tek imali da gradite kad se zna da su bombardovali i Nemci i saveznici. Lako je drugim velikim gradovima Evrope da se hvale svojom lepotom… Imate lep mali zoo vrt. Samo, ne sviđa mi se što velikog slona držite vezanog! Zamolite upravu, ako moze i u moje ime – da slona oslobode… Kazali su mi da je u vreme bombardovanja i zoološki vrt bio porušen i da su životinje bile pobegle na ulice, ali da su se same vratile nazad… Stvarno lepa priča – ne znam da li je istinita…”

Kad je 1965. gostovao pesnik Jevgenij Jevtušenko “prvi put se u Beogradu tražila karta više za neko književno veče… Među srećnicima koji su ušli bila je i glumica Džeraldina Čaplin, kćerka slavnog komičara, koja je u to vreme snimala film u Košutnjaku.”

Nobelovca Sola Beloua Beograd je vratio u detinjstvo:

“Kao što znate, moji roditelji došli su iz Petrograda u Montreal. Varšava i Beograd bili su prvi slovenski gradovi koje sam video u životu. Stigao sam u Beograd zimi i video svoje detinjstvo: ulice zatrpane snegom, lica slična kao u Americi moje mladosti. Bilo je to vrlo dirljivo…”

Te 1968. Bert Lankester je u Klubu književnika “išamarao svoju ženu, zbog ljubomorne scene koju mu je napravila”, a Alberto Moravija kao novinar rimskog nedeljnika “Espreso” došao da razgovara sa Kočom Popovićem.

Krajem šezdesetih Beograd je već pomalo “razmažen” i počinje da “bira”. Tako je Mario del Monako, “čuveni italijanski tenor u šestoj deceniji zivota, koji ne peva kao nekad”, od aerodroma do hotela prevezen u običnom “kombiju”, a Djuka Elingtona na aerodromu je “dočekao Veliki džez orkestar Radio Beograda i odsvirao njegovu kompoziciju ‘Uzmi voz A’.” Ali i gosti su imali svoje zahteve. Mikis Teodorakis je došao sa sekretarom grčke KP i “insistirao na političkoj poseti, tražio telohranitelje, policijsku pratnju na motorima”.

Jedan od najuglednijih pisaca sveta Robert Grejvs (“Ja, Klaudije”, “Zlatno runo”, “Grčki mitovi”) je oktobra 1970. u Beogradu posao u bioskop da vidi film “Grk Zorba”. Novinarima je pričao:

“Reč Serbia od velikog je značaja u mom životu. Jula 1914. moj prijatelj Džordz Malori provirio je na moja vrata i povikao: ‘Serbia je zaratila!’ Od tog trenutka svet se iz korena promenio!”

Nepravda prema Mariju del Monaku je, ipak, “ispravljena”: već 1971. je pevao dve večeri i bio tretiran kao živa legenda. A i Ela Ficdžerald, koja je 1961. pevala pred polupraznom salom Doma sindikata, doživela je ovacije.

Sedamdesetih godina Beograd je, zaista, svetski kulturni centar. Detaljno nabrajanje imena u ovakvom tekstu gubi smisao, ali evo ih još nekoliko: Ežen Jonesko je došao kod Mire Trailović da poseti “teatar koji je prvi u Jugoslaviji izveo jedno moje delo”; svirao je najveći gitarista sveta Andreas Segovija; bili su Frensis Ford Kopola, reditelj “Kuma”, Bulat Okudžava, “sovjetski ekvivalent Boba Dilana”, slavni engleski reditelj Piter Bruk, slavni ruski reditelj Jurij Ljubimov, češki režiser Jirži Mencl (“Strogo kontrolisani vozovi”), Šarl Aznavur, Pjer Paolo Pazolini, Klaudija Kardinale, Hans Magnus Encensberger, prva violina sveta Jehudi Menjuhin, pisac svetskih bestselera Džon Apdajk, Gream Grin, Bernardo Bertoluči (“XX vek”); plahoviti Roman Polanski je u ljutnji – zato sto je najavljeno da će njegov film “Tesa” biti prikazan uz simultano prevodjenje, a ne titlovan – otišao iz grada; knjiga Česlava Miloša “Zarobljeni um” važila je za “bibliju jugoslovenskih intelektualaca”…

Različito su stranci videli Beograd. Ali za kraj ove priče – u nadi, ipak, da se ovaj grad i ova kultura mogu vratiti na mesto gde su ne tako davno bili – citiraćemo veliku filmsku zvezdu Džeka Nikolsona:

“U Beogradu sam prvi put. (Bilo je to 1973.) Došao sam i zato što nikad još nisam bio u ovoj sredini, na istoku Evrope. Za kratko vreme sam utvrdio dve stvari, za mene vrlo važne: jede se izvrsno, a pristup filmovima je mnogo intelektualniji nego u Americi.”

Odlicna preporuka. Za svaki grad i svako vreme.

Slobodan Reljić  za NIN,  1998

 

Kad je Beograd bio svet 2

 

Kasnih sedamdesetih, jedan mladi aktivista iz mesne zajednice rekao mi je: Znaš li da spadaš u grupu državnih neprijatelja?! Nažalost, u ovom kraju grada, spadao sam u treću kategoriju takvih. U prvoj su bili Đilas i Dobrica Ćosić

Diskoteka zvana “Kod Laze Šećera” jedna je od beogradskih legendi, o kojoj rado govori sadašnja generacija pedesetogodišnjaka. Bila je to prva takva pojava u SFRJ i širem komunističkom okruženju. I mada nije dugo potrajala, ostala je u sećanju savremenika kao važan simbol mukotrpnih civilizacijskih pomaka. Tako je Lazar Šećerović, značajno lice ondašnjeg beogradskog muvinga, dospeo u legendu o “Diskoteci”. Simbolično je da je ovaj razgovor vođen u času kada su započeli radovi na restauraciji kuće njegovog čukundede Jevrema Grujića, u čijem delu se nalazila i kultna diskoteka.

 

Malograđanština

 

U ideološkoj podeli koja je vladala posle rata, bilo je i podeljenosti u druženju. Naravno, nisu postojale striktne granice. Mi, deca iz “beogradskih kuća”, proglašavani smo prozapadno orijentisanim a naši roditelji reakcijom. Samim tim nismo bili “napredna omladina” i bilo nam je teško da se eksponiramo jer je sve bilo rezervisano za decu rukovodilaca kao i onih koji su podržavali režim. Oni su toliko drhtali nad svojom lojalnošću da smo u odnosu na njih mi bili pojam za slobodan život. Nismo marili da li je muzika koju slušamo podobna, ili časopisi koje čitamo. Naravno, sve te ideološke predrasude smo odbacivali. Stvorio se izvestan paradoks: mladi iz njihovih porodica su počeli da nam zavide, mnogi su počeli da se druže s nama.

Nismo se osećali asocijalnim, imali smo osećaj posebnosti. Bili smo “onaj”, građanski deo Beograda koji je za ortodoksne komuniste bio nešto najcrnje u socijalističkom sistemu. Dugo su nas tretirali kao “malograđanštinu”, mada “nova klasa” tj. “elita radničke klase”, nije došla ni do tog stupnja građanskog društva.

Kasnih sedamdesetih, jedan mladi aktivista iz mesne zajednice rekao mi je: Znaš li da spadaš u grupu državnih neprijatelja?! Nažalost, u ovom kraju grada, spadao sam u treću kategoriju takvih. U prvoj su bili Đilas i Dobrica Ćosić. Tako da bismo se, u slučaju invazije zapada, šta li, obreli u nekom zatvoru, tretirani kao unutrašnji neprijatelji.

 

Sa Bitlsima na Pikadiliju

 

Ljubav prema šansonama bila je plod velikog uticaja francuske kulture između dva rata. Iv Montan, Šarl Aznavur, Edit Pjaf, Žorž Brasans… Svi su pevušili njihove melodije, koje ćete danas retko čuti. U Kolarcu je dve večeri nastupao Iv Montan, svetska zvezda. On, u Beogradu! Imao sam kartu za drugo veče ali prvo veče prestajao sam ispred Kolarca gledajući povorke ljudi koji su na koncert dolazili u svečanoj tišini.

Od kraja pedesetih, skoro dve decenije, Beograd je bio in za Evropu. Najveća imena, ne samo evropske kulture, prodefilovala su ovuda. Nismo mi za njih bili interesantni folklorno, kao danas, nego su nas voleli, naročito Francuzi.
Početkom pedesetih džez je još bio zabranjivan, igranke su prekidane zbog insceniranih tuča. Kada su se u Domu sindikata pojavili Ela Fitcdžerald i Luj Armstrong, bila je to neopisiva senzacija. Ja sam voleo francuske šansone, ali privlačila me je i nova američka muzika: Pol Enka i Elvis Prisli, kasnije i britanska muzika. Bio je to moderan zvuk’ s obzirom na to da je ovde na takvu muziku gledano popreko, imala je i subverzivnu notu.

Godine 1965. upisao sam Filološki fakultet i imao veliku sreću da odem u London, u sred ludila od bitlsomanije. Našao sam se na Pikadiliju, u trenutku kad je bila premijera njihovog filma “Help”. Potpuna histerija. Prodavani su kartonski periskopi visine jednog metra, sa dva ogledalceta na vrhu, tako da mogu da se vide Bitlsi. Vrhunac je nastao kada su se pojavila dva kraljevska rols-rojsa, sa zatamnjenim staklima. Prvi su izašli DŽon Lenon i Pol Makartni, nastala je neopisiva vriska i cika. Devojčice su padale u nesvest, bolničari su ih stavljali na nosila i odvozili na reanimaciju. Sve ulice oko Pikadilija bile su ispunjene ambulantnim kolima i bobijima na konjima, koji su čitav dan vikali preko megafona: Molimo vas, raziđite se! Bitlsi su otišli! Bio je to fantastičan doživljaj, videti Bitlse na vrhuncu njihove popularnosti.

 

Lokomotiva Beograda

 

“Diskoteku” su smislili i otvorili trojica mladića: Siniša Nikolić, Brana Samardžić i Milan Šećerović, moj brat. Siniša je studirao i završio filmsku kameru u Parizu. Tamo se pojavila “Kastel”, najčuvenija diskoteka, i po njenoj mustri je urađena i naša “Diskoteka”. Na otvaranju je bio i pesnik Dušan Matić, prijatelj naše porodice. Došao je sa suprugom Lelom, velikom damom i intelektualkom. Mada nije bio izričit protivnik režima, rekao je: Ovo je veliki i pozitivan znak da se krećemo ka nečem boljem. To bolje događa se u vašoj kući, a vaši prijatelji i prijateljice u tome su glavni!

Bilo je to čedno i romantično doba; nekoliko devojaka u gradu svi su obožavali i bili zaljubljeni u njih. Dovoljno je da ih vidite u nekom lokalu, pa da nekoliko dana pričate samo o tome. Sad, možete da zamislite kakav je bio doživljaj kad u “Diskoteci” možete da vidite lepoticu Maju Danon, ćerku čuvenog dirigenta. Inteligentnu, obrazovanu, šarmantnu, pri tom i božanstveno igra. Ili, beogradsku zvezdu Biljanu Nevajdu, najlepšu manekenku u koju su svi muzičari bili zaljubljeni. Ona je ta “Lutka sa naslovne strane”, o kojoj je pevao Bora Čorba.

“Diskoteka” je bila stecište ličnosti koje su obeležile društveni život Beograda šezdesetih. Bila su tu braća Aćin: Joca, svestrani umetnik, reditelj i slikar, nesrećno je stradao i Sava, čuveni scenograf. Onda, Dejan Karaklajić, tada mladi uspešni reditelj, sada živi u Americi. Ne znam zašto je otišao, svakako je velika šteta. Bilo je mnogo divnih devojaka i mladića, imao sam sreću da budem njihov prijatelj. Oni su davali ton “onom” Beogradu o kome se danas sa poštovanjem i setom govori. Bili su “lokomotiva” Beograda, kako se tada govorilo. Izvanredni uzori i, važno je reći, dobri ljudi.

U enterijeru u kojem su dominirale zelene italijanske tapete, što je isto bilo senzacija, ovde su se tapete tek pojavile, muziku je vodio Saša Radosavljević, čujem da je sada urednik u Radio JAT-u. Bio je nepogrešiv, tačno je znao u kom momentu šta treba pustiti. Isto izvanredan mladić, ozbiljan, prijatan, pametan. Nikad nije odbio da pusti muziku “po želji”. U “Diskoteci” je vladala prijateljska atmosfera, sve do zatvaranja 1968.

 

Ruski šampanjac

 

“Uticaj Zapada na omladinu”, “Kvarenje naše omladine” – večito su poturane teme. Naravno da je to bilo licemerno, ovde komunisti nisu bili okrenuti protiv Zapada, nego im je takvu demagogiju nametao rigidni sistem. Kao da je rokenrol mogao da sruši komunizam. Porodična kuća inženjera Novakovića bila je do naše kuće – pravo remek-delo, u dva nivoa, sa ružičnjakom. Danas bi bila ukras Beograda. Neko je smislio da je treba srušiti i na njeno mesto postavljen je grozan soliter, u koji je useljen oficirski kadar. Naravno, smetala im je “buka” u diskoteci iako je bila u podrumu kuće. Onda je opština zabranjivala: može muzika, ali ne i da se igra! Stalno su nas maltretirali sličnim besmislicama. Predsednica opštine Stari grad bila je relativno pismena Crnogorka, od koje je zazirao i Branko Pešić. Jedina osoba koja se usudila da stane u odbranu “Diskoteke” bila je novinarka Mila Kodemo, u “Novostima”. Učinila je da mnogi posumnjaju u našu subverzivnost. Uzalud, posle nešto više od godine dana postojanja “Diskoteka” je morala da bude zatvorena. Preselila se u Dubrovnik; odnet je kompletan inventar, ali i tamo je živela samo jedno leto. Opštinari su, takođe, bili neumoljivi.

U Beogradu se pojavilo Royal Shakespeare company, davali su predstavu “Kako vam drago”. Glavnu mušku ulogu igrao je Džeremi Bred, kasnije je stekao svetsku slavu glumeći Šerloka Holmsa. Zove me jedna devojka, kaže: Englezi bi želeli da ih negde izvedemo, da li biste napravili prijem za njih u diskoteci? – Ne znam šta da vam kažem, diskoteka je demontirana, rađena je adaptacija… Molim vas da razmislite, javiću vam se za jedan sat. Usledila je velika akcija, čitavo popodne je izvlačeno i dovlačeno, sklanjano. Od “Diskoteke” je ostala samo ogromna količina ruskog šampanjca “sovetsko šampanskoe”, izvanrednog kvaliteta. Englezi su, inače, ludi za šampanjcem, i napravili smo strašan kermes. Tek ujutro su otišli u hotel, pa na aerodrom.

 

Druženje sa zvezdama

 

Beograd je sjajno pulsirao šezdesetih. Ratko Dražević, direktor “Avala filma”, bio je fantastičan producent, evropskog kalibra. On je lansirao naše najveće zvezde: Bebu Lončar, Mariju Baksu, Oliveru Vučo. Ovde su snimane velike koprodukcije, vrvelo je od svetskih zvezda. U “Diskoteci” su, dok je radila, dolazile ličnosti koje ste mogli videti samo na platnu. Recimo, Džuli Kristi ili Džudi Denč.

Studirao sam jezike, radio simultane prevode na Bitefu i Festu, i prevodio filmove i pozorišne predstave. Mada sam na koprodukcijama bio angažovan kao prevodilac i piar, više sam bio zadužen da krotim histerične zvezde – na snimanju bi se isposvađali. Vladeta Janković, tada mladi prevodilac, sada ambasador, radio je na koprodukcionom filmu “Džingis Kan”. Odlazio je u vojsku i ponudio mi da ga zamenim. Rado sam to učinio. Bili su tu: Omar Šarif, Džems Mejsn, Stiven Bojd, Fransoaz Dorleak, sestra Katrin Denev. Upravo je snimila “Čovek iz Rija” sa Belmondom, a pre toga “Ćorsokak” kod Polanskog. Koko Šanel je ludela za njom, od glave do peta bila je u šanelu. Bio je moj rođendan i sve zvezde su pozvane u “Diskoteku”. U zanosu i skakanju, Fransoaz Dorleak se izula, a moj drug Slava Ramadanović, hokejaš i veliki beogradski laf, sakrije joj cipele. Tražili smo ih do jutra.

Džems Mejsn je bio najveća zvezda, prvorazredni gospodin. U Beograd je došao s italijanskom groficom Krespi, svojom ličnom sekretaricom. Irma Flis, novinarka i lepotica, jedna od ličnosti Beograda za kojom su svi žudeli (pa, i Alen Delon) došla je da intervjuiše Mejsna, sa ogromnim magnetofonom koji je nosio tehničar. Mejsn, čovek velike otmenosti, bio je prilično zatvoren, takoreći nedodirljiv.

 

Zaljubljivanje

 

Očaravale su me lepe žene i zaljubio sam se, što je bilo potpuno blesavo, u Fransoaz Dorleak. Bio sam presrećan što sam blizak s njom; što smo na ti, što dolazi kod mene i izlazimo zajedno. Jednom smo, Rade Mikijelj sada poznati advokat, i ja, zajedno sa Ivon Mičel i Fransoaz Dorleak večerali u Skadarliji. Mislili smo da im tamo može biti interesantno, makar je muzika prijatna. I nikako da platimo račun, nema konobara. Sednemo u Radetov stari rover, vrata su mu otpadala, polako brekće niz Cetinjsku, kad, za nama trči konobar. Lupa nam u staklo…

Prilično sam bio zaljubljen i u Marizu Berenson (“Kabare”, “Beri Lindon”). Ovde je sniman film “Tajni dnevnik Sigmunda Frojda”, poskočio sam kad sam čuo da dolazi Mariza Berenson. Ludim za njom otkako sam je prvi put video na platnu. Kažem: Ja idem da je dočekam. Na aerodromu je saletim i izljubim, zamislite tu nedopustivu intimnost. Ali, nije joj bilo odvratno, kasnije mi je rekla da joj je to bilo simpatično. Došla je sa silnim prtljagom iz Grčke, bila je gost brodovlasnika Niarhosa. Da bih odobrovoljio carinika, kažem da je ona naša prijateljica, glumica. Ona je glumica?!, kaže on. A da li zna ko je najpopularniji glumac na svetu? Prevedem joj, kaže: Ne znam… – Bata Živojinović! Obožava ga milijarda Kineza, kaže carinik. Nasmejemo se i on je propusti. Nisam se razdvajao od Berensonove za sve vreme snimanja. Bila je božanstvena atmosfera, ekipa filma bila je za padanje u nesvest – Kerol Bejker, legendarna Bebi Dol. U filmu su igrali mnogi naši glumci: Rade Marković, Janez Vrhovec, Nikola Simić…

Fascinirala me je i engleska balerina Margot Fonten. Slučajno sam je ugledao, ide od Narodnog pozorišta prema “Mažestiku”. U jednom kostimčiću, sa šeširom i četvrtastim bjuti kejsom u rukama. Jao, šta da radim? I priđem joj: Ja sam vaš veliki obožavalac. Drago mi je što ste ovde, mogu li da vas otpratim? – Kako da ne, vrlo rado! I ja je pratim, bla, bla, bla. Kažem da ću doći na predstavu – Izvolite, dođite posle u moju ložu. Pozvala me je na prijem, itd. Igrala je u dve predstave; nažalost, engleski balet više nije gostovao u Beogradu. Verovatno im nismo zanimljivi.

 

Devojke, glupače

 

Mišel Pikoli je bio izvanredan na snimanju filma “Cena opasnosti” u režiji Iva Boasea (“Ljubičasti taksi”). Bio je hiperzvezda u Francuskoj, razmažen je i ume da se ponaša bahato. Mnogo mi je pomogao Nikola Rajić, reditelj i arhitekta, radio je u silnim koprodukcijama i jedan je od retkih Srba koji poznaje sva velika francuska imena. Prijatelj je sa Pjerom Kardenom, Žoržom Glotarom, Ženevjev Paž… On me je upozorio i dao instrukcije: Mnogi od njih smatraju nas urođenicima, zato drži glavu visoko! Prema Pikoliju sam zauzeo ležeran stav, znam da će me zaboraviti čim sedne u avion. Međutim, na polasku mi je dao svoj kućni telefon, što niko od njih ne radi. Rekao mi je: Lazare, kad dođete u Pariz, svratite kod mene! Mada, ako se bude pojavio u Beogradu, lupiću mu šamar. Zajedno sa onom vešticom Žanom Moro pljuvali su po nama u vreme sankcija.

Klaus Kinski je, takođe, snimao taj film o Frojdu. Došao je na nekoliko dana, dnevnica mu je bila 12 i po hiljada dolara. I svojski je isprepadao novinarku Snežanu Zarić. Kinski je opasan ženskaroš, sve žene iz ekipe su mu se dopadale – Kakve oči, kakav struk… Auuuu, moj tip! U svojoj knjizi tvrdi da je spavao sa 5 000 žena. Snežana je tada bila mlada novinarka, sa bistom jačom od Lane Tarner. Radila je intervju s Kinskim u “Interkontinentalu”, on je hvata za struk, neće da je pusti: Molim vas, intervju nije završen, moramo da ga nastavimo kod mene u apartmanu. Imam mnogo važnih stvari da vam kažem! Ali, Snežana se ne da, kakav Klaus Kinski!

Mnogi su se zaljubljivali u naše devojke. Recimo, Žerar Lanven, igrao je glavnu ulogu u “Ceni opasnosti”, upoznao se sa jednom našom damicom u tada aktuelnoj “Dugi”. I zaljubio se u nju. Kad, ova je bila vrlo uobražena, neće da ima ništa sa njim. A on, sladak, poverava mi se: Ne znam šta da radim. Kakve su to vaše devojke?! Mislim u sebi: Devojko-glupačo! On je redak mladić, ovako fin i simpatičan. Ali, bila je nepopustljiva.

Žalim što nisam upoznao Elizabet Tejlor. U nju sam zaljubljen otkad sam je gledao u filmu “Iznenada prošlog leta”; ima antologijsku scenu: izađe iz vode, skine kapu i klekne na pesak. Ona je božanstveno biće. Možda sam previše romantičan: zaljubljujem se u magične osobe. A glumački svet je, privatno, prilično razočaravajući.

Priželjkujem da se vrati onakvo vreme, zapravo, ubeđen sam da će ponovo doći. Iv Bone, član francuskog parlamenta, kada je došao ovde u vreme sankcija, rekao je: Videćete, za deset godina Srbi će biti najdinamičniji narod u Evropi! Ja verujem u to.

Ljubisa Stavric za NIN , 2001

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
2 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Moca
12 years ago

Nema se šta oduzeti ovom tekstu, lepo podsećanje na Beograd kog više nema (osim u tekstovima, u sećanjima i na fotografijama). ja bih dodao par podataka, koji možda ne deluju toliko važno na prvi pogled jer se tiču sportskih gostovanja, ali mislim da su i ti događaji na svoj način uticali na, tada rastuću, popularnost grada.

1958. fudbaleri Manchester Uniteda su se vraćali kući avionom iz Beograda, posle meča sa Crvenom zvezdom u Kupu Šampiona. Stali su u Minhenu da dospu gorivo. Pri pokušaju uzletanja sa minhenskog aerodroma, avion se srušio, a osam “bazbijevih beba” nije preživelo tu nesreću. U Manchesteru tvrde da im je Beograd vrlo bitna stranica u istoriji kluba.

1966. Manchester United je opet bio u Beogradu sa trlingom slavnih igrača Charlton-Best-Low. Igrali su polufinale Kupa Šampiona sa Partizanom. Bio je to veliki događaj za grad Beograd, George Best je u to vreme, kažu mnogi, bio popularan kao Beatles i Rolling Stones zajedno! Iako nije bitno, ipak da kažem da je Partizan pobedio taj silni Manchester United sa 2:0, i kasnije se plasirao u finale.

1973. na tada novoj Marakani, pred 93.500 gledalaca, igralo se finale Kupa Šampiona između Ajaxa i Juventusa. Prvi put se finale igralo u istočnoj Evropi. Ko prati fudbal zna kakva je to čast za jedan grad koji nije London, Pariz, Berlin ili Rim…Beograd je tih dana bio preplavljen mladim ljudima iz Amsterdama i Torina. Legenda kaže da je tada prvi put u Beograd stigao heroin. Iz Amsterdama, naravno.

1976. se u Jugoslaviji (Beograd i Zagreb) odigrao finalni turnir Evropskog Prvenstva u fudbalu. Još jedna velika čast za zemlju i grad. Tako nešto, u to vreme, nije moglo da se desi nigde u istočnoj Evropi, a bogami ni u mnogim zapadnoevropskim zemljama i gradovima.

U Beogradu je Španac Juanito dobio flašu u glavu, a Italijan Giannini zippo upaljač. To je još jedan, mada pomalo bizaran, dokaz da je Beograd nekad bio veliki grad.

Dr. Ing. Miomir B. Djordjevic

Interesantna koincidencija,samo sto sam zavrsio citanje knjizice kou je napisao francuski pisac Martin Page “Comment je suis devenu stupide” (Le Dilettante 2001). Google Search mi pokazuje da je knjiga prevedena i izdata i u Srbiji od bar dva izdavaca i da je jedan od njih imao i dodatno izdanje. Ako neko ima nameru da tu knjigu u Srbiji dostampava jos jedanput ja najsrdacnije preporucujem da se napravi potpuno novo izdanje u kome bi se ovaj calanak stampao kao dodatno poglavlje pod naslovom “Primer Br. 1”