Kafkina supa

Kada se knjiga pod intrigantinim nazivom “Kafkina supa” pojavila 2005. godine, više od jednog posvećenog čitaoca je posegnuo za internetom ili pošao put prve knjižare da ne propusti. Neki su se razočarali videvši o čemu je reč a neki pozdravili ovo “nešto drugačije” što je ponudio mladi autor i fotograf, koji je studirao književnost u Vorviku i Londonu. Svestran momak, Mark Krik, koji je inače i ilustrovao knjigu, dao je svoje viđenje “celokupne istorije književnosti u četrnaest recepata”.

Možete na ovo gledati kao na književnu parodiju, ali ja više volim da kažem da je to omaž velikanima svetske književnosti. Nasmejaćete se a i u isto vreme podsetiti na njihov stil i jezik, moguće na neka opšta mesta i rečenice koje svi znamo i na razloge zbog kojih smo ih zavoleli a oni postali klasici književnosti.

Krik je ovu formatom neveliku knjigu, čije je Deretino izdanje (a u prevodu Vesne Roganović) skoro džepno i lako prenosivo (za slučaj da se ne možete odvojiti od njega ili da želite da uživate u ponovnom iščitavanju nekih delova) interesantno koncipirao u četrneast recepata koje je zamislio da biste dobili od svakog od datih pisaca, stilom koji su oni već odabrali pišući nam romane ili stihove zbog kojih ih cenimo i volimo. Spoj nekoliko stvari u jednu – i veoma uspeo pokušaj oživljavanja velikih autora, i, najednom kao da stoje pred nama u sadašnjem trenutku. Nije ovo književnost dubokog promatranja ali, za mene, ovo oponašanje književnog stila datog pisca zaodenutog u ruho dobre hrane beše pravo uživanje.

Kafka bi, kaže Krik, birao da nam zgotovi supu, na svoj već dobro znani kafkijanski, autsajderski način prizivajući u pomoć Jozefa K., Čoser peva u srednjevekovnom engleskom stihu kenterberijskih priča o piti sa lukom, dok u Homerovoj Fenkati srećemo zazivanje muze kao “Glad mi boginjo pevaj, Ahileja Peleju sina”. “Opšte je poznato” da bi Ostin spremila jaja u estragon sosu pišući naširoko o savršenom spoju dva mlada bića a Virdžinija Vulf bi naravno odabrala bakin puding (Clafoutis Grandmere) koji sprema dok misli o svakom segmentu radnje tokom svesti nespojivim sa hranom. Stajnbek će spremiti rižoto sa pečurkama u stilu “Plodova gneva”, Harold Pinter sir na tostu u dramskom obliku, a predstavnici južnoameričke književnosti, Markes i Borhes – petla u vinu s prizvukom “Sto godina samoće” vrlo teritorijalno ukotvljenog i ribu list u špijunskoj igri drugog svetskog rata poprskanoj magijskim realizmom. Markiz de Sad se neće libiti da nam na trpezu postavi piliće začinjene eksplicitnim telesnim apetitima, a Prust će govoriti o tiramisuu uz delikatno čulna snoviđenja. Ostali su vam Grin (i njegovo pile na vijetnamski način uz prizvuk “Komedijaša”), Rejmond Čendler i njegova agresivna jagnjetina i kako ne, završite Velšovom čokoladnom tortom sa urbanim prizukom alkohola i psovki.

Dati šansu nečemu malo drugačijem a opet se ne odreći književnosti – predlaže vam Mark Krik. A ja da uzmete kašiku.

za P.U.L.S.E Lidija Bajović

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments