“Rukopisi ne gore” – “Majstor i Margarita”

Ova čuvena replika napravila je od Majstora i Margarite Mihaila Bulgakova međaš ruskog književnog kanona. Stalno je citiraju, i na jeziku originala i na svim drugim jezicima na koje je prevedena. Neupućeni čitaoci mogli bi da se iznenade kada shvate da te reči izgovara sam Đavo, koji u romanu vaskrsava i vraća napušteno delo nakon što glavni lik pokuša da ga preda vatri. Ovaj alegorijski susret našeg i budućeg sveta pokazuje da čak ni natprirodna bića ne pokazuju tendenciju da zatru moć ljudskog stvaralaštva.

Bulgakovljev Đavo, prerušen u profesora stranca, nazvan Voland, jednostavno kaže, i insistira na tome, da prava remek-dela opstaju i pomaljaju se iz pepela kao mitski Feniks, a to je potvrdio i sam roman Majstor i Margarita, pojavljujući se netaknut iz ognja sovjetske cenzure.

Inicijalno putovanje Majstora i Margarite do izdavača donekle je zagonetno. Sledeći morbidni i prirodni životni krug, njegovo rođenje započeto je na samrtničkoj postelji.

Bulgakovljeva treća žena, Elena, kojom je nadahnut lik osvetnice Margarite, zaklela se Bulgakovu (preminulom sa 48 godina, 10. marta 1940.) kraj njegove bolničke postelje da će objavljivanje njegovog magnum opusa biti njena životna misija i da će pobediti represiju. Ali Elena, nažalost, za razliku od fiktivne Margarite, nije imala pristup saosećajnoj grupi demona koji bi mogli da joj daju moć da udahne novi život izgubljenom snu svog voljenog.

Ona je bila žena čoveka i dobila je veoma ljudski, upozoravajući savet Bulgakovljevog bliskog prijatelja Pavela Popova, što je zabeleženo i u pogovoru romana iz pera Dž. A. Kertisa:

“Što manje ljudi zna za roman, to bolje”, pisao je Popov Eleni. “Majstorstvo genija će zauvek biti očuvano, ali je roman trenutno neprihvatljiv. Moraće da prođe 50 do 100 godina”.

Popov je, ukazuje Kertis, u svom predviđanju omašio za oko 30 godina. Bilo je potrebno 20 godina da knjiga bude objavljena. Ali su dve decenije ipak dug period da roman bude skrivan, kao neki kriminalac koji izbegava ruku zakona.

Ono što je roman za sovjetske cenzore činilo toliko neprihvatljivim nisu bili samo opisi nesputane ženske moći i seksualnosti, nego prikazivanje SSSR-a koji je postojao naporedo sa carstvom božjim i zagrobnim životom.

Jedan od glavnih principa Sovjetskog Saveza bio je čvrst sekularizam; očekivalo se da građani budu najpre lojalni svojoj supermoćnoj komunističkoj državi, a da im religija bude od manjeg značaja, ako su uopšte i verovali u ustanovljene religije. Pisac Majstora i Margarite usudio se da prikaže Moskvu u 1930-im godinama pod paranormalnim nestašlucima i sveobuhvatnom hrišćansko-biblijskom prisustvu, nesposobnu da bilo šta obustavi ili ignoriše.

Država se nikada, ni u jednom trenutku u knjizi, nije pozicionirala kao viša sila, kao glavna pretnja supremacističkoj agendi vlasti, i tako se Elena našla u situaciji da ne može da ispuni zavet i objavi knjigu na vreme. Čak ni slanje pisma na ruke Staljinu, koji se divio Bulgakovljevom spisateljskom daru, malo šta je doprinelo da se stvari pokrenu sa mrtve tačke.

Međutim, ono što Elena jeste uradila bilo je to da zaštiti rukopis kao očuvani plod i zaveštanje muža-autora, a 1963. godine je taj rukopis mukotrpno uređivala i prekucala je novu verziju. Taj čin posvećenosti i čuvanja svrstava je među najveće supružnike genija u istoriji.

U vremenu između završetka rukopisa i njegovog objavljivanja je postojanje Majstora i Margarite bila neka vrsta javne tajne u ruskim književnim krugiovima. U dnevniku Moskva odvažno su se odlučili 1966. godine da konačno objave Majstora i Margaritu, ali je ta verzija bila cenzurisana skoro kao mesarskom satarom, a mnoge Bulgakovljeve vešto podvučene poruke su u tom procesu nestale. Nije više bilo Margaritinih seksualnih sloboda, na primer, kao ni piščevog ismevanja SSSR-a zbog korupcije i nekompetentnosti kao komunističke zemlje.

Da bi knjiga bila objavljena u svom punom, nesmanjivanom sjaju, trebalo ju je prokrijumčariti u inostranstvo. Izdavaču Estiju Ramatu iz Estonije pripada priznanje za objavljivanje prvog, neredigovanog prevoda 1967. godine, ali valja primetiti da je ovo bio tek prevod. Objavljena na estonskom, a ne na ruskom, ona, nažalost, nije mogla da bude doživljena kao glas Bulgakova lično. Italijanski izdavač Einaudi objavio ju je na ruskom krajem te godine, ali u Sovjetskom Savezu nije bila pošteno objavljena sve do 1973, tri godine nakon Elenine smrti, iako bi ona bila zadovoljna da je mogla da čuje da su buntovni ruski čitaoci uživali čitajući primerke knjige koji su kružili u tajnosti, ispod radara vlasti.

Sasvim očekivano, roman je izazvao kontroverze i masovnu zabunu nakon što su Bulgakovljevi sugrađani došli u priliku da nabave javno dostupne primerke koji nisu prošli kroz ruke cenzora ili nisu gubile u prevodu. Svakako, to jeste neobična knjiga i, kako to Stivel Lovel kaže, “čitaoci naviknuti na dijetu od sovjetskih klasika bili su nespremni da tumače složenu mrežu simbola i nivoe zapleta u romanu, njegov neobičan odnos prema vremenu, upotrebu ironije i fantastike, kao i reference na hrišćanstvo i mit”.

Roman Majstor i Margarita svetlosnim miljama daleko je od neposrednih, pitomih rasprava Lava Tolstoja i Antona Čehova ili tragičnih ljubavnih priča Aleksandra Puškina. Danas je on prihvaćen kao jedan od najboljih romana napisanih u doba političkih previranja 20. veka, a savremeni čitaoci bolje su pripremljeni da prepoznaju njegove vrline (i prihvate neobičnu mačku koja govori).

“Rukopisi ne gore”, zaista. Oni večni svakako retko.

Piše: Emili Zarevič
Izvor: JStore Daily
Prevod: Matija Jovandić

Izvor: Glif

  Bulgakov, Glif, Književnost, Majstor i Margarita, Ruska književnost