To se, naravno, moralo desiti u Žarkovu, jednog od onih brojnih leta kada sam provodila vreme buljeći u minijaturni ekran i filmove iznajmljene iz piratskog video-audio kluba (nalazio se negde na uglu Gojka Stipića i Vodovodske, a skraćenica je bila VAK): Brus Springstin u spotu za „Streets of Philadelphia“, saundtreku filma sa Tomom Henksom u glavnoj ulozi HIV-pozitivnog homoseksualca koji ostaje bez posla i koji nam, kroz film, umire pred očima u borbi za pravdu.

Bilo mi je žao Tomovog lika, ali se ne sećam jasno njegove sudbine koliko se sećam Brusa kako hoda kroz naselje puno vatrogasaca i dece, gde se na založenim kantama za smeće greju beskućnici, a on prolazi obučen u duks i kožnu jaknu, pomalo proćelav, pomalo bespomoćan ali zapravo potpuno odlučan da opeva njihovu sudbinu; i njihovu, i Henksovog lika, i svakog obespravljenog bića na ovoj planeti, uz mnogo tuge i malo nade.

Ni sada ne bi bilo lako pevati o ljudima inficiranim HIV-om, a kamoli devedeset treće, pa ipak, Brus je pevao, a ja sam ga, čak i u Žarkovu devedesetih, slušala. Zapravo, nikada nije lako mahati istinom pred očima sveta koji bi radije da zažmuri, a naročito pozivati na odgovornost: „oh brother, are You gonna leave me wasting away?“ I: „ain’t no angel gonna greet me, it’s just You and I, my friend“. U spotu, Brus hoda ulicama Filadelfije kao da je to prirodno, a opet, kao da je stranac, i pripadnici zajednice ga podozrivo gledaju iza ograda i prozora: da li je došao da pomogne ili da osuđuje? Da li će reći prave reči ili će nam samo pozlediti rane? Koje su njegove rane i ima li ih uopšte?

Kada je film izašao, imala sam dvanaest godina. Nekih dvadeset godina kasnije, pomislila sam da Brus u tom spotu liči na socijalnog radnika; nekih trideset godina kasnije, gledam ga na mnogo većem ekranu, video-bimu stadiona Letnany u Češkoj, usred Srednje Evrope, kako peva neke druge pesme, drugačije od „Streets of Philadelphia“, a opet nedozvoljeno nalik na njih. Svet se nije promenio. Ili jeste?

Imam četrdeset tri godine i ovo je prvi Springstinov koncert na koji sam uspela da dođem. Iako volimo da o tome ne razmišljamo, moja generacija je veći deo adolescencije provela pod sankcijama, a potom pod famoznim vizama. Imala sam dvadeset i koju kada nisam otišla na apsolventsku ekskurziju jer su nam Španci svima odbili vize, ljuti zbog terorističkog napada sa kojim studenti četvrte godine psihologije u Beogradu, Srbija i Crna Gora, nisu imali nikakve veze.

Imala sam dvadeset pet kada su se stvari malo smirile i kada sam putovala za Mađarsku, i tada su Mađari davali vize svima, ali si ipak morao da odeš u ambasadu, pokažeš pozivno pismo, platiš nešto, popuniš neke formulare; moje kolege iz drugih evropskih država bi se čudom čudile da su morale da prolaze takve procedure. Nije bilo lako putovati, i danas mi svako putovanje izgleda kao mali trijumf, i tako mi nekada izgledaju slike na Instagramu ljudi iz moje generacije: pogledajte, stigli smo čak do Dubaija, a do trideset i neke nismo imali ni pasoš.

Ko je mogao da planira koncert Brusa Springstina pod tim uslovima? Delovalo mi je da on ide na turneje u nekom potpuno drugom svetu, i da se naši svetovi ne mogu susresti, baš kao one paralelne linije koje se ne seku čak ni u beskraju. Čak i kasnije, kada smo malo postali deo sveta, meni su deca bila mala, a on je retko dolazio u Evropu, i nikada previše blizu Beograda, Podgoricu da ne pominjem.

Springstin je majstor u tome da veliča male borbe običnih ljudi, pa se zato svi osećamo kao da njegove pesme govore o nama, i zato nas je samo u Pragu bilo šezdeset hiljada, sredovečnih, umornih i željnih ohrabrenja

Kao što je The Boss surovo profesionalan u svojim nastupima, kada počinje sledeću pesmu pre nego što počnete a kamoli završite aplauz za prethodnu, tako ne obraća previše pažnje ni na to gde su mu stacionirani fanovi po Evropi, a kamoli gde je jedna tako mala zemlja kao što je Srbija sa sve Crnom Gorom; ili se barem tako meni činilo. Ako hoćete da slušate, izvolite, sednite na avion.

Prošle godine pokušala sam to da uradim: nekih par sati pre nego što sam i sela, Instagram me je obavestio da je koncert u Pragu odložen jer je Springstin, pevajući u svojim sedamdesetim predugo na kiši negde u Irskoj, dobio upalu glasnih žica. Nadoknadiće nam, i karte ako želimo, i koncert. I nadoknadio nam je: došao je opet, a mi smo ušli sa prošlogodišnjim kartama na brzinu odštampanim; ništa nije bilo isto, ni mi ni naša očekivanja.

Stvari su se promenile i u odnosu na njegov prethodni praški koncert – pre trinaest godina, kažu – kada je bend bio razdragan i čak ispunjavao muzičke želje publici. Sada je set-lista zacementirana, kao i generalni kontekst. Springstin je ogorčen na „svog“ predsednika Trampa, i koristi turneju da se obračunava sa njim verbalno, dok mu Tramp preko X mreže poručuje da se „vrati kući pa će videti“, baš kao nemoćni roditelj odbeglom tinejdžeru.

Nisam ranije bila u Češkoj, ni dok se zvala Čehoslovačka; moje retke veze sa tom zemljom su što je dovoljno blizu da je razmotrim kada Springstin svira, neka mutna priča o tome kako su dedu tamo poslali pa su ih na brzinu vraćali, ali ne zbog Varšavskog pakta nego zbog nečega drugoga, mnogo ranije, i Milan Kundera.

Razmišljam o Kunderi dok se vozimo auto-putem, zbog Brna, gde se rodio, a onda i zbog knjige koja mi je ogadila komunizam i sve totalitarne režime i sve ideje o jednoumlju, koje se zapravo nikada ne menja. Iako smo kasnije, na fakultetu, gutali i citirali „Nepodnošljivu lakoću postojanja“ i moraću da joj se vratim i proverim da li je veza između Tereze i glavnog lika bila zapravo toksična, kao tinejdžerku me je, osim Springstinovih albuma, možda i najviše oblikovala „Šala“.

Na Bajdenovoj inauguraciji, Dženifer Lopez je pevala „This Land Is Your Land“, a sada je Springstin peva širom Evrope, što može izgledati kao provokacija, a može izgledati i naivno: suviše je lako poverovati u premisu da politika nije kocka, i da ćete, ako samo podržavate jednog čoveka protiv drugog, uvek biti na pravoj strani

Glavni lik je isključen iz partije zbog verbalnog delikta, što će mu obeležiti ceo život: svaki njegov postupak biće posledica traume koja na neki način zastareva, a na sve ostale načine ostaje živa. Springstin je preimenovao evropsku turneju u „Land of Hope and Dreams“ i izvukao iz arsenala sve pesme kojima može da gađa Trampa; pitam se, jer imam dovoljno vremena, da li smo ikada pošteđeni totalitarizma i jednoumlja kakvo je iz Češke oteralo Kunderu.

Pitam se da nije „odlepio“, možda ga i godine stižu? Pitam se da li zna da su i „oni njegovi“ (jer uvek je podržavao demokrate nasuprot republikancima) činili užasne zločine, samo pod plaštom demokratije. Je li to njegov način da se odbrani i ostane ispravan pred sobom, iako je još osamdesetih snimio „Born in the USA“ koja je uprkos zaraznom refrenu zapravo govorila o strašnim iskustvima vijetnamskih veterana?

Na auto-putu, osim putokaza za Brno, prolazimo pored barem tri udesa. Mislim da ćemo zakasniti na koncert, što ljudi koji putuju iz ostalih delova Evrope sigurno ne misle. Oni su navikli na ideju da će stvari teći glatko; gužva će se razići, hitna pomoć i vatrogasci će stići na vreme. Metro nikada ne kasni, za razliku od autobusa GSP, ili aviona Air Serbia. Kasnije, u metrou, shvatiću da je njihova hipoteza bila tačna, a ne moja: trčimo sa žute na crvenu liniju metroa, neki su u majicama s prethodnih turneja, svi su zadihani, oznojeni, svi imaju preko četrdeset, neki su poveli decu, neki su u invalidskim kolicima, ali stižemo na koncert, kupujemo narukvice a uz njih hotdogove i pivo.

Dan je suviše topao i pomalo ih mrzim jer imaju majice, ko zna koji im je koncert po redu, i naučili su decu da slušaju Springstina, a moja deca kažu da on samo mumla, i dozvoljeno im je da se šale na temu toga da li će on uopšte doživeti koncert, ili se ponovo razboleti. Istovremeno, grize me savest što ih pomalo mrzim – tako su fini ljudi. Sigurno delimo iste vrednosti. Ne bacamo smeće okolo. Pazimo čak i da ga rasporedimo po kontejnerima za reciklažu.

Preventivno idemo u toalet. Niko nije pijan, iako će hitna pomoć sigurno pokupiti barem jednog sredovečnog, dehidriranog fana. Njihov životni put je samo bio potpuno različit od nekoga ko je odrastao na Balkanu, iako smo istih godina. Značenje koje oni pridaju američkoj zastavi – a vijori se iznad video-bima odmah pored češke – drugačije se formiralo; i nisu oni krivi za to.

Stvari su se promenile i u odnosu na njegov prethodni praški koncert – pre trinaest godina, kažu – kada je bend bio razdragan i čak ispunjavao muzičke želje publici. Sada je set-lista zacementirana, kao i generalni kontekst. Springstin je ogorčen na „svog“ predsednika Trampa, i koristi turneju da se obračunava sa njim verbalno

Set-lista je, kako rekosmo, zapisana u kamenu, i možda je u ovom (istorijskom – kao da nije svaki istorijski) trenutku dobro što je tako. U prošlogodišnjem dokumentarcu „Road Diary“, Springstin kaže da „lista pesama pomaže da ispričaš priču“ (kao kada smo snimali kompilacije sa CD, ili pravili liste na Winampu), ali i da „pokažeš publici fazu kroz koju prolaziš“. Obe stvari su važne za Springstina: i priča koju želi da ispriča, i komunikacija sa publikom. Osim pesmama, komunicira nagoveštajima, ali i direktnim obraćanjima publici, kada govori o demokratiji u koju je verovao, a koja je hapsila ljude po ulici, deportovala ih, i napustila važne saveznike da bi podržala diktatore.

A šta nam govori set-lista, ona koja nije na Winampu nego je deo Springstinove ideje o tome šta mi, njegovi fanovi, treba da ponesemo sa koncerta u Srednjoj Evropi? Ovaj tekst bi morao da ima više nastavaka da bismo mogli da analiziramo sve pesme, ali pomenućemo neke. „Land of Hope and Dreams“ je ime turneje, a i ono kako Brus vidi Ameriku, zemlju nade i snova, obećanu zemlju.

Na nju se nešto kasnije nastavlja „The Promised Land“, jer tako smo svi zvali i znali Ameriku, čak i dok je trajalo bombardovanje Srbije. U „Death to My Hometown“ provlači se ideja o nekažnjenim zločinima, poput onih u Palestini trenutno, „they left our bodies on the plains, the vultures picked our bones“.

I mada mnogi zameraju Springstinu što otvoreno ne pominje toponime, mislim da je njegova ideja (ako ne i zabluda) da pesnik i u ratu može govoriti kroz metafore, i nadati se da ga razumeju. Stoga nije čudno što je posegao za pesmama sa nekih starih albuma, pa i onog suštinski zaboravljenog kao što je „Letter to You“. „My Love Will Not Let You Down“ i „Rainmaker“ provlače se kao crvena linija kroz celu turneju, iako, ko zna na koga je Springstin mislio kada ih je pisao.

Sasvim drugačija značenja pridaju se i pesmama sa albuma „Rising“, koji je nastao nakon jedanaestog septembra, i to tako što je Brus prolazio ulicama Nju Džerzija a onda je neko otvorio prozor kola i kroz njega dobacio „We need You now, Bruce“. Možda je lakše pisati pesme o spoljašnjim neprijateljima kao što su tada bili Osama bin Laden i njegovi, i lakše pomisliti da si ranjen od onih koje ne razumeš, koji pripadaju različitoj kulturi i jeziku, ali kako razumeti da se raspada sve u šta smo mislili da verujemo i da granica zla prolazi kroz unutrašnjost naše zemlje i našeg srca?

I šta da radimo ako nam se to desi u zrelim, ako ne i poznim godinama, kada mislimo da više nemamo snage za promenu? Možda – da posegnemo, osim svojih ranijih reči koje dobijaju smisao u novim okolnostima, za svojim prethodnicima, za nekim obrascima koji će nam pomoći da razumemo.

Razmišljam o Kunderi dok se vozimo auto-putem, zbog Brna, gde se rodio, a onda i zbog knjige koja mi je ogadila komunizam i sve totalitarne režime i sve ideje o jednoumlju, koje se zapravo nikada ne menja

Karl Jung je govorio o arhetipovima kao o strukturama kolektivnog nesvesnog. Nisam dovoljno razumela šta oni mogu da znače u individualnoj psihoterapiji, fokusiranoj na „ovde i sada“, dok mi koleginica na jednoj obuci o zlostavljanoj deci nije rekla da kada imamo arhetipove, imamo i nadu. U EMDR terapiji, kada gradimo resurse klijenta, on često ne može da se seti kako bi trebalo da reaguje, i na šta u svojoj prošlosti može da se osloni, pa ga pozivamo da prizove važne osobe i simbole koji mogu da mu (ili njoj) daju snagu. Čovek zvani resurs, pomislila sam mnogo puta dok sam slušala Springstina.

Zvučaće smešno, ali prošle godine, dok sam razmišljala da li da dam otkaz na poslu koji sam smatrala svojim životnim pozivom, pomislila sam da ću odgovor pronaći u nekoj od Brusovih pesama, ili na tom nesuđenom koncertu; no ne smemo zaboraviti da kao što nam ljudi predstavljaju resurs, i oni moraju imati svoje resurse. Svi se naslanjamo na one koji su pre nas na sličan način razmišljali, a u Springstinovom slučaju su to Bob Dilan i Vudi Gatri.

Na Bajdenovoj inauguraciji, Dženifer Lopez je pevala „This Land Is Your Land“, a sada je Springstin peva širom Evrope, što može izgledati kao provokacija, a može izgledati i naivno: suviše je lako poverovati u premisu da politika nije kocka, i da ćete, ako samo podržavate jednog čoveka protiv drugog, uvek biti na pravoj strani.

Ali kada bismo stavili Bajdena po strani, Vudi Gatri je i za Springstina i za Dilana bio simbol nade. Dilan je napisao pesmu o Gatriju dok je Gatri umirao od neizlečive bolesti: možete naći nadu u Bogu ili u prirodi (Velikom kanjonu), ili u Vudiju Gatriju dok umire u bruklinskoj bolnici. Što nas dovodi do Dilanove pesme koju Springstin takođe izvodi na ovoj turneji, a praški koncert završava njome: zvona slobode kako sevaju „… tolling for the aching ones whose wounds cannot be nursed / for the countless confused, accused, misused, strung-out ones an’ worse / and for every hung-up person in the whole wide universe“.

Uvek sam ga volela – između ostalog – zbog poruke da se o političkom mora pevati kao da je lično, i o ličnom kao da je političko

Teško je ne pronaći se u ovim stihovima, čak i ako ste sam predsednik Češke glavom i slikama sa društvenih mreža, u blatu Letnanya.

Nakon koncerta, drug mi kaže da se smrzao i da će spavati u novokupljenoj majici; ja sam se takođe smrzla, ali nisam kupila majicu nego poster (koji nameravam da uramim) i ceger (koji nameravam da nosim zauvek i svuda). Koštaju kao Petra kajgana ili obrok za nekoliko beskućnika, onih iz Dilanove pesme, i osećam se pomalo licemerno ali, pomišljam dok kiša prestaje da pada, „we’ll take what we can carry and we’ll leave the rest“.

Springstin je pre tačno trideset sedam godina snimio EP pod nazivom „Chimes of Freedom“ kako bi podržao humanitarne koncerte, i prvi put nakon toga je izveo Dilanovu pesmu uživo u Mančesteru, malo pre Praga, na ovoj turneji, iako su nam zvona slobode sigurno bila potrebna i u međuvremenu. Pa opet, pesma je trag o tome kako i njegova borba za slobodu, bilo da se radi o ratnim veteranima, HIV-pozitivnima, migrantima, ugroženim radnicima, svima onima za koje „nikoga nije briga“, ne samo da traje već i ne jenjava.

Milan Kundera je u nekom trenutku počeo da piše na francuskom jeziku, odrekao se Češke i želeo da ga izučavaju kao predstavnika francuske književnosti: Brus Springstin, za razliku od njega, ne odustaje od Amerike, i ne odustaje od nade. Jedan od govora na praškom koncertu, preveden na češki, ipak se završava porukom nade: „Amerika, o kojoj vam pevam već pedeset godina, stvarna je i, uprkos mnogim greškama, velika zemlja puna neverovatnih ljudi. Prebrodićemo ovaj trenutak.“

Uvek sam ga volela – između ostalog – zbog poruke da se o političkom mora pevati kao da je lično, i o ličnom kao da je političko; uvek sam smatrala da su njegove reči oblikovale moju ličnost dok sam odrastala. Ranije su mi bile potrebne neke drugačije lekcije od njega; ranije sam ih i dobila, i ponela dalje kroz život. („Human touch“, važna za moj profesionalni razvoj, verovatno zavređuje barem još jedan tekst.)

Springstin je majstor u tome da veliča male borbe običnih ljudi, pa se zato svi osećamo kao da njegove pesme govore o nama, i zato nas je samo u Pragu bilo šezdeset hiljada, sredovečnih, umornih i željnih ohrabrenja.

Međutim, čini mi se da nikada kao sada nisam toliko verovala u to da od Springstina, na izmaku života i snage, toliko možemo da naučimo o tome kako se poštuju prethodnici, kako se voli zemlja, kako se iz nje ne odlazi, kako se o njoj peva sa ljubavlju i poštovanjem, i ispod njene zastave, čak i kada se ne slažemo sa njenom politikom.

Marica Stijepović 

Izvor: Velike priče

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Brus Springstin, koncert, Marica Stijepović, Muzika, Velike priče