Kako je nadrealistički pokret oblikovao tok istorije umetnosti

Tokom Međunarodne  nadrealističke izložbe priređene 1936. godine u Londonu, gostujući govornik Salvador Dali se obratio svojoj publici obućen od glave do pete u staromodno gnjuračko odelo, sa dva psa na povocu u jednoj ruci i bilijarskim štapom u drugoj. Sred predavanja, zarobljen u gnjuračkoj maski, španski umetnik je počeo da se guši i da mlatara rukama tražeći pomoć. Ne sluteći ništa, publika je pretpostavljala da su gestikulacije deo njegovog nastupa. Prema jednoj legendi, Dalija je na kraju ipak spasio nadrealistički pesnik Dejvod Gaskoin, dok je Dali, nakon što je došao sebi, izjavio: „Hteo sam samo da pokažem da sem uronio duboko u ljudsku svest.“ Potom je Dali priveo kraju svoj govor – a prateći dijapozitivi  su, ne iznenađujući time nikoga, prikazani okrenuto  naopako. 

Ova anegdota podcrtava najapsurdne, čak klovnovske elemente nadrealističkog pokreta, one koje je oličavao Dali – koga je umetnička zajednica ranog XX veka smatrala nekakvom figurom iz domena šegačenja. Međutim, ovaj umetnički pokret je u stvari  mnogo raznovrsniji nego što je to široj javnosti poznato, obuhvatajući različite discipline, stilove i geografske prostore u vremenskom rasponu od 1934. do 1966. godine, kada je prestao da deluje kao Pokret.

Šta je nadrealizam?

Osnovan kao projekat pesnika Andre Bretona 1924. u Parizu, nadrealizam je predstavljao jedan umetnički i literarni pokret. Njegov osnovni stav je bio da je Prosvetiteljstvo – uticajan intelektualni pokret u 17. i 18. veku, koji se zalagao za prvenstvo i dominaciju razuma i individualizma –  potisnulo i gušilo nadmoćna svojstva iracionanog, nesvesnog duha. Cilj nadrealizma je bio da oslobodi misao, jezik i ljudsko iskustvo ugnjetačkih granica racionalizma.  

Breton je studirao medicinu i psihjatriju i bio temeljno upućen u psiihoanalitičke napise Zigmunda Frojda. Posebno je bio zainteresovan za ideju da je sfera nesvesnog – koja proizvodi snove – izvor umetničke kreativnosti. Ubeđeni marksista, Breton je takođe hteo da nadrealizam bude jedan recolucionarni pokret koji bi bio sposoban da oslobodi svest masa od racionalnog poretka društva. Ali, kako bi mogli da ostvare, postignu to oslobođenje ljudske svesti?

Automatizam, praksa srodna slobodnim asocijacijama ili toku svesti, dala je nadrealistima oruđe za produkovanje nesvesnih umetničkih dela. Mešovitom tehnikom rađeno platno Borba riba  (1926)  nadrealističkog slikara Andre Masona je rani primer automatskog slikanja,  Za početak, Mason je uzeo gips – lepljivu supstancu  obično korišćenu za grundiranje slike – i pustio da slobodno pada po površini svog platna. Na to je potom posuo pesak, puštajući da se zrnca nasumice uhvate za lepak, da bi na kraju škrabao i slikao oko tako nastalih formi.  Umetnici koji su primenjivali metodu automatizma u slikarstvu prihvatili su element slučajnosti, često sa iznenađujućim rezultatima. Masonov finalni proizvod je prikazivao dve praistorijske ribe, vilice sa kojih kaplje krv, dok se bore u primordijalnom mulju: nesvesna demonstracija inherentnog nasilja prirode. 

Nisu, međutim, svi nadrealisti odabrali da stvaraju ovakve apstraktne radove. Mnogi nadrealisti su došli do spoznaje da prikazivanje pravog izgleda stvari u materijalom svetu može da posmatraču delotvornije dočara asocijacije u kojima sebe otkriva jedna dublja, nesvesna realnost. Dali i belgijski slikar Rene Magrit su stvarali hiperrealistične, kao iz snova preuzete vizije, koje su prozor u čudan svet s one strane budnog života. Magritova Vidovnjakinja  (1936), na primer, na kojoj umetnik prikazuje pticu u letu, dok gleda na jedno jaje postavljeno na stol, sugeriše prizor iz sna ili jedno halucinatorno stanje.

Ikone nadrealizma

Mada se nadrealizam najčešće povezuje sa vrlo upadljivim i do krajnosti nekonvencionalnim likovima poput Dalija, Breton je okupio oko sebe zamašnu grupu umetnika i intelektualaca, koji su u to vreme već bili aktivno prisutni u Parizu, pridobivši ih da pišu i izlažu pod njegovom zastavom. 

Nadograđujući se na anti-racionalističku baštinu Dade, nadrealizam je među svoje članove ubrajao važne ličnosti Dade kakvi su bili Tristan Cara, Fransis Pikabia, Žan Arp, Maks Ernst i Marsel Dišan. Do 1924. ova grupa se brojno uvećala pristupanjem drugih umetnika u književnika među kojima su bili literati Pol Elijar, Rober Desnos, Žorž Bataj i Antonen Arto, slikari Žuan Miro i Iv Tangi, zatim skulptori Alberto Đakometi i Meret Openhajm, jedina žena u ovom nizu, te filmski stvaraoci Rene Kler, Žan Kokto i Luis Bunjuel.

Međutim,  Breton je bio zloglasno nestalan i nepredvidljiv kada se radilo o sastavu ličnosti koje je prihvatao za članove pokreta i imao je običaj da ekskomunicira članove za koje je imao osećaj da više ne dele njegovo specifično viđenje nadrealizma. Desnons i Mason su, na primer, izbačeni iz grupe kroz Bretonov “Drugi manifest nadrealizma” objavljen 1930. godine, a zbog njihovog odbijanja da podrže njegove političke ciljeve. Bataj, čije se viđenje nadrealizma znatno razlikovalo od Bretonvog, nastavio je tako što je oformio sopstvenu  uticajnu frakciju  poznatu pod imenom Škola sociologije,  koja je objavljivala novine i časopise i priređivala izložbe tokom 1930-tih.   

Nadrealizam na američkom kontinentu

Kao jedan međuratni pokret započet u Parizu 1920-tih godina, nadrealizam je odgovarao periodu posle Prvog svetskog rata, kada je u toku bila polagana obnova najvažnijih gradova Francuske, kada je francuska prekomorna kolonijalna imperija bila na svom vrhuncu i kada je fašizam počeo da jača širom Evrope.

Međutim, do 1937. godine većina vodećih aktera nadrealističkog pokreta bila je prinuđena da napusti Evropu kako bi umakli nacističkom progonu. Maks Ernstovo delo Evropa posle kiše II (1940-42) odražava taj strahom i nemirom bremenit momenat sa jednom post-apokalaliptičkom vizijom i nastalo je u doba vrhunca Drugog svetskog rata. Delom apstraktno delo rađeno “dekalkomanijom” –  tehnikom koja je iziskivala slikanje na staklu, potom pritskivanje obojenog stakla na platno tako da ostanu slučajni elementi – Evropa posle kiše nagoveštava bombardovanjem razorene zgrade,  leševe ljudi i životinja i erodirane geološke formacije posle neke velike kataklizme.   

Emigracija nadrealista u različita mesta odabrana da im tokom II svetskog rata budu utočišta imala je, međutim za posledicu širenje uticaja pokreta na drugoj strani Atlantika, gde je pustio razgranato korenje u zemjama američkog kontinenta. Kada je nadrealizam stekao popularnost i široku prihvaćenost 1930-tih i 40-tih godina doneo je sa sobom jednoj novoj generaciji umetnika prakse automatizma i interesovanje za psihologiju i mitologiju. Nadrealizom inpirisana slika Džeksona Poloka Čuvari tajne  (1943) može da bude po svojoj koncepciji  smeštena negde između njegovih ranijih social-realističkih radova i kapajućih slika koje će ga proslaviti: vidimo na njoj jednog zavaljenog šakala, dve totemske forme i friz kaligrafskih pseudo-natpisa.

U Latinskoj Americi protagonist nadrealizma su bili slikari poput Fride Kalo, čiji je izrazito ličan umetnički stil sadržavao aspekte paralelne sa nadrealizmom, a da pri tome nije ništa dugovao pokretu u bilo kakvom određenom intelektualnom smislu. Na slici  Arbol de la Esperanza (1946), što se može prevesti kao “drvo nade”, Kalo ne prikazuje neko pravo drvo, već je to pre jedan dualni autoportret u nekakvom nepoznatom pejzaž, slika koja naznačuje i  autobusku nesreću koja se dogodila 1925. godine  usled koje je postala  nerotkinja i mogućnost obnove prethodnog stanja. Dok, s jedne strane, fantastični motiv slike podseća na radove Magrita ili Dalija, slika Fride Kalo ujedno slavi svakodnevnu umetnost tradicionalne meksikanske ex voto slike.

Psihološka i mitološka podloga nadrealizma je ujedno omogućila neevropskim umetnicima – kakav je bio Vifredo Lam, slikar afrokubanskog i kineskog porekla, koji je učio slikarstvo u Madridu i Parizu tokom 1920-tih i 30-tih –,  da urone u urođeničke tradicije sopstvenih zemalja. Lamova slika  Les Noces (1947) zamršenim  postupkom uključuje kubističko-nadrealističke oblike kakve vidimo na slikama umetnika poput Pabla Pikasa i Žoana Miroa u predstavlanje jednog afrokubanskog rituala. 

U čemu je značaj nadrealizma?

Nadrealizam predstavlja jednu retortu avangardnih ideja  i tehnika koje savremeni umetnici koriste do dana današnjeg, u šta spade i uvođenje slučajnih elemenata u umetnička dela. Ove metode su otvorile jednu novu mogućnost za slikarsku praksu koju se sledili apstraktni ekspresionisti. Element slučajnosti se ujedno dokazao i kao integralni sastavni deo umetnosti performansa, kao i u hepeninzima iz 1950-tih godina, koji su izvođeni bez unapred zapisanih scenarija  Happenings,  pa čak i kompjuterske umetnosti zasnovane na randomizaciji. Nadrealistički  fokus na snove, psihoanalizu i fantastičnu slikovnost na svoj način hrani izvestan broj današnjih umetničkih aktivnosti, kao što je Glen Braunova, koji je takođe direktno prisvojio za sopstvene slike Dalijevu umetnost.

Ambicija nadrealizma da se oslobodi od razuma dovelo ga je do dovođenja u sumnju najosnovnijeg utemeljenja umetničkog stvaralaštva: ideje da je delo produkt  kreativne mašte jednog umetnika. Kao jedan protivotrov tome  Breton je promovisao  cadavre exquis, to jest “izuzetan leš”, kao tehniku kolektivnog stvaranja umetnosti, što je kao igra široko rasprostranjeno i danas. Ona se sastoji u tome da počinje sa izgovaranjem jedne rečenice, crtanjem skice ili sastavljanjem kolaža, posle toga dolazi na red neko drugi i nastavlja sa svojom rečenicom, skicom ili kolažom bez da mu bude dozvoljeno da vidi ono što je dotle urađeno. Termin potiče od jednostavne igre stvaranja kolektivne proze, igre koja je na kraju proizvela rečenicu “Izuzetan leš će da pije novo vino.” 

Zahvaljujući svojstvu ovog postupka da prihvata  prihvata slučajnost  i njegovoj tendenciji da se proizvedu smešne, besmislene ili uznemirujuće slike, to je uskoro postal održiva tehnika kreiranja baš onog tipa nesvesnog, kolektivnog rada kome su nadrealisti težili. Izuzetan leš 27 (oko 2011), delo koje su stvorili Gada Amer, Vil Koton i Keri Leibovic je savremeni primer jedne vrste stilski i tematski nepobezanog rada koji je iznikao iz ovog nadrealističkog metoda.   

Istoričar i muzički kritičar Grejl Markus je otišao čak tako daleko da je nadrealizam okarakterisao kao jedno poglavlje serije revolucionarnih pokušaja oslobađanja misli, što se proteže od bogohuljenja srednjevekovnih jeretika pa sve do 1960-tih o dalje. U svetlosti takvog shvatanja nadrealizam može da se razume kao rodonačelnik kasnijeg, Marksom inspirisanog pokreta situacionizma, kontrakulturnih protesta iz 1960-tih, pa čak i panka: projekta razbijanja  racionalnog poretka koji društvo nameće pojedincu.

Džon Men

Prevod sa engleskog: Mirko Gottesmann 

Redakcija teksta: Mila Filipović

  Andre Breton, dadaizam, Dali, Džon Men, Maks Ernst, Mirko Gottesmann, Nadrealizam, Slikarstvo