Kad ti Pol Mekartni kaže “Cheers”

Kad ti Pol Mekartni kaže “Cheers” – Prvi put sam za Bitlse čuo u periodu detinjstva kad se postavljaju pitalice ko je najbolji na svetu. Ko je najbolji fudbaler na svetu, odgovor: Pele. Koji je najbolji auto na svetu, odgovor Rols Rojs. Koja je najbolja grupa na svetu, odgovor Bitlsi. Pelea sam preko TV-a lično ispratio u penziju, a i dan danas pamtim trenutak kad sam ispred sebe po prvi put u životu video pravog Rols Rojsa…

Kada sam kupio prvu gitaru, komšija sa sedmog mi je dao priručnik ‘’Gitarski akordi” i knjigu koja se zvala ‘’Next Fifty Beatles Hits” (nikada nisam naučio prvih 50). Ne umem da čitam note, i morao sam da najpre čujem pesmu da bih znao kako ona uopšte ide. Tako sam nabavio kasete. Moram reći, zavoleo sam ih.

U posebnom sećanju lebde rastegnuta zimska prepodneva kad sam znao da sam na raspustu jer ponovo repriziraju “Let it be” i “A hard day’s night” u Zimskom bioskopu.

Takođe maglovito pamtim da sam sa nekim u dvorištu osnovne škole pričao kako su juče ubili Lenona, i kako nisam osećao ništa naročito tim povodom, osim svesti da je u pitanju vest. Drugačije bi bilo da je tako stradao onaj Lenon iz Hard Day’s Night, ovaj je bio neko star otprilike kao tata, nije velika šteta. Moraće da prođe oko 15 godina da mi zaista postane žao.

Nisam razumeo strast koju ljudi imaju prema predmetima koji se mogu povezati sa Bitlsima (uopšte, slavnima), ta mi je pojava izgledala kao nešto namenjeno maloumnicima. Ukoliko, baćo, hoćeš da platiš 40.000 dolara za džepni sat koji je Lenon nosio dva meseca, ko ti brani. Jes’ da ima budala. (Usput bejah ozlojeđen činjenicom da neko može da zaradi za dva meseca noseći tamo neki sat više nego ja u mnogo godina, a pritom nije čak ni živ. Ali, dobro mi reče prijatelj, pa ‘ajde onda budi ti Lenon). Cenio sam one kojima su talenat i pamet doneli slavu, ali zašto bi me bilo briga za njihove gitare ili tostere. Ili autograme.

Šta to ima toliko fascinanto u pola sata nevezanog nagvaždanja koji su John, Paul, George i Ringo otaljali u studiju dok se vrtela traka kojom danas možete da kupite stan na Slaviji? Muzika je ono što je vredno, ostalo je samo ono što jeste: sat marke Omega, pola sata bezvrednog nepovezanog razgovora na traci.

Ili slučajan susret. Imao sam kolegu koji je proveo skoro deceniju živeći u Londonu krajem 60′, početkom 70′. On se nikada ničim nije hvalio, tako je bio vaspitan, ali je sa posebnom ležernošću voleo da ispriča crticu iz svog života. Naime, na nekom skupu je bio zajedno sa Lenonom, i rekli su jedan drugom dobar dan. Bilo mi je donekle zanimljivo da delim kancelariju sa čovekom koji je rekao dobar dan Lenonu, priznajem, ali nisam smatrao da je njegov doživljaj bogznašta. Moj slučajan susret sa Makartnijem ne bi bio drugaciji od slučajnog susreta sa Đuzom Stoiljkovićem: poznao bih čoveka, pravio se da nisam da izbegnem buljenje, i završen slučaj.

I onda…šetao sam londonskim Reagent’s parkom u pratnji svog kuma i njegove porodice, kojima sam učinio kraću (i prijateljsku) posetu. Bio je sunčan, bezazlen dan, nalik nekom kalemegdanskom, i u pola glasa izgovorene reči “pogledaj levo” tonom naređenja da se ovoga trenutka ukrcam u čamac za spasavanje jer će sledećeg biti kasno, prisilile su me da unezvereno pogledam na desno.

“Drugo levo” procedio je kum nervirajući se, ali je već bilo kasno: završavao sam svoj obrt nadesno do gotovo punog kruga i našao se oči u oči sa Polom Makartnijem. Bio je sam, ne računajuči neku malu devojčicu. “Very discretely done”, reče Makartni i nasmeši se onim osmehom koga sam toliko puta video u Zimskom bioskopu. “Cheers” rekoh ja, i svako je nastavio svojim putem.

Treba li reći da više ništa nije isto kao pre. Uzgred, ako neko ima neki pravi The Beatles suvenir, a da mu ne treba…

* Tekst objavljen na Blogu B92 2009. godine

XXZ Portal

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments