Slogan na originalnim posterima za film Građanin Kejn je možda bio pomalo nejasan, ali je u svakom slučaju bio ispravan.
Debitantski film Orsona Velsa je dobio fenomenalne kritike odmah po premijeri, 1941. godine.
Bosli Krouter iz Njujork Tajmsa je rekao da je film „blizu toga da je najsenzacionalniji film ikada snimljen u Holivudu” i od tog trenutka ovo delo se regularno nalazi na svim listama koje se bave najboljim filmovima ikada snimljenim.
U magazinu Sajt end Saund, koji jednom u deceniji organizuje ovakvo glasanje među kritičarima i rediteljima, ovaj film je držao čelnu poziciju od 1962. do 2002. godine (tek ga je 2012. sa tog mesta smenila Hičkokova Vrtoglavica).
A sada je izabran i za najveći američki film svih vremena u izboru kritičara na BBC Kultura.
Da budemo sasvim iskreni, Građanin Kejn se ne nalazi na vrhu baš svake liste koja se bavi najboljim filmovima svih vremena.
Prošle godine, film je završio na 33. mestu po izboru čitalaca magazina Empajer (na prvom mestu se našao film Imperija uzvraća udarac).
Kada smo poslednji put proveravali, korisnici sajta IMDB su ga pozicionirali na 67. mesto, dok se na čelnoj poziciji nalazio film Bekstvo iz Šošenka.
Naravno, nema ničeg lošeg biti 67. najbolji film svih vremena, ali jasno je da prosečan gledalac filmova ne ceni ovaj film kao filmski kritičari, reditelji i filmski studenti – odnosno ljudi koji opsesivno obraćaju pažnju na filmske elemente i način na koji su oni uklopljeni.
Neslaganje daje smisao.
Žorž Sadul, francuski filmski istoričar, je 1946. godine kritikovao film kao „enciklopediju starih filmskih tehnika” i – iako je time u stvari želeo da uruši Velsovu reputaciju kao revolucionarnog inovatora – slučajno uspeo da objedini sve ono što je u njemu oduševljavalo armiju filmskih štrebera.
Građanin Kejn jeste enciklopedija tehnika: to je filmska škola u trajanju od 114 minuta koja drži lekciju za lekcijom o fokusu i rir projekciji, krupnim kadrovima i dijaloškim elipsama.
Razlog zbog kojeg je film toliko živopisan je taj što je i njegov reditelj tokom snimanja učio sve te lekcije.
Tokom procesa, on nam je pričao životnu priču o Čarlsu Fosteru Kejnu (Orson Vels), medijskom magnatu koji je bio neizmerno bogat i uticajan, ali nije uspevao da dosegne politički položaj i ljubav za kojom je čeznuo.
Fiktivna verzija Vilijama Randolfa Hersta je centralni lik koji filmu daje osećaj važnosti, baš kao i značenje: paralele sa Građaninom Mardokom, Građaninom Trampom ili Građaninom Džobsom se povlače već na prvu loptu.
Ali umesto da se film odvija kao konvencionalna biografija, Građanin Kejn je kao slagalica koja u sebi sadrži brojne naratore i brojne perspektive. Provlači se i kroz mnoge žanrove. Omot za Univerzalov DVD kaže da se radi o drami/misteriji, ali pobrojavanje svih žanrova koje film dodiruje moglo bi da zauzme ceo omot.
Pomeranje žanrovskih granica
Film započinje sumornim i sudbinskim akordima muzike Bernarda Hermana. Prvo vidimo nazubljenu siluetu zamka na brdu okovanom maglom. Na teritoriji smo gotskog horora; zamak bi mogao da bude i onaj grofa Drakule. Zatim polako uklizavamo u dvorac, ali sve to prati neuobičajena montaža: snežna oluja, snežna staklena kugla, Kejnova usta dok izgovara svoje poslednje reči – „Pupoljak ruže”. Dva minuta kasnije, i film odjednom više nije horor, već nadrealni eksperiment kojeg se ni Bunjuel i Dali ne bi postideli.
Ali ne zadugo.
Posle još nekoliko sekundi, Građanin Kejn postaje bučni novinski žurnal koji galopira kroz Kejnovu biografiju i prikazuje Ksanadu, njegov monumentalni posed na Floridi (modeliran po ugledu na Herstov zamak u San Simeonu u Kaliforniji). Na ovom posedu, kaže se, nalazi se dovoljno antikviteta da popuni „10 muzeja”, kao i „najveći privatni zoološki vrt još od vremena Nojeve barke”. Ali onda, taman kad smo se privikli na ovaj srdačni kvazidokumentarac, film ponovo menja brzinu.
Sledi dikensovski flešbek na Kejnovo detinjstvo na selu 1871. godine. Potom postaje eksplozivna komedija smeštena u novinsku redakciju, kada Kejn preuzima kontrolu nad Njujork Inkvajerom.
Kasnije, film se pretvara u političku dramu, pa u zakulisnu farsu, a na kraju i u mračnu melodramu. Konačno, povezujući različite žanrove, tu je i detektivska nit o reporteru koji pokušava da otkrije šta „Pupoljak ruže” u stvari predstavlja. Nije ni čudo da filmski studenti vole Građanina Kejna. Pogledajte ga i za jedno popodne ste prošli kroz ceo semestar na studijama. Ali nemojte ni da pomislite da se ovde radi o suvoparnom, akademskom udžbeniku.
Građanin Kejn je još zabavniji nego što je poučan. To je delom i zbog eksplozivnog i duhovitog scenarija. Koautor scenarija je Herman Mankijevič, veteran na desetine komedija napravljenih u 20-im i 30-im godinama prošlog veka.
Njegov scenario obiluje nezaboravnim frazama i dijalozima, kao što je onaj kada Kejn sretne zabludelog prijatelja i saradnika Džeda (Džosef Koten): „Nisam znao da pričamo”, kaže Džed.
„Naravno da pričamo Džededaja”, odgovara Kejn.
„Otpušten si”.
Važniji i od samog scenarija je, ipak, bio Velsov entuzijazam: nikada meditacija o neuspehu, kajanju i surovosti jednog vremena nije imala tako mladalački polet. Zapanjujuće je to da je Vels imao samo 25 godina kada je Građanin Kejn premijerno prikazan. Već je bio zvezda u pozorištima i na radiju, ali ga je RKO namamio i u Holivud obećanjem da može da napravi film kakav god hoće, bez bilo čijeg mešanja.
Pre toga, Vels nije bio zainteresovan za filmove: asistentkinja Mirijam Gajger je morala da mu napravi mali priručnik različitih objektiva koje bi mogao da isproba. Vrlo brzo je počeo da se zanima mogućnostima koje je rad na filmu pružao, pa ih je na kraju sve iskoristio u Građaninu Kejnu. Filmski studio je, našalio se on, bio „najveći električni vozić koji je neki dečak ikada mogao da zamisli”.
Vitalnost na kvadrat
U biografiji Orsona Velsa koju je napisao Sajmon Kalou, autor kaže da je rediteljev polet dao filmu „svežinu i energiju koje ni 50 godina nije uspelo da umanji” (danas je to period od 70 godina).
U eseju o Građaninu Kejnu u Njujorkeru, Polin Kil kaže da je uspeh filma „rezultat toga što je Vels otkrio – i uživao u tome – koliko je zabavno praviti filmove”. Ipak, prava magija se nalazila u tome što se uživanje prenosilo sa reditelja na ostale učesnike u snimanju i obrnuto. Građanin Kejn se uglavnom bavi mladim genijem koji uživa u moći i samopouzdanju, a napravio ga je mladi genije koji takođe uživa u moći i samopouzdanju.
On ne da je životan, nego je životan na kvadrat.
Neminovno, mnogi filmovi koji su usledili dele tu vrstu uzavrelosti: Vuk sa Vol strita Martina Skorsezea ponavlja scenu u kojoj Kejn pravi zabavu za redakciju svojih novina kada u kancelariju upada muzički orkestar. Ali čak ni Skorseze i njegova večita dečačka dinamičnost ne uspevaju da dosegnu Velsovu u vreme kada je napravio Građanina Kejna. Nikome to nije uspelo.
Danas nijedan reditelj u svojim dvadesetim godinama ne može da dobije priliku da ima potpunu kontrolu nad velikim studijskim projektom. Takođe, nijedan reditelj debitant ne bi mogao da dođe u Holivud sa naivnošću i arogancijom kakve je projektovao Vels. Orson Vels je 1941. godine bio i početnik i stručnjak, student i profesor, mladi Čarli i stari Čarls Foster Kejn.
Ni on sam nikada nije više dobio bezgraničnu slobodu i energiju da napravi još jedan film kao što je Građanin Kejn, niti je bilo kome drugom pošlo za rukom da napravi isto.
Strašan film.
Nikolas Barber
Izvor: BBC na srpskom
Orson Vels – Građanin Kejn napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →