Kafa – crna kao đavo, vrela kao pakao, čista kao anđeo i slatka kao ljubav. Ovako je božanstveni napitak koji skoro svi na svetu konzumiraju na dnevnom nivou opisao Šarl Morie de Taleran. Dnevno se u svetu popije više od 2 milijarde šoljica kafe, ali malo ko zna za istoriju pića bez kog ne može zamisliti svoju dnevnu rutinu.

Kafa ima zanimljivu prošlost. Ljudi su prvi put počeli da je konzumiraju u Etiopiji, ali kao hranu. Vremenom smo shvatili da je ukusnija kada se kuva u vodi, ali ovo piće je u Evropu stiglo znatno kasnije. Prvo se konzumiralo na Bliskom istoku, a u Evropu su je doneli Turci. Šta više, prva kafana (ustanova u koju su ljudi dolazili da piju kafu) u Evropi je otvorena upravo u Srbiji! Beograd je dobio prvu kafanu 1522. godine, a tek potom se ovakva ustanova otvorila u Carigradu i Veneciji.

Jasno je zašto kafa nije brzo zaživela u Evropi. Ljudi su je videli kao piće Osmanlija – njihovog najvećeg protivnika. Osmanlije su bili neprijatelj Evropljana i zato su bili skeptični po pitanju čudnog crnog napitka koji oni piju. Priča se da je kafa viđena kao „đavolje piće“ zato što su je konzumirali Turci, ali da je šoljicu popio papa Klement VIII i da je izjavio da je „ovo đavolje piće toliko ukusno da bi bila šteta da pripada samo nevernicima“. Naravno, da li je legenda ili istina nije sigurno, ali je svakako sjajna priča koja dobro ilustruje našu ljubav prema ovom piću.

Vremnom će „đavolje piće“ postati vrlo popularno. Zapravo, toliko popularno da će oblikovati svet u kom danas živimo i to ne samo zbog toga što bi nam bez njega bilo mnogo teže da se razbudimo ujutru. Da nije bilo kafe ne bi nastalo čuveno Doba prosvetiteljstva koje nam je donelo skoro sve tekovine današnjeg durštva. Da nije bilo kafana, moguće je da danas ne bi imali univerzalno pravo glasa, odvojenost države od crkve, jednakonst i sve ostale principe do kojih nam je stalo.

Kada neko danas čuje kafana prva slika koja mu se javlja su ljudi koji se nadvikuju dok piju rakiju ili pivo i jedu meze, a za to vreme je u pozadini starogradska muzika. Međutim, to nije slika koju bi delio neki stanovnik bilo kog većeg evropskog grada u 18. veku. U to vreme kafana je bila ustanova u koju su ljudi dolazili da piju kafu i diskutuju. Dolazili su ljudi koji nisu imali gde drugde da dele svoja tada ne toliko popularna mišljenja. Verovali su u pravo glasa, pricip sekularnosti, da znanje treba pripadati svima… Kafane, a ne univerziteti, su bila mesta gde su ljudi mogli da misle slobodno i da bez straha iznose mišljenja koja se kose sa interesom države i crkve. Ironično kako se vremena menjaju.

U ove ustanove su dolazili svi. Od siromašnih građana preko intelektualaca do buržoazije. Svi su sedeli jedan pored drugog i razgovarali dok su pili svoje omiljeno piće. Café Procope je jedna takva ustanova koja je otvorena u Parizu još 1686. godine i bila je jedno od centralnih mesta doba Prosvetiteljstva. Među čestim gostima se nalaze velikani poput Voltera i Deni Didra. Zapravo, Deni Didro i D’Alembert su ovde odlučili da sastave prvu Enciklopediju – što je samo po sebi promenilo svet.

Naravno, ne možemo reći da su samo kafane bile jedini uzrok Prosvetiteljstva. One nisu bile jedine ustanove u kojima su se ljudi okupljali da bi debatovali, popularizovali svoje ideje i menjali svet. Bile su deo jednog šireg fenomena, jer u tom istom periodu postaju popularni Saloni i masonske lože. Kao i sa kafanama, u njima su se pametni ljudi okupljali da bi razgovarali, a postojali su i brojni klubovi za diskusije i naučna društva. Mada, kada se pogleda nazad na Prosvetiteljstvo u Zapadnoj Evropi – café pun filozofa je najčešća slika.

Saloni, masonske lože, ali ponajviše kafane pune intelektualaca su „zaštitni znak“ Prosvetiteljstva. Ovde su se okupljali slobodni mislioci koji su polako menjali svet. Postavili su ideale kojima mi i dan danas težimo. Naravno, kafane postoje i danas. Dugo nakon Prosvetiteljstva, intelektualci i umetnici su ih posećivali i u njima radili, a pogotovo u Francuskoj. Žan Pol Sartr je obožao café. Jedan od najpoznatijih i najstarijih u Parizu je Café de Flore, a na spisku gostiju se mogu naći Žorž-Šarl Ismans, Rober Desnos i Pablo Pikaso. Njegov najveći rival je Les Deux Magots koji su posećivali velikani poput Sartre, Simon de Bovoar i Alberta Kamia.

Kafa je vekovima služila kao inspiracija. Danas je postalo deo svakodnevnice – „hajdemo na kafu“. Kada nešto toliko često konzumiramo, nekako zaboravimo da mu se divimo. Šoljica tog toplog napitka ljudima daje energiju, ali i služi da se ispričaju dok piju. To piće i taj razgovor ponekad menjaju svet. Nekoliko takvih razgovora je dovelo do velikih filozofskih rapsrava i širenja ideja koje su dovele do Francuske revolucije i Američkog rata za nezavisnost, ali i do inspiracije za stvaranje velikih umetničkih dela.

Svakako da se svet menja, ali neke stvari ostaju iste. Pre dvesta godina su se intelektualci, buntovnici i revolucionari okupljali da piju kafu i rade, međutim, danas je ovo ponovo slučaj. Nisu više filozofi i umetnici, već brojna zanimanja. U današnjem digitalnom svetu posao možete raditi gde god se nalazite, a hiljade ljudi bira da radi iz kafića.

Ukoliko pažljivo pogledamo café u nekom većem gradu, videćemo barem jednu osobu koja sedi, pije kafu, ima slušalice u ušima i radi za laptopom. Da li je novinar, pisac, grafički dizajne, programer, aktivista, fotograf koji obrađuje slike ili pokreće svoj biznis? Možda je frilenser koji se bavi digitalnim marketingom ili nešto sasvim treće. Kafa ponovo počinje da menja svet. Ponovo ljudi dolaze u coworking prostor i café da rade i razgovaraju sa istomišljenicima. Šoljicu po šoljicu, razgovor po razgovor, javljaju se nove ideje. Ko zna, možda će kao što je Café Procope mesto odakle je promenjen svet zato što je tu došlo da uz kafu radi par ljudi, Starbucks ili neki drugi moderni café biti mesto odakle je promenjen svet.

Za P.U.L.S.E Miloš Todorović

  Društvo, Istorija, Prosvetiteljstvo