Kako da preživite školsku godinu žmureći na jedno oko?

Ukoliko volite zanimljive ilustracije i stripove, onda će vam roman Namigni (Wink) Roba Harela verovatno privući pažnju u knjižari: crtež dečaka koji namiguje na naslovnoj strani izgleda jednostavno, a opet vrlo živo – pretpostavljam da se može tako reći – a i naraciju s vremena na vreme “prekine” strip (ovakav način pripovedanja mi je veoma zanimljiv, ali sam na “pola knjiga-pola strip” priče retko nailazila; sličan koncept su imale Abadazad knjižice, koje su u nekom trenutku nažalost prestale da se objavljuju).

Treba odmah napomenuti da je Rob Harel uspešan autor i ilustrator.  Neki od njegovih značajnijih radova su Life of Zarf (serijal koji opisuju kao “mešavinu Šreka i Dnevnika Šonjavka”) i grafička novela Monster on the Hill. Premda mi nije poznato da su i ova dela prevođena kod nas, doživela su veliki uspeh.

Namigni je roman napisan u prvom licu i celu priču pratimo iz perspektive dečaka Rosa Maloja, ili kako je neko napisao na sajtu Goodreads – “sve vreme smo u njegovoj glavi” – što je jako bitno, jer je u pitanju dečak koji “oseća sve emocije ovog sveta i uspeva da se izbori sa njima”.

Ros ide u sedmi razred (dakle, period odrastanja koji je sam po sebi lep, ali istovremeno i jako zbunjujuć i naporan) i trudi se da ne odskače mnogo od ostalih u školi. On i sam kaže kako mu je drago što je njegova drugarica Abi ta koja je upadljiva, pa on pored nje ne skreće mnogo pažnju na sebe:

Ako ona u nečemu uživa, to je isticanje. To je dobro, jer se njena kosa boje mandarine vidi iz svemira. Kada se tome doda njen ekscentrični smisao za modu – neki bi rekli poremećeni – prosto ju je nemoguće ne primetiti. Ipak, njen ludački stil mi pomaže. Gotovo da sam nevidljiv pored nje.

Međutim, sve se promeni za samo nekoliko dana: Ros saznaje da ima redak rak oka, zbog čega je sada on taj koji je upadljiviji od svih: Abi možda jeste pomalo ekscentrična, ali ipak – on je “klinac koji ima rak”:

Zapravo, nekada sam bio nevidljiv. Mogao sam da prođem kroz prepunu biblioteku i pobegnem potpuno neprimećen. Nedirnut. Gotovo da mi se niko nije obraćao, živeo sam mirno ispod radara, poput nevidljivog bombardera s kapuljačom. Ranije to nisam shvatao, ali to je na neki način bilo sjajno.

A onda, znate… rak.

Propali su moji veliki planovi da se provučem kroz sedmi razred sa svojim neupadljivim vrlodobrim uspehom, neprimetan i za nastavnike i za učenike. Sada ne mogu da prođem kroz hodnik a da me neko ne proučava kako bi video da li izgledam bolesno. Ili samo blene. Ili, još gore, da me pita kako se osećam.

Mislim da se ti klinci trude da budu fini – ili barem da se ponašaju fino – ali dao bih desno oko da ponovo postanem anonimni klinja, što je više nego glupo reći jer mi je tumor upravo na desnom oku.

Njegova svakodnevica sada postaju terapije – a zbog terapije i šešir sa širokim obodom (sigurno ne modni izbor jednog sedmaka), mast za oči za koju kaže da je odvratna i gnjecava, u jednom trenutku čak i povez preko oka, gubitak kose… Ovde lako možemo razumeti koliko je jednom detetu to neprijatno – znamo koliko osoba tokom odrastanja može biti nesigurna zbog svog fizičkog izgleda. Sad zamislite tu nesigurnost koju bi verovatno imao inače, a uz to i kosu koja opada, čak i obrve koje opadaju, kožu oko oka koja izgleda čudno, oko koje konstantno “namiguje”, “kaubojski” šešir…

Tu su naravno i stvari koje izbegava da mnogo pominje: mogućnost da izgubi vid (Rosu je crtanje jedan od “ventila”, pa mogu da zamislim koliko bi mu gubitak vida teško pao)… ili još gori ishod.

Mogao bih da umrem, a život bi se samo… nastavio. Moji drugovi bi išli u srednju školu. Pa na fakultet. Izašli bi novi nastavci Ratova Zvezda. Samo ja ne bih bio tu da ih gledam. Kao da nisam ni postojao.

Dodatnu “težinu” joj daje činjenica da je zasnovana na životnom iskustvu Roba Harela – primetićete da su opisi terapija i stvari kroz koje Ros u knjizi prolazi vrlo detaljni. Sam autor je o tome rekao:

Iako je ovaj roman izmišljen, Rosov kancer i terapije su opisani na osnovu ličnog iskustva s ovom bolešću 2006. godine. Otečeno oko, operacija, ožiljak-žetonjera, opadanje kose, gledanje u veliko iks, mast za oči, gubitak vida: sve to se zaista dogodilo. Čak i glupi šešir.

(tekst u kom autor govori o svom iskustvu i o inspiraciji za knjigu možete pročitati ovde)

E sad, knjiga o dobrom detetu kojem se dešavaju loše stvari sigurno ne deluje kao knjiga koju biste rado čitali ili preporučili. Međutim, koliko god da na prvi pogled ne deluje kao lako štivo – i u suštini nije, bez obzira na to što ciljna grupa jesu mlađi tinejdžeri – u pitanju je jedna topla i zapravo optimistična priča (porede je recimo sa romanima Čudo i Agi i ja autorke R. H. Palasio). Ova knjiga u čitaocu može da pokrene mnogo emocija: zaista ćete u nekim situacijama biti tužni, pa i ljuti zbog stvari koje se dešavaju glavnom junaku i ljudima oko njega, a da se već posle nekoliko strana nasmejete nekom Rosovom ironičnom komentaru.

Ros je vrlo dopadljiv lik – zato sa njim čitalac može lako da saoseća. On je jedan od one dece koja su svesna ozbiljnosti situacije (“Ovo je toliko ozbiljno da moramo da razgovaramo kao odrasli”), ali koji uspeva da svoje emocije kanališe kroz humor, muziku i crtanje. Zapravo, upravo njegov smisao za humor i pronalaženje onog smešnog, čak i apsurdnog u teškim situacijama pomažu i čitaocu da lakše podnese ono što se u romanu dešava. 

U poslednjih nekoliko meseci rečnik mi je obogaćen mnogim naučnim terminima.

Biopsija, maligno, mukoepidermoidni, karcinom, lakrimalna žlezda, resekcija, terapija protonom. Možda sam tek sedmi razred, ali kada se ovo završi, moći ću da upišem medicinu.

Pisala sam ranije kako me je u pojedinim tinejdž romanima nervirao taj pristup priči o „bolesnom tinejdžeru“, tačnije zaokreti u priči kada mladi koji imaju neku bolest počnu „zaista da žive“ tek kada prekrše pravila koja ih održavaju u životu – i najčešće imaju tu ludu sreću da prežive (u pitanju je moj prikaz knjiga Sve, baš sve i Nepremostiva blizina i ako želite možete ih pročitati ovde). U ovoj knjizi toga nema – Ros je očigledno pametniji od dosta starijih likova iz drugih knjiga. On čini se ima mnogo složenija i više pomešana osećanja: tu su zbunjenost, poricanje, tuga, bes, mnogo besa u nekim trenucima, sramota zbog činjenice da koristi mast za oči i da mu kosa opada… ali nema nekog rizičnog ponašanja kako bi se osećao „živim“.

Celu knjigu prate crteži superheroja Betpiga (aluzija na Betmena, ali je u pitanju kombinacija slepog miša i praseta) koji su zapravo „koping mehanizam“ – ili Rosovi duhoviti komentari na ono što mu se dešava. Recimo, prvi Betpig koga vidimo je Betpig i radioaktivni aparat za zračenje – kao ilustracija u poglavlju u kome zapravo kreće terapija zračenjem.

Pored crtanja, Ros odluči da nauči kako se svira gitara – što je takođe neka vrsta „borbe“ – i ispostavi se da je vrlo talentovan. Zanimljivo je da se, za razliku od crtanja kojim se dugo bavio, interesovanje za muziku javilo tokom bolesti – možda čak i zbog bolesti:

Četrnaset pesama o napaljenim vampirima i tragičnim ljubavima. Život na putu, mladi buntovnici, ljuti usamljenici i pesme u kojima pevači toliko vrište da često ne razaznajem tekst. Neke od njih su mi omiljene. Kao da gitare najbolje opisuju kako se osećam.

Gitare.

Isprekidani ritmovi. Solaže zavijaju. Čak i retke balade pogađaju u živac. Ne bih da zvučim čudno, ali ovo je potpuno novi jezik.

Do sada nisam ni znao da mi je potreban.

Sporedni likovi u knjizi su vrlo upečatljivi i takođe ih je lako zavoleti. Već pomenuta devojčica Abi je izuzetno zanimljiv lik – u početku deluje jednostavno kao onaj prijatelj koji je tu da podrži, ali kako priča odmiče vidimo kako je ona zaista mnogo više od dobrog prijatelja. Kada imamo na umu da su neki prijatelji jednostavno “nestali” iz Rosovog života kada je postao “mali koji ima rak”, a da je Abi tu sve vreme – bez obzira na to što i ona ima svoje probleme i što pati zbog selidbe u drugi grad – Abi je ne samo prijatelj kakvog bismo želeli da imamo – ona je možda još više prijatelj kakav bismo želeli da budemo.

Kada sam sledećeg jutra stigao u školu, Abi je bila malo ljuta na mene – zaspao sam i nisam video gomilu njenih poruka.

“Zaboravio si kako se odgovara na poruke? Pomislila sam da su pogrešno naciljali, pa ti je mozak zaribao kada si stigao kući.”

Ona je jedina osoba koja se šali sa mojom “situacijom” – i beskrajno sam joj zahvalan na tome. Zbog toga osećam da je bar nešto na ovom svetu normalno.

Mislim, nemojte pogrešno da me shvatite, bilo bi čudno kad bi se svi drugi šalili sa tim.

Ali to je Abi.

Ovaj razgovor na samom početku odlično pokazuje njihov odnos – iako Abi najčeše pokušava da se našali, ipak se zaista brine zbog prijatelja. Na kraju, iako priču ne pratimo iz njene perspektive – sve što znamo o Abi, znamo na osnovu onoga što Ros kaže – možemo se na neki način “staviti i u njene cipele”. Koliko god je Rosu u celoj priči teže, zamislite i kako je detetu čiji blizak prijatelj boluje od teške bolesti.

Mislim da je to bio najduži loš dan broj 2 jer Abi nikada do tada nije ostala bez reči.

Tu je takođe i medicinski tehničar Frenk, koji spada u one “kul odrasle likove” u dečijoj književnosti. Znam da je uvrnuto ovako nešto reći, ali ako biste prolazili kroz neku tešku i napornu terapiju – verovatno biste poželeli da o vama brine neko kao što je Frenk. On sa svojim pacijentom razgovara kao sa nekim prijateljem – na primer, kada kritikuje Rosov muzički ukus – i što je najbitnije, ne pokazuje sažaljenje i jako retko uopšte pominje bolest ili terapiju, osim kada daje instrukcije da se “ne skreće pogled sa crvenog krstića tokom zračenja”. Frenk ima svoj bend i Rosovo interesovanje za sviranje gitare počinje upravo pored Frenka.

Još jedna značajna tema koja se pokreće kroz knjigu jeste i reakcija roditelja na sve ovo – kao što smo rekli, sve vreme pratimo samo tok Rosovih misli – ali, baš zbog toga što sve vreme vidimo šta je u njegovoj glavi, znamo da je u pitanju pametan dečak koga nećete ubediti da je “sve u redu” ako vam glas drhti i vidi se da ste i sami uplašeni. Pritom, Ros je takođe svestan da je njegov tata sve ovo već proživeo ranije sa njegovom mamom – ali se to završilo najgorim ishodom – i oseća krivicu i zbog toga što mu sve ponovo priređuje.

“Već si prošao kroz to. Siguran sam da je bilo užasno – s mamom. Sigurno je bilo. A sad opet. Osećam se… krivim.”

Tata gleda ispred sebe, ali vidim da na trenutak poprima gotovo ljutiti izraz lica. “Rose… ne. Ne smeš nikada tako da se osećaš. Ne smeš to ni da pomisliš. Nisi ti ovo želeo.”

Naslanjam glavu. “Znam. Samo, nije fer.”

Skreće na raskrsnici prešavši malo u drugu traku, rasejan. “Oh, nije.” Blesavo se osmehuje. “Ali ko je uopšte rekao da je život fer?”

Još uvek nisam roditelj, ali ovi delovi knjige su mi možda bili i najmučniji – imam utisak da je verovatno najgori osećaj kada znate da svom detetu ne možete da pomognete – ili bar ne možete dovoljno da mu pomognete.

Tata i Linda su bili za stolom u kuhinji. Linda je sedela tik uz tatu i mazila ga po leđima dok su sedeli i čitali onlajn izdanja. Verovatno su čitali knjige koje je dr Štapić preporučila. Kada sam ušao, brzo su ih odložili i posvetili mi punu pažnju.

“Hej ortak.” Tata je skočio, obrisao suze i skrenuo pogled. Prvi put sam shvatio da se plaši barem isto koliko i ja.

Inače – Rosova maćeha Linda možda i nije toliko upadljiv lik u knjizi – bar ako je čitate iz prespektive deteta (verovatno su Ros ili Abi zanimljiviji). Međutim, iz perspektive odrasle osobe vidite da je Linda zapravo sjajna osoba – kada sa detetom u “osetljivim godinama” živite umesto biološke majke, situacija ume da bude… pa, u neku nezgodna. Iako Ros nikad ne pokazuje netrpeljivost prema Lindi, ne bi se reklo ni da je njom preterano oduševljen (“Kod Linde me najviše nervira što Starbaks uporno zove Baksi. Ježim se od toga.”). Ipak, sitni gestovi pažnje sa Lindine strane se s vremena na vreme provlače kroz knjigu i iako nimalo ne menjaju Rosovu situaciju, na neki način mogu da učine da se makar trenutno oseti bolje – što itekako može da bude značajno.

Knjiga se dotiče i teme kako druga deca reaguju na ovakve stvari. Pomenuli smo kako su neki prijatelji jednostavno počeli manje da komuniciraju sa Rosom – pored Abi, njegov blizak prijatelj je i Ajzak, koji se postepeno udaljava od starih prijatelja. Do kraja vidimo da Ajzak nije loše dete – jednostavno, on ne zna kako da se u novonastaloj situaciji postavi prema drugu i jednostavno se povlači. To svakako nije fer, ali u neku ruku možemo i da ga razumemo.

Knjiga se bavi i mnogo većim problemom vršnjačkog nasilja – i to onog najgoreg, anonimnog (čitaj: kukavičkog) “sajber” nasilja. Jer, kada ti drug iz razreda ima rak, koja je najbolja stvar koju možeš da uradiš? Pa, da praviš mimove koji ismevaju njegovu situaciju, to je baš zabavno! Ovo je, naravno, bila ironija sa moje strane – ne možete da se ne zapitate šta je zaista bilo u glavi deteta koje je pravilo kancer kauboj mimove i delilo ih sa ostalima – jer to je “smešno”. Mimovi su potekli iz sasvim neočekivanog “izvora” – neću mnogo da otkrivam, ali znate kako se nekad ispostavi da ono fino dete u razredu zapravo i nije tako fino? Sa druge strane, ovo je bila jedna od onih situacija kada sam imala utisak kako bih dotičnom detetu iz knjige (da mi se nekim čudom nađe u blizini) vrlo rado udarila par jakih šamara (iako bi i to zapravo bilo nasilje).

Negde sam pročitala da je knjiga na momente preozbiljna za jednu dečiju knjigu, kao i da je ciljna grupa premlada da čita o ovakvim stvarima – ne znam da li bih se složila sa tim. Možda neko dete sa dvanaest ili trinaest godina jeste premlado, ali tom logikom, nije li i dete kome je postavljena dijagnoza premlado da se suočava sa takvim stvarima – ali mora, jer najčešće nema izbora? Nije li onda takav način razmišljanja malo sebičan – jer to što se nešto ne dešava nama, ne znači da se ne dešava uopšte.

Iako nije uvek prijatno čitati o svemu što Ros prolazi – topla preporuka! Nemojte se ustručavati da priču komentarišete sa svojim tinejdžerima. Na kraju krajeva, ovo nije samo još jedna priča o “klincu koji ima rak”: ovo je i priča o prijateljstvu, odrastanju, otkrivanju svojih talenata, ali i o tome koliko je važno imati empatije i biti uz prijatelja kada mu je teško. Koliko je bedno biti “anonimni trol”. Kako su nekada sjajni prijatelji oni za koje najmanje mislimo da jesu.

Treba istaći da je zapravo sve više romana za mlade koji se bave „teškim temama“ i da su baš takvi romani u poslednje vreme stekli veliku popularnost – knjige kao što su Krive su zvezde, Ta mržnja koju seješ ili Trinaest razloga su i dalje rado čitane. Uglavnom su u pitanju romani namenjeni starijim tinejdžerima, ali i u knjigama namenjenim mlađim čitaocima pisci se sve češće – veoma uspešno – dotiču ozbiljnih problema i pomažu deci da ih razumeju. Knjige kao što su Namigni i Čudo su sjajan primer, takođe i roman za decu Barka vremena, čija se radnja dešava tokom Drugog svetskog rata – u svim ovim pričama autori nam vešto pokazuju svet iz perspektive onih koji su problemom pogođeni.

Pisati na ovaj način knjige za decu je verovatno veliki izazov: treba naći pravu meru – treba znati kako pristupiti teškoj temi tako da je mladi čitalac razume, a da se previše ne uplaši. Iako je, kao što smo rekli, Rob Harel pisao iz ličnog iskustva sa bolešu, predstaviti ovu temu deci i još više predstaviti je iz perspektive deteta nije mala stvar; treba znati i kako tempirati humor, a kada samo „biti ozbiljan“…

U domaćoj književnosti za decu takođe imamo dobre primere: romani kao što su Leto kada sam naučila da letim, Zagrli Mesec, Neću da mislim na Prag, Sve što (ni)sam želela objavljeni su u poslednjih par godina i svi se bave ozbiljnijim temama. Većina ovih romana je i nagrađena značajnim književnim nagradama u našoj zemlji, a dobre su bile i reakcije čitalaca. Sjajan primer je i roman za mlađe osnovce Anjin svet o devojčici koja je gluva – na kraju svakog poglavlja pokazano je kako se koje slovo „piše“ na znakovnom jeziku – koji je takođe dugo bio na top-listama kao jedna od najprodavanijih dečijih knjiga.

Za sam kraj, ako ikada budete poželeli da i sami nacrtate Betpiga, ovde možete pogledati video uputstvo Roba Harela 🙂

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

  “Namigni”, Bojana Komarica, Književnost, Rob Harel