Ulogujte se / Kreirajte profil

Kad Marina Abramović umre – prvi deo

Nije znala ni kada joj je rođendan

Danica i Vojin Abramović pobrinuli su se da Marina svake godine svoj rođendan slavi 29. novembra, na Dan Republike Jugoslavije. Na taj dan 1943. godine Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije proglasilo se vrhovnom vlašću u Jugoslaviji – prkoseći time i okupatorskim nacističkim snagama, kao i jugoslovenskoj monarhiji, čija je vlada bila u egzilu u Londonu. Istog dana, dve godine kasnije, komunisti, potukavši naciste i njihove hrvatske poslušnike ustaše, formirali su vladu, proglašena je Federativna Narodna Republika Jugoslavija, a Josip Broz Tito je sebe postavio za predsednika.

Marina je verovala roditeljima da je 29. novembar zaista njen rođendan. Stoga bi se svake godine iznova razočarala što nije bila pozivana da učestvuje u paradama povodom Dana republike, što nije dobijala specijalne poklone i naklonost javnosti, niti priliku da se susretne s Titom, kao što je to bio slučaj sa svom drugom decom rođenom tog srećnog datuma. Blažena podudarnost koju su Marinini roditelji – ili možda samo njena majka – pokušali da uspostave između njihove kćerke i njihove nove države zapravo nije postojala. Marina je za jedan dan bila u raskoraku sa satnim mehanizmom Republike. Tek negde oko desete godine, otkrila je da je njen pravi rođendan, zapravo, 30. novembar.

Vojo i Danica Abramović s Daničinim zetom Lukom i Marinom u prvom planu 1.maj 1950.  Vlasništvo Ksenije Rosić

Vojo i Danica Abramović s Daničinim zetom Lukom i Marinom u prvom planu 1.maj 1950. Vlasništvo Ksenije Rosić

Danica Abramović, devojačko prezime Rosić, odnedavno udata, s boravištem u Beogradu, zaokupljena izgradnjom nove Republike nakon učešća u partizanskoj narodnooslobodilačkoj borbi tokom rata, bila je na sastanku Komiteta za zaštitu narodnog zdravlja, čiji je bila sekretar, kad joj je pukao vodenjak, 30. novembra 1946. Bila je rešena da radi tokom čitave trudnoće i ponosila se time što je ispunila taj zavet. Kada je rodila Marinu, doktori nisu primetili da nije izašla cela posteljica te je dobila sepsu. Prve godine Marininog života Danica je često poboljevala, ali je bila u prilici da obezbedi udoban oporavak u Švajcarskoj, zahvaljujući svojoj poziciji u partiji i zvanju ratnog narodnog heroja. U to doba Jugoslavija ih je bila prepuna.

Marinu su odveli iz bolnice u veliki porodični stan u kitnjastoj zgradi s liftom, u Makedonskoj ulici u centru Beograda, preko puta redakcije lista Politika, Titovog vernog glasila, a odmah pored gradske radio stanice. Bila je slabašna i bolešljiva beba, i negovala ju je dadilja – domaćinstvo Abramovića oduvek je imalo poslugu – koja je imala i svoju bebu. Marinina baba, Milica Rosić, brinula se što dojiljina beba postaje sve deblja, a Marina sve slabija. Kada je napunila osam meseci, lekari su pogrešno utvrdili da ima tuberkulozu. Milica ju je odvela da živi s njom. U Jugoslaviji je u to doba bilo sasvim uobičajeno da dede i babe preuzimaju maltene svu brigu za svoje unuke tokom prve godine njihovog života, naročito ako su roditelji imali zahtevne poslove, kao što je bio slučaj s Danicom i Vojinom Abramovićem.

Vojo, kako su ga svi zvali – deminutivom njegovog imena – takođe je bio narodni heroj iz rata, koji se borio u Prvoj proleterskoj brigadi. Neposredno posle rata, postao je vrhovni komandant elitne Titove garde, i pratio predsednika na njegovim putovanjima po Jugoslaviji. Danica je posle rata studirala istoriju umetnosti i uskoro se zaposlila u vladinoj agenciji koja je brinula o spomenicima i umetničkim delima za javne i državne zgrade.

Agencija se nalazila na suprotnom kraju grada u odnosu na Miličin stan. Prema svedočenju Daničine sestre Ksenije, Milica je malu Marinu svakog dana nosila kroz ceo grad kako bi Danica mogla da je podoji. Marina, međutim, uporno tvrdi da je nikad niko nije dojio.

Smrt i gubitak prvih zuba

Nekako u to vreme, Marinina prababa, Krsmana Pejatović Rosić (Uroševa majka), okupila je celu porodicu, uključujući i petogodišnju Marinu, da je posmatra kako umire. Imala je preko sto godina i rešila da je vreme da se oprosti od života (njena majka je, kako se u porodici verovalo, doživela 116. godinu, mada se to nije moglo pouzdano utvrditi).

Krsmana je spremila obrok za celu porodicu i nešto kasnije legla u krevet, spremna da snagom volje prizove sopstvenu smrt. Očekivala je da će se to brzo desiti, u prisustvu svih, ali se to dogodilo tek dve nedelje kasnije, kada je bila sama. Mada mala Marina u to vreme jedva da je mogla da shvati šta se zbiva, taj događaj je ostavio trajan beleg. Kada se kasnije prisećala toga, Krsmanina smrt joj je delovala savršeno: nešto blisko samoubistvu, a opet toliko različito od njega, prihvatanje poslednjeg izdisaja tako što će se suočiti s njim i staviti ga pod kontrolu, nipošto neprirodan prekid života, već njegov konačni cilj. Voljom je prizvala neizbežno i tako ga pobedila. Savršenstvo njene smrti zapečatila je činjenica da joj se, zbog ograničenosti njenog planiranja, nešto omaklo: nastavila je da živi bar još neko vreme, uprkos najboljim namerama.

Vojo Abramović s Marinom 1950. godine.  Arhiv Abramović

Vojo Abramović s Marinom 1950. godine. Arhiv Abramović

Marina se vratila u stan svojih roditelja u Makedonskoj ulici kad je imala šest godina. Milica se doselila zajedno s njom. Stan je bio prostran, a Miličina pomoć bi uskoro ponovo mogla da zatreba, kada prispe nova beba – što se desilo svega nekoliko časova po njihovom dolasku. Nadu da će joj roditelji pokloniti makar malo stalne pažnje, Marini je raspršio ogromni smotuljak koji je upravo stigao iz bolnice. Dok su se svi okupili da bi se divili novom detetu Abramovića, nazvanom Velimir, Marina je smrknuto sedela u ćošku, obuzeta ljubomorom. Velimir je bio ogromna beba, lica prekrivenog rumenim flekama. Uskoro je počeo da dobija epileptične napade. Kad bi mu krenula pena na usta, praćena grčevima, svi bi dojurili. Kad god bi zakmečao, okrivili bi Marinu za to, i majka bi je istukla. Stoga je Marina polusvesno pokušala da počini bratoubistvo, ispustivši Velimira – kojeg jedva da je mogla i da podigne koliko je bio težak – u kadu, čitavog ga potopivši pod vodu. Milica je naišla na vreme da ga spasi, i Marina je ponovo dobila batine. Kada se u stan doselila i Ksenija sa svojim mužem, Lukom, dobili su i treću osobu za disciplinovanje Marine, koja će je kažnjavati za, kako se njoj činilo, ma i najmanji nestašluk.

Marina je od redovnih batina počela da dobija izuzetno teške modrice, a kada joj je ispao jedan od mlečnih zuba, nisu mogli da joj zaustave krvarenje. Lekar je savetovao da spava u uspravnom položaju, kako bi izbegla opasnost da se uguši sopstvenom krvlju. Pošto krvarenje nije prestalo ni posle nekoliko dana, prebacili su je u bolnicu. Lekari su se bojali da ima hemofiliju. Ma koliko zastrašujuća ta dijagnoza bila – mogla bi na smrt da iskrvari i od najmanje rane – Marina je bila presrećna; najzad će batinanje prestati, a pažnja će biti usmerena ka njoj a ne Velimiru.

Nekoliko sledećih meseci Marina je provela u bolnici, dok su lekari odgonetali prirodu njenih obilnih krvarenja, koja su umela da krenu i stanu bez ikakvog očiglednog uzroka. Bilo je malo verovatno da je u pitanju hemofilija, jer niko od njenih roditelja nije patio od nje – tokom rata su prolili mnogo krvi. Detaljni testovi najzad su otkrili da je najverovatnije u pitanju nedostatak gvožđa ili belih krvnih zrnaca u Marininoj krvi, ali tačan uzrok sporadičnih krvarenja, kao i bilo kakav efikasan tretman, i dalje su bili misterija. Niko nije uzeo u obzir mogućnost da je obilno krvarenje bilo psihosomatska reakcija na Velimirovo prisustvo u njenom životu, histeričan pokušaj da pridobije ljubav i pažnju svojih roditelja, kao što je potvrđeno u jednom sličnom, kasnijem medicinskom slučaju. Šta god da je bilo po sredi, Marina nije uspela da ostvari taj cilj. Roditelji su je tek jednom nedeljno posećivali u bolnici, te su joj i dalje izgledali kao tuđinci. Međutim, tetka i baba su je redovno posećivale i donosile joj poklone – što je samo po sebi bila omanja pobeda. Ksenija joj je čitala i Marina je razvila veliku strast prema knjizi. Crtala je, izmišljala igre u pozorištu senki ispod svojih čaršava, a kada se suprug žene u krevetu pored njenog vratio s pomorskih putovanja donevši buđavosmeđu bananu, ni nalik bilo čemu što je dotad videla, Marina je prvi put počela da fantazira o putovanju u daleke zemlje.

Menstruacija, masturbacija, migrene

Marini niko nikad nije rekao šta je menstruacija. Nosila je roze flanelsko rublje koje joj je majka svake godine poklanjala za rođendan, i primetila vlažnu mrlju koja je na tkanini delovala smeđe. Kad ju je razmazala po ruci i videla da je to zaista krv, uspaničila se. Njeno mučno iskustvo s hemofilijom i godine paranoje koje su potom usledile u kući Abramovićevih, razvile su užasan strah od krvarenja. Kada je to neobjašnjivo i nezaustavljivo vrelo počelo da teče, pomislila je da će da umre. To je trajalo po deset dana mesečno, sve do njene pozne adolescencije, kada se njen tajanstveni problem s krvarenjem konačno stabilizovao – mada je strah i dalje opstao.

Marina Abramović, Thomas Lips, Galerija Krincinger, Inzbruk 1975.  Vlasništvo galerije Šona Kelija u Njujorku

Marina Abramović, Thomas Lips, Galerija Krincinger, Inzbruk 1975. Vlasništvo galerije Šona Kelija u Njujorku

Šta je menstruacija, Marini je objasnila njihova kućna pomoćnica, a ne Danica. Kada ju je Mara, prsata žena punih usana, uzela u naručje i krenula da je upućuje u „ženske stvari“, Marina je iznenada osetila neobičnu znatiželju i pokušala da je poljubi u usta. Negde u to doba, u ranom pubertetu, počela je da masturbira, i to redovno, iako je to bilo praćeno predvidljivim i već dobro istreniranim osećanjem stida. Stupivši u adolescentsko doba, dodala je nove slojeve nelagode i očajanja detinjstvu već obeleženom usamljenošću; postajala je svesna sopstvenog tela, ali je posedovanje istog za nju postalo užasno breme.

Pubertet je Marini doneo i prve migrene, koje je nasledila od majke. Otprilike dvaput nedeljno, Danica bi se ranije vraćala s posla sa stravičnom glavoboljom i zatvarala se u zamračenu spavaću sobu. Mada je bol bio žestok, nikada se nije žalila. Milica bi kćerki na čelo stavljala kriške krompira, mesa ili krastavca – „uvek je imala nešto na glavi“, seća se Marina – a u kući su bili strogo zabranjeni čak i najtiši zvuci. Kad su Marinu počele da pogađaju migrene – svake nedelje imala bi poneki napad – majka, koja je i sama bila obuzeta vlastitim bolovima, nije prema njoj ispoljavala ni trunke sažaljenja niti podrške. Marina bi odležala na krevetu najmanje dvadeset četiri sata, povremeno se sjurivši u kupatilo da povraća. Bljuvanje je bilo tako snažno da bi često istovremeno ispraznila creva, i to eksplozivno dvojako pražnjenje potrajalo bi sve dok joj se organizam ne bi potpuno pročistio. Nekontrolisano upinjanje i naprezanje još više je pojačavalo migrenu. Kad bi prošla, bar privremeno, oteturala bi se natrag do kreveta i eksperimentisala s načinima kako da obitava u svom bolu. Umesto da se prevrće od bola ili uspaničeno dahće, vežbala se da leži savršeno mirno u određenim položajima, možda s rukom položenom preko čela, ili sa savršeno ispruženim nogama, ili glave nakrivljene pod određenim uglom. I najmanji pokret unutar te neizvesne nagodbe s bolom mogao je značiti nov sunovrat u zastrašujuće sveprožimajuću agoniju – osećala se kao da bi mogla da umre. Marini su migrene predstavljale period traumatičnog egzistencijalnog otkrića: značile su intimno povezivanje s njenim telom kao pukim instrumentom bola, posudom unutar koje njena puka egzistencija nije bila ništa više do kazna. U trenutku kada bi se pomirila s tom situacijom, Marina je bila u stanju da joj se prepusti i zaspi.

Narednog dana bi se probudila u ekstazi. „To osećanje posle migrene bilo je jedno od najdivnijih na svetu, nešto kao osećanje totalne sreće“, kaže Marina. „Sve je mirno i divno, i na svom mestu. Nema boljeg osećanja od toga.“ Bistrina uma, blistavilo sveta, ushit zbog izbavljenja – svaki put se osećala kao da se ponovo rađa. Ništa manji nije bio ni osećaj zadovoljstva usled trijumfa nad bolom.

Menstruacija, masturbacija, migrene: svet intime u koji se Marina povlačila širio se i poprimao sve kompleksnije vidove, koji su je fascinirali. Nakon dugotrajne patnje i samosažaljevanja zbog odsustva majčine naklonosti i nedostatka radosti u porodičnom životu, pronašla je nov razlog da ostane izolovana u svojoj sobi, pa i više od toga. U petak popodne bi došla kući iz škole, otišla pravo u krevet i čitala knjige iz porodične biblioteke – bila je izuzetno zrela čitateljka za svoj uzrast, gutajući Dostojevskog, Kafku, Prusta i Žida – po čitav vikend, ustajući iz kreveta samo radi obroka. I slikarstvo joj je postalo opsesija. Njene prve slike bile su portreti, mrtve prirode, kao i znatno maštovitiji dijagrami putovanja s ruba univerzuma u središte zemlje.

Autor: Džejms Vestkot

sledeći nastavak

Izvor: Danas online

 

  •  
  •  
  •  
  •  

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.