Franc Kafka – “Pripovetke”

Pre dve godine sam ponovo iščitala celokupne Kafkine „Pripovetke“ u prevodu Branimira Živojinovića (jednog od najboljih prevodilaca sa više jezika na srpski, čime je značajno doprineo književnosti kod nas). Živojinović je mnogo prevodio i poeziju, a to je bitno kad govorimo o Kafkinom delu, jer su njegove pripovetke veoma specifično štivo i sigurno su bile svojevrstan izazov prevodiocu.
 
Kafka - Pripovetke
 
Većina čitalaca je upoznata sa romanom “Proces“ ili novelom „Preobražaj“, ili su bar mnogo puta naišli na izraz – „kafkijanska atmosfera“. To je važna odlika Kafkinog pisanja i nije vezana samo za romane. Pošto sam čitajući priče ponovo, došla do zaključka ne samo da mi se Kafka ugurao na pijedestal između Dostojevskog i Tomasa Mana koji već tridesetak godina drže prvo mesto, već i da sve što pišem na određeni način korespondira sa Kafkom, imam želju da se oprobam u objašnjavanju „kafkijanske atmosfere“.
 
Unapred se ograđujem da je to potpuno laičko promišljanje; o Kafkinom delu je mnogo toga već napisano i stalno se piše, ali ja nisam čitala druge radove nego ću probati da izvučem nešto iz samog dela.
 
Mnogi se sećaju da je u „Procesu“ Jozef K. uhapšen, a ne zna se zbog čega. On je čak slobodan da se kreće, ide na posao i slično, ali je ipak uhapšen, i ima određenu krivicu, njemu samom nepoznatu, zbog koje mora da se obračunava sa nejasnim a sveprisutnim birokratskim aparatom. Dok nam to opisuje, služeći se samo slikama i dijalozima, on nas uvlači u jednu naročitu atmosferu, mračnu, zamagljenu, tešku i apsurdnu, ali koja ima svoju unutrašnju logiku i svi je akteri prihvataju kao takvu.
 
2019. godine sam objavila roman „Soba 427“, o ležanju u bolnici u kojoj vlada prava kafkijanska atmosfera. Recimo, na šalteru stoji natpis „Zabranjeno hraniti golubove“, čistačice prolaze pored mačke u holu, kažu – gle, mačka – i produže dalje, a pacijenti bukvalno jure doktore hodnicima, dok ovi dotrčavaju, kasneći na posao, iz svojih privatnih ordinacija, i tako se u trku skidaju iz civilnog odela a onda se zaključaju u svoju ordinaciju ispred koje čekaju kljakavi starci kucajući svako malo na vrata…
 
Ali, zašto ja nisam uspela da napišem roman koji ima kafkijansku atmosferu, iako mi je ponuđena u samoj stvarnosti? Zato što moja junakinja oseća da tu nešto nije u redu. Ona piše iz stvarnosti gledajući u apsurd; nije uronjena u njega; ne miri se s njim, nije joj ta atmosfera jedina opcija – izvlači se iz nje kako zna i ume. Jozef K. nema tu mogućnost; ono kroz šta on prolazi je njegova jedina stvarnost i ne može da se izmigolji iz nje.
 
Tako je i u pričama: ako se Gregor Samsa jednog jutra probudio kao buba, njegov problem je što je to sada njegova stvarnost i on se, hteo-ne hteo, miri s njom, kao što se u snovima mirimo sa svim nemogućim situacijama u kojima se iznenada nađemo. Kafkijanska atmosfera je u velikoj meri atmosfera sna – i sigurna sam da je Kafka svesno i namerno koristio svoje snove u pisanju priča, a zatim sve više proširivao atmosferu prenesenu iz snova na posmatranu javu, kojoj je trebala ozbiljna kritika.
 
Ta kritika – pre svega kritika svih oblika moći – upućena je aktuelnoj stvarnosti upravo iz perspektive jednog ozbiljnog snevača. Kafkino delo je jedinstven primer korišćenja snolike atmosfere u književnosti (radili su to i drugi, ali na drugačije načine). Pritom, naša psiha veoma dobro razume te slike, očigledno da je šifrarnik koji nam je za to potreban unapred dat – on se nalazi u onom delu gde pohranjujemo svoje snove, čak i kad ih svesni deo bića nije izneo na jutarnju svetlost.
 
Zašto za Kafkino delo nećemo reći da je to „magijski realizam“? Mislim da se razlikuju pre svega po tome što je taj stil, koliko „magijski“, toliko i „realizam“. On ima čvrsto uporište u javi, i povremene upade snolike atmosfere koji su tu da pojačaju javu, da prikazu koliko je bogata, da pokrenu ono što u njoj još počiva od mitskog, od praiskonskog, paganskog, pa i praznovernog, od bajanja i čarobnjaštva, do alhemije i početaka nauke. Ali java, sa svojim političkim i svim ostalim problemima, čini glavnu potku.
 
Evo jednog primera: u knjizi „Sto godina samoće“ imamo jednog sveštenika koji levitira ali tako što prvo obavezno popije toplu čokoladu. To je, svakako, u najmanju ruku čudno, pa i smešno, ali ipak smo nekad negde čuli za nekakvu levitaciju, (bez tople čokolade) i spremni smo da poverujemo da je to moguće i čak da je naučno objašnjivo. Kao i telepatija, proricanja, alhemjske sprave i cigani-čarobnjaci. Ali, ipak bi bilo previše poverovati da se neko jednog dana probudio kao velika buba, i da se čitava java jednog čoveka i jedne porodice zgusnula oko tog događaja, prihvatila ga, nije ga odgurnula u fantastično, junak se nije probudio iz tog buđenja, nije ponovo postao čovek.
 
Zašto onda ne kažemo da je Kafkino delo prosto fantastika? Opet postoje razlike – mnoge Kafkine priče imaju apsurdne ili čudne elemente, ali koji zapravo nisu fantastični: junaci govore na čudan način ili glupo gestikuliraju, prihvataju ili odbacuju društvo jedni drugih iz neobjašnjivih razloga, ili se priča svodi na posmatranje nekog ili nečeg, ali iz ugla iz kojeg obično ne gledamo. Upravo ta perspektiva ovde čini kafkijansku atmosferu, a ne prisustvo fantastičnih elemenata.
 
Osim toga, u mnogim knjigama fantastike imamo jasnu zacrtanu radnju, ponekad heroje i sile mraka, borbu dobra i zla, osvajanja i bitke, ili svojevrsno predviđanje budućnosti. Kod Kafke toga nema, njegovi junaci nisu heroji – oni su obični, izgubljeni ljudi u kandžama stvari koje ih prevazilaze, ili čak nisu ni ljudi već životinje, životinjice – miševi, jazavci, majmuni; a da to ipak nisu basne i nema naravoučenija.
 
Mogli bismo da pokušamo da nađemo neku vezu između Kafkinog i Borhesovog sveta: i jedno i drugo je fantastično na određeni način, i jedno i drugo nije magijski realizam, ni fantastika na kakvu obično mislimo kad upotrebljavamo taj termin. A opet, ima bitne razlike. Kod Borhesa (kojeg, uzgred, takođe mnogo volim) uvek postoji neki meta-narativ, neki pogled odozgo, neko povezivanje sa prošlošću, budućnošću, sa ustrojstvom sveta i večitim, najvažnijim pitanjima, preispitivanjima određenih filozofskih stavova, pa i književno-teorijskih. Kod Kafke nema tog meta-narativa.
 
Uzmimo jedan primer: možemo i kod jednog i kod drugog zamisliti stepenište koje nigde ne vodi. Napravljeno je, stepenici su izbetonirani i njima se može hodati do – zapravo do čega? do nekog zida bez vrata, ili do zazidanih vrata, ili će ostati da visi u vazduhu kao put bez cilja… Ako nađemo takvo stepenište kod Borhesa, iz ostatka njegove priče shvatićemo da nam to stepenište nešto simbolizira, da ono nije tu tek tako, da možda govori o nekoj nameri viših sila da zavarava male ljude i zavodi ih na pogrešan put.
 
Kod Kafke, takvo stepenište je tu samo zato da bude tu – slika koja pojačava neku situaciju, koja nema svrhu kao što je i samo stepenište nema. Jednostavno se pojavila, kao što se u snovima pojavljuju merdevine i hodnici, vrata i liftovi, ormari i sanduci u koje ulazimo, vozila, i vode, i ko zna šta sve još – a da tome u snu (pa ni kad ga se sećamo) ne pridodajemo nikakvu naročitu simboliku, to je jednostavno deo tog sveta, primili smo ga takvog i kroz njega idemo, trčimo (a ostajemo u mestu), čitamo (a ne vidimo šta piše), vičemo (a ne čuje se glas), ronimo (a ne treba nam vazduh), vozimo (a nikad nismo polagali vozački) i povrh svega letimo, a ponekad razumemo i jezike životinja ili se pretvaramo u nekog ili nešto drugo.
 
Ponekad i ubijemo nekog ili prisustvujemo stravičnim stvarima, koje na javi sigurno ne bismo prihvatili kao normalne. To je ponekad smešno, ponekad užasno, a nekad istovremeno i jedno i drugo.
 
 
„Preobražaj“ ili „Metamorfoza“ je jedna od najpoznatijih i najintenzivnijih pripovedaka Franca Kafke. Gotovo svi znaju, čak i oni koji ga nikad nisu čitali, da u svom opusu ima jednu priču u kojoj se narator pretvara u bubu, veliku kao čovek. Dovoljno je da se zamisli ta scena, pa da čitalac ima čitav niz i komičnih i stravičnih asocijacija; tako je prva rečenica već jedna priča u malom:
 
„Kad se Gregor Samsa jednog jutra prenuo iz nemirnih snova, ugledao je sebe u postelji pretvorenog u ogromnu bubu.“
 
Ta slika je verovatno dostigla popularnost one u kojoj se Don Kihot bori sa vetrenjačama; ali kao i u slučaju te borbe, većina samo naslućuje šta se sve krije iza nje.
 
Ko je Gregor Samsa? Da li postoji neki naročit razlog da se baš on, a ne neko drugi, pretvori u bubu? Kako on na to reaguje? Šta je zapravo ovde reč „preobražaj“, da li se on odnosi samo na fizičko telo?
 
Gregor Samsa je fin, lepo vaspitan i porodici posvećen mlad čovek koji pet godina radi u preduzeću kao trgovački putnik, i na taj način izdržava porodicu: oca, majku, i sedamnaestogodišnju sestru. Novca ima dovoljno; oni su u velikom stanu, žive sasvim dobro i deo tog novca odvajaju za otplatu duga očeve firme koja je otišla pod stečaj.
 
U trenutku kada se Gregor budi i vidi svoje telo koje se transformisalo, njegov način razmišljanja je i dalje potpuno sličan onom koji je za njega karakterističan – on se brine što će da zakasni na posao, razmišlja da se javi i izgovori bolešću iako za pet godina nijednom nije bolovao, i pomalo žali sebe zbog tegobnog posla trgovačkog putnika i zbog šefa koji je stroži nego drugi, i kome bi zato vrlo rado sasuo u lice šta o njemu misli, kad bi mogao već jednom da otplati taj dug („onda će biti izveden veliki rez“)… Ono što nas već na početku ubacuje u snoliku, kafkijansku atmosferu, način je na koji Gregor reaguje na transformaciju sopstvenog tela.
 
Umesto da se užasne, da vrišti i zapomaže, da se onesvesti, da se uplaši i traži pomoć, on se prema novonastaloj situaciji odnosi kao prema nekoj manjoj nezgodi – osećajući se iznutra potpuno nepromenjenim, zadržavajući prisebnost, pokušavajući da odrema još malo ili da nađe način kako da ustane, obuče se i ode na posao – kao da će i svi ostali videti da je on u suštini nepromenjen. Moglo bi da bude smešno, i neki drugi autor napravio bi od te scene burlesku, međutim – čitaoca polako počinje da hvata jeza od iščekivanja onoga što neminovno dolazi, a to je suočavanje Gregora Samse sa reakcijama njegove okoline.
 
Kafka nam daje mogućnost da sve vreme pratimo misli i osećanja koja se bez reda mešaju u Gregorovoj svesti. On s jedne strane pokušava da smireno i razumno nađe rešenje, čak i da umiri roditelje i gospodina prokuristu koji je došao iz preduzeća, ali telo se ne kreće više onako kako je navikao, a ni glas mu nije ljudski. Ipak, misli su mu sasvim ljudske, oseća glad i ne može da ne bude svestan čak i toga u takvom jednom času, a osećaj krivice koji ima i koji ga tera da bude servilan i ponizan pred prokuristom na trenutak čini da on potpuno zaboravlja da je sad neko drugi.
„Ali, gospodine prokuristo“, viknu Gregor van sebe, zaboravljajući u uzbuđenju sve drugo, „pa ja ću odmah, ovoga časa otvoriti. Sprečila me je da ustanem laka slabost, napad nesvestice. Još ležim u postelji. Ali sad se ponovo osećam sasvim svež. Upravo izlazim iz postelje. Samo trenutak strpljenja! Još nije sve onako kako sam mislio. Ali već mi je dobro. Kako to samo naiđe na čoveka!
 
Još sinoć mi je bilo sasvim dobro, moji roditelji će vam to potvrditi; ili, bolje reći, već sinoć sam imao izvesno predosećanje. To mi se moralo pročitati na licu. Zašto li samo nisam obavestio preduzeće o tome! Ali, eto, čovek uvek misli da će izdržati bolest ne ostajući kod kuće. Gospodine prokuristo! Poštedite moje roditelje! Za sve te prekore koje sada slušam nema nikakvog razloga; pa o svemu tome nikad nisam čuo ni reči. Možda niste videli poslednje porudžbine koje sam poslao.
 
Uostalom, odmah ću krenuti na put vozom koji polazi u osam; ovo nekoliko časova odmora me je okrepilo. Nemojte se nikako zadržavati, gospodine prokuristo; odmah ću i sam doći u preduzeće, i budite dobri da to kažete i da me preporučite gospodinu šefu!“
Jedva uspeva da otvori vrata sobe, ali se njegovo pojavljivanje pred njihovim očima završava neočekivano za njega – doživljavaju ga kao zver. Majka pada u nesvest, otac se sprema da nasrne na njega, a prokurista se polako povlači prema vratima i ne reaguje na njegove pokušaje da mu objasni neke stvari.
 
Napokon pobegne, a otac uzima štap koji je prokurista zaboravio i „šišteći kao kakav divljak“ tera ga natrag u njegovu sobu, u koju Gregor-buba jedva uspeva da uđe povredivši se pritom i ostavljajući krvav trag. Služavka moli da bude otpuštena iz službe i kao najveću sreću doživljava taj otpust, obećavajući da nikome neće da ispriča njihovu tajnu.
 
Gregor Samsa ne bi nam se nimalo dopao ako bi sve što o njemu treba da znamo bio ovaj njegov monolog upućen prokuristi. U čemu je stvar, zašto je tako ponizan? Da li toliko žudi za novcem? U nastavku priče saznajemo da on zapravo uopšte ne troši taj novac – nigde ne izlazi, nema devojku, nema nikakve prohteve, nije blizak ni sa kolegama, a jedina zabava mu je drvodeljstvo – nedavno je napravio mali ram za sliku isečenu iz časopisa.
 
Ono što ga čini poniznim je njegov osećaj krivice u odnosu na porodicu – on je na izvestan način programiran vaspitanjem (pod pogledom strogog oca i suviše bolećive, nejake majke) da preuzme jednu ulogu koja daje svrhu njegovom životu. Van te uloge, on za njih nema svrhu, a nekako su uspeli da ga ubede da je nema ni za sebe samog.
 
Nedostatak ličnog integriteta i slobode da raspolaže svojim životom zaista od njega prave kreaturu kojom se lako manipuliše; on se srođuje s tom ulogom, pomišlja i sam da je postao ta uloga, da je njegov jedini zadatak otplata duga, dobar život porodice, sestrino buduće školovanje na konzervatorijumu. To je jedino što ga čini ponosnim na sebe.
„’Kako je tih život vodila porodica’, pomisli Gregor i oseti, dok je ukočeno gledao ispred sebe u mrak, silan ponos što je bio kadar da roditeljima i sestri obezbedi takav život u tako lepom stanu. Ali šta ako se sav mir, sve blagostanje, sve zadovoljstvo sad na strahovit način okončaju? Da se ne bi izgubio u takvim mislima, Gregor radije poče da se kreće i da gmiže gore-dole po sobi.”
Odjednom, to jedino zadovoljstvo i ispunjenje mu biva uskraćeno, samo promenom njegovog tela (slične stvari mogu se desiti bilo kome; iako se ne pretvaramo u bube svakog dana – dovoljno je da se čovek razboli, izgubi vid ili sluh, doživi nesreću u kojoj će biti povređen i trajno onesposobljen za dotadašnji rad; to je razlog da se ova priča mnogo ozbiljnije razmotri nego samo kao jedna zanimljiva maštarija).
 
On više ne može na posao, uz to, svi misle da ih on ne razume čim ne može da im se obrati ljudskim jezikom; plaše ga se, odvratan im je, i osim sestre – niko se ne usuđuje ni da ulazi u njegovu sobu, a i ona najviše voli kad se on zavuče ispod kanabeta, pokriven čaršavom, i ostane tamo dok mu ona počisti i provetri sobu, i unese neke otpatke od njihovih obroka kao hranu. On za sada mora da se vlada mirno i da strpljenjem i najvećom obzirnošću učini porodici snošljivim neprijatnosti koje je, eto, u sadašnjem stanju prisiljen da joj nanese.
 
Porodica se relativno brzo konsoliduje. Uskoro se pokazuje da su oni zapravo bili sposobni za rad, jer sad, kad to ne može Gregor, svi počinju da rade. Primaju čak i stanare, i pred njima su krajnje ponizni. Otac i sam doživljava preobražaj, postajući čuvar u nekoj banci – čak odbija i kod kuće da skida uniformu. Saznajemo da je on sve vreme pravio ušteđevinu od Gregorove zarade.
 
Kad bi se povela reč o toj neophodnosti zarađivanja novca, Gregor bi u prvo vreme uvek ostavljao vrata i bacao se na hladnu kožnu sofu što se nalazila kraj vrata, jer bi ga poduhvatila jara od stida i žalosti. Sve bi bilo ponovo dobro, čak bi smanjili troškove kad bi mogli da iznajme manji stan, jedina smetnja im je (bivši) Gregor, odvratna buba koja svaki put kad proviri iz skloništa izazove nove nevolje…
 
 
Ova strašna i tužna priča morala bi svakog od nas da natera na veliko preispitivanje. S jedne strane, tu su uloge koje smo prihvatili, i bez kojih bi život u zajednici bio nemoguć. S druge strane, tu su i uloge kroz koje posmatramo druge ljude, i ponekad, nesvesno, vrednujemo njihovu važnost u sopstvenim životima u skladu sa tim kako igraju tu svoju rolu. Nezavisno od obe stvari, postoji zahtev koji sam naš život postavlja pred nas, da odgovorimo na zadatu slobodu i sami pronađemo ono što će činiti smisao našeg života.
 
Sve se to, naravno, dodatno komplikuje promenama na koje ne možemo da utičemo – neke se tiču tela, starenja, bolesti, druge se tiču objektivnih uslova koji čine naše okruženje. Za sve to vreme, mi najjasnije osećamo svoj duh kao nešto iz čega ćemo moći da povučemo najvažnije poteze, i što je očigledno i drugima. Poražava spoznaja da drugi sve drugo vide: naše telo, naša postignuća, naše nesposobnosti, našu upotrebljivost, dok su im naše duhovno stanje, naše dobre namere, naša bezazlenost i spremnost na kompromis – uglavnom zamagljeni, nerastumačivi.
 
Nijedan potez Gregora Samse otkako je postao buba nije protumačen na pravi način – s druge strane, on jasno prozire njihove reči i osećanja, i ne preostaje mu ništa drugo nego da se saglasi sa njima da takav kakav je predstavlja samo smetnju.
 
“Kad bi to bio Gregor, on bi odavno uvideo da zajednički život ljudi sa takvom životinjom nije mogućan, i otišao bi od svoje volje. Mi onda ne bismo imali brata, ali mogli bismo nastaviti život i čuvati uspomenu na njega. Ali ovako nas ova životinja progoni…”
 
Priča se može čitati i u drugom ključu. Nekad nije potreban preobražaj da bi se videla surovost okoline. Neko se rađa drugačiji. Neko ima fizički nedostatak, ili je u bilo kom smislu drugačije orijentisan nego što se od njega očekuje. Možda samo nije dovoljno muževan – kao što je otac Franca Kafke mislio o svom sinu, i silom se trudio da to promeni.
 
Kafka je imao teži start nego mnogi – bio je Jevrejin u Češkoj, govoreći nemačkim jezikom. Likovi oca i majke u „Preobražaju“ donekle odgovaraju likovima njegovih roditelja. Majka Gregora Samse nije bila u stanju da ga odbrani čak ni od očevog fizičkog nasilja; verovatno je slično bilo u životu dečaka Franka Kafke. Već i ta činjenica da nije bila u stanju da se suprotstavi strašnom čoveku, sposobnom samo za predrasude, naredbe, strogost i nasilje, majku svrstava na očevu stranu, i deca to uvek jasno osećaju.
 
Nemali broj puta takav sastav porodice, u kome sin na nesreću svih ostalih pokazuje umetničke sklonosti i drugačiji pogled na svet, završava se sinovljevim samoubistvom, bolešću, ludilom, ili nekim drugim oblikom bekstva iz nepodnošljive situacije, i „blaga majka“ pritom nije ništa manji zlotvor od strogog oca. Ono što takvom detetu neprestano odzvanja u glavi jeste da bi porodica bila srećna bez njega takvog. Koliko se dugo može živeti sa takvim uverenjem?
 
Priča je majstorski napisana, korišćenjem slika i opisa, zalaženjem u detalje koji nam jasno predočavaju i njegovo novo telo, nožice koje mrdaju, način na koji se kreće po sobi sve dok ne uvežba čak i odmaranje na plafonu, hranu koju mu bacaju i koja je gora nego što bi dobijao kućni ljubimac, a istovremeno i njegova razmišljanja, osećanja, njegovu zapitanost da li je životinja kad tako reaguje na muziku…
 
Svi likovi osim samog Gregora, svi ti obični ljudi – roditelji, kolege, služavke, stanari – prikazani su tako uverljivo da je nama sasvim jasno da se oni ponašaju onako kako bi se u takvoj situaciji od njih moglo i očekivati, i da mi poznajemo takve ljude, da su ljudi zapravo takvi. A s druge strane, mi jasno vidimo da su svi oni podbacili, da su svi oni negativci, da im fali ljubavi, pokušaja da razumeju, saosećanja, bilo čega što bi ih načinilo takvima da ih poželimo za svoje roditelje, svoje kolege, svoje prijatelje ili poznanike.
 
Ne, nećemo ih poželeti, čak ćemo nakon čitanja priče pomisliti da su oni zapravo monstrumi, a Gregor je, naravno, to smo od početka znali – potpuno nevin. Ali, gde da nađemo ljude koji bi drugačije odgovorili na takvo jedno iskušenje? I – da li smo sami takvi ljudi? Je li moguće da nakon ove priče doživimo preobražaj i postanemo bar malo bolji i saosećajniji?
 
 
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments