Ulogujte se / Kreirajte profil

“F for Fake“ ili kako nestaje prostor za čoveka

 





 

Nadasve beli, prizori promrzle zime, sa prigušenim odjekom koraka, u kontrastu sa sećanjem na bogatstvo boja, mirisa i zvukova proleća, uvukli su me nenadano u pomisao o paralelnom kontrastu, koji je uočljiv između opšteg utiska, koji ostaje posle izlaska iz Muzeja savremene umetnosti na Ušću, naspram onog pri izlasku iz Narodnog muzeja u centru velegrada; ili na one po izlasku iz londonskih galerija Tejt i Tejt Moderna, ili pak iz Gugenhajma, u kontrastu sa Metropolitan muzejom u Njujorku – sve jedno. Pri tom mi nikako nije namera da, onako đuture, anatemišem apstraktnu likovnu umetnost kao osiromašenu, dekadentnu, jer je neposredno izrasla iz dekadencije kapitalizma, kao što je to sa malih beogradskih ekrana grmeo Radoš Kalajić u doba kada su radnici poveli kozaračko kolo, veseli zbog novih radnih pobeda, a njegova hiper-realistička slika samuraja stajala u izlogu u Knez Mihajlovoj.

Dualni rimski bog početka i kraja svih stvari, Janus, po kojem januar i danas nosi ime, bio je zaštitnik vrata, prolaza i prelaza. Nesvesno ga slavimo i dalje, jer, baš kao i Rimljani u njegovu čast, prvog dana nove godine priređujemo svečani ručak, darujemo jedni druge i međusobno čestitamo. Janus, stoički, bez promene izraza na licu, stoji na vratima, gledajući jednim od svojih lica iza njih, u prošlost, tamo gde više nemamo pristupa, a drugim u početak nečeg novog, gde put tek treba da se stvori.

Dimitrije Popović

Februar je, pak, mnogo manje poetski, dobio ime po gozbi pročišćavanja, zvanom februa, koja se u Rimu priređivala sredinom meseca. Ovogodišnji februar obećavao je uzbudlivu godinu, koja bi mogla da bar delimice odvoji žito od kukolja u društvenom i političkom okruženju. Taj nesrećno iskovan izraz kao da duguje izvinjenje kukolju, koji nije nikakav neželjeni korov, nego mirisni cvet iz porodice karanfila. Niz savremenih ekonomista i mislilaca o socijalnom aspektu stvarnosti smatra da upravo prolazimo kroz period preloma u istoriji, ulazimo kroz vrata, koja odvajaju staro od novog. Teško je to tvrditi sa sigurnošću, jer nije jasno šta bi to novo u tom novom zapravo moglo da bude i jer je ljudska sklonost da mislimo o sebi kao nekom izuzetnom, a o dobu kroz koje prolazimo kao ključnom. Zato, za početak gozbe februarskog duhovnog pročišćavanja može da nam posluži jedna otrežnjavajuća fotografija. Snimila ju je robotska letelica Voyager 1 (Prvi putnik) kada se sredinom februara 1990. Anno Domini  poslednji put okrenula i napravila snimak Sunčevog sistema, pre nego što je zauvek rekla zbogom i nastavila na svom putu u dubinu vasione – u nepoznato. Na toj fotki je jedva uočljiva, šest i po milijardi kilometara udaljena, bledo plava mrlja obešena na promrzle tragove sunčevih zraka na pozadini od beskraja tame. Rado ću da se nadovežem na reči Karla Sagana: tu, na toj bledoj mrlji, koju zovemo planeta Zemlja, desile su se sve radosti rađanja i sve tuge umiranja, tu se ukrao svaki poljubac i propustili svi vozovi, odigrale sve drame, komedije i svaka tragedija. Ta, naizgled, beznačajna tačka je jedini dom svih ljudskih i ostalih živih bića koja su ikada postojala.

Bez obzira na otrežnjavajuću realnost prizora, svako od nas jeste poseban i značajan – na ljudskom nivou. Čitav jedan prostorno mali, vremenski ograničen i jednosmeran, ali, svejedno, beskrajan paralelan univerzum postoji i u svakom od nas smrtnika. To nam ne govori samo poetika, nego i savremena fizika o prirodi čestica materije. Treba samo steći i zadržati perspektivu u prostoru i vremenu. Obično nam to ne uspeva, a umetnost je jedan od načina da, možda ipak, zavirimo u njegovu suštinu. Umetnost donosi osećaj smisla ljudskom postojanju. Ljubav je, neosporno, drugi način, jer je ono što, poput crne materije u velikom kosmosu, najpotpunije ispunjava taj mikrokosmos; ispunjava uprkos tome, kako Goldsvorti napisa u Sagi, što je mračna po svom poreklu, jer izniče iz divljeg semena zalutalog u našu baštu. Mislio je pritom, valjda, da su joj u temeljima obični, sveprisutni životinjski nagoni. Oba načina su koliko stvarni, toliko i volšebni i često neuhvatljivi. O ostalim načinima da spoznamo ili zavirimo u suštinu sebe moglo bi se raspravljati.

Divota globalizacije – Gordana Borković

Čovek je, pre svega, usamljeno stvorenje. Istovremeno je i društveno biće zaglibljeno u paradoksu izmedju te dve realnosti. Šta je to što ljudsku umo- i/ili ruko-tvorevinu čini umetnošću je pitanje kojom se bavi estetika, a brojne učene studije, koristeći strukturiran misaoni proces uz korišćenje filozofskih pojmova, daju različite odgovore. Možda je to i uzaludno pitanje, kao i pitanje zašto djurdjevak tako opojno miriše, jer je odgovor izvan ljudskog poimanja. Upravo zbog toga odgovor tražimo kroz umetnost samu. Ovo uzaludno i beskorisno pitanje nije na listi uobičajenih ljudskih prioriteta, osim za ljude koji su deo uske akademije. No, ovde ćemo se njime pozabaviti iz jedne ili više drugih perspektiva. Jedino opravdanje za bavljenje nečim uzaludnim je to što se tome divimo i/ili što nas ispunjava.

Odgovor će možda ostati skriven, jer ne vidim šta bi estetika i teorijsko promišljanje mogli suštinski da mi odgovore zažto pevanje Pučinijeve arije o ljubavi “O mio babbino caro” devetogorišnjeg čuda od devojčice Amire Vilinghagen doživljavam kao nebeski lepu harmoniju, a rep i hip-hop ritmove iz današnje odrasle Amerike, kao užasni desantni napad na bubnu i moždanu opnu. Ili, spuštajući se niže i bliže, zašto Kosovarsku pesmu “Marijo, bela kumrijo” čak i u izvođenju mlađane golubice – folk “zvezde”, osećam kao lepu, mada mi i lažne zvezde i, u Srbiji taj na žalost neizbežan žanr, sa svim oko njega prija koliko i škripanje nepotsečenim noktom po zamrzlom prozoru. Taj osećaj svakako zavisi od obrazovanja, iskustva, zrelosti i stečenog senzibiliteta, a vrlo malo od nekog idealnog i univerzalnog sklada tonova. Da bi se volela i cenila operska arija neophodno je naviknuti uvo na njene harmonije, kao što se nepca navikavaju na vino, da bi se u njemu zaista moglo uživati. A svi navikavamo uvo na nešto drugačije tonove, oko na nešto drugačije prizore, srce na nešto drugačije treptaje. Tako je moguće da se nekad i ono što bi možda bilo dobro i vredno ne oseća takvim. Drugim rečima, kako je to Vudi Alen duhovito rekao u jednom od svojih sjajnih filmova o intelektualnom kremu Njujorka – nekad te ne razumem, k’o kinesku muziku.

Dragoš Kalajić

Premda je sijaset onih koje, na prvi pogled, ne zanima ništa, osim održavanja sopstvenih navika, čovek jeste biće koje želi da sazna istinu. Nije, naravno, svako div iz Jasne Poljane, koji premišlja o postojanju boga, niti “Zadnji Adam“, koji će i pri poslednjem ropcu, u napadani februarski sneg utisnuti upitnik – beleg o sopstvenom postojanju; no ljudska upitnost o istini, ili zašto je nešto takvo kakvo jeste, vidna je i u čestim običnim pitanjima. Po svakodnevnoj svesti, naravno, motaju se lakša pitanja. Voli me ili me ne voli? Mogu li protiv običaja čaršije? Ko je pobedio na FESTU? Već ovlašan pogled u internet portale, koji danas pružaju uvid u svest čoveka, jasno govori da se on, pored neverovatne hrpe tričarija i izravnih gluposti, ipak bavi i pitanjima izvan uskog kruga ličnog i iza banalnosti. Često je zaronjen u zapenjene diskusije, koje prelaze u obične svađe, jer se činjenice slabo poznaju, a retko sluša i mišljenje onog drugog u diskusiji.

Internet nije stvorio sveprisutnu kakofoniju, ali svakako služi kao moćno pojačalo nerazgovetnog pozadinskog žamora. Tako se inherentna mogućnost otvaranja portala u ono što je dobro i lepo, pretvara u vrata koja nikuda ne vode. Isto tako, uostalom, iz mladosti pune nade i ideala, često završimo u običnom, a ponekad i zaista ružnom. Sećam se dobro jednog sunčanog dana kada se muzika slušala s trandže i ploča; tek školarac, hodajući pančevačkom ulicom pokušavao sam da objasnim nekom drugu, kako sam čuo “stvar”, koja mi se učinila najlepšom muzikom koju sam ikad čuo, ali nisam znao ni kako se zove, ni ko je izvodi. Ako bih propustio da čujem najavu pesme, radio bi me odneo dalje. Vraćati se nije moglo, tražiti – nije imalo gde. Kasnije sam ustanovio da se radilo o sladunjavo-suznom hitu “Rain and Tears” mladog Grka iz mnoštva čupave Afroditine dece. Tehnologija je taj problem nabadanja u mraku dobro rešila. Jedna od najvećih prednosti interneta je što bez postavljanja velikog pitanja možeš da živiš s muzom koju sam izabereš. Pored te pogodnosti, koju većina, ne samo, mladih ljudi danas koristi, može se postaviti bilo koje pitanje, a svetski mozak u trenutku izlista toliko mogućih odgovora da bi bilo potrebno dva života da se svi pročitaju. Gluvareći po virtuelnim portalima, umesto, kao nekad, ispred zgrade, raspravlja se. Zašto se ratovalo? Ko je i kako pokrao državne pare? Da li su Ovi (na vlasti) zreli za predaju pred naletom ulice i besomučnim psovanjem na portalima? Predmet pitanja jednostavno zavisi od onoga kakvim smo životom odlučili da živimo i od svesti koju smo formirali o sebi i onom izvan nas. Tj. svako se češe tamo gde ga svrbi.

F for fake – Oja

Čovek se i danas može pročišćavati i ograđivati od prozaične stvarnosti analizom ili stvaranjem lepog, kao što su to činili neki značajni umetnici u devetaestom stoleću, koji su sledili moto l’art pour l’art. Ideja o odvojenosti umetnosti od moralnog ili korisnog, potekla je iz Kantovih filozofskih nazora ili bar u njima može naći filozofsku podlogu. Jedini, ili u svakom slučaju vrhunski, kriterijum umetnosti za Bodlera bilo je – lepo. Pesma se stvara radi nje same, po mišljenju Alana Poa. Polazeći od takvih misaonih premisa ovi su pesnici stvorili neospornu novu poetsku lepotu. U sopstvenom umetničkom manifestu vispreni Oskar Vajld naveo je: umetnost je sasvim beskorisna.

Rani dvadesti vek doneo je sijaset manje ili više interesantnih umetničkih pokreta, sa isto tako manje ili više intelektualnim manifestima, kao podlogom u traženju sopstvenog umetničkog izraza. Na samom početku ovog trenda, Pikaso i Brak su, mladi, bežeći od impresionizma, koji je doneo obilatu prevagu boje i igre svetlosti nad formom, a nadovezujući se na bajne Sezanove ekspresionističke radove, u kojima se pojavljuju grubi obrisi geometrijskih figura u slikanju predela, došli na ideju o potpunom razbijanju dotadašnje likovne forme.  Koristili su  jednostavne, oštre geometrijske figure i pridavali mnogo manjeg značaja boji, a perspektivu, svetlost, senke i tamu sasvim su zanemarili. U jednom periodu nije bilo moguće razlikovati Brakova od Pikasovih platna. Rizikovaću podsmeh i opaske da ne razumem tu umetnost, kad kažem da ne vidim mnogo lepote u veeelikoj većini takvih radova. Jednostavno me, na primer, ne dotiče prikaz ženske lepote, večne inspiracije slikara, putem oštrih, ukočenih trouglova, sa nosem prikačenim sa strane. U svakom slučaju, za kubizam i još poneki -izam mogu ukratko reći – not my cup of tea. Jedan od domaćih likovnih velikana, Ljuba Popović, je hrabro, sočnim – možda i presočnim – jezikom izjavio: „Ima godina kada sam se divio crtežima Pikasa, posle toga sam shvatio da je to jedan umetnički proliv.“ Mada ga nikad ne sretoh, čini mi se prilično pouzdanim reći da sam sa Ljubom mogao da, bez velikih svađa, popijem šolju toplog čaja iz Vedžvudovog pribora, mada bih sam prednost dao jing-jang šoljicama od kineskog porculana Džonsona Tsanga, koje sam otkrio ove zime. Njegove skulpture od belog porcelana, kao da su trodimenzionalna transformacija sablasnih crteža Dimitrija Popvića iz ciklusa o Juditi.

Uprkos virtuelnoj prijateljskoj čajanki uz obavezno opankavanje, Pikasove “Gospođice iz Avinjona” su upečatljivo umetničko delo. I ćorava koka nekad snese jaje, a ni zlatna guska ne leže samo zlatna jaja. Omakne joj se i neko sasvim obično. Puki teorijski manifest iza stvaranja nit garantuje umetnost, niti je sprečava, ako u umetniku postoji mogućnost izraza nečeg u sebi što je teško izrecivo. Nešto naizgled onostrano. A to teško izrecivo sam u Pikasovom delu osetio onog momenta, kada sam u Madridu ušao paviljon u parku, gde je tada bila izložena nevoljno naslikana “Gernika”. Nije to bilo zbog znanja o tome kako i zašto je nastala, nego sam ophrvan snažnim emocijama zastao pred monumentalnošću samog prizora. Zjapili su u mene i primordijalni bik iz kolevke Europe i iščupana glava zalud napaćenog konja zarobljenog u bolnom haosu ljudskog postojanja, u zadahu besmisla smrti; remek-delo, jer izazvati snažna osećanja u posmatraču je, verovatno, najteži umetnikov cilj. Ako jeste cilj.

F for Fake – Orson

Čini mi se da je moderna apstraktna likovna umetost brojnim manifestima o razbijanju forme, oslobađanju od “stega boje“ sledila osnovnu larpurlartističku ideju. Svođenjem stvaranja na beživotni kvadrat, krug, liniju, pa na crnu tačku na beloj pozadini, jedva primetni beli kvadrat na beloj pozadini ili, u krajnjosti, pompezni naziv, prikačen ispod ničega za okrečen zid u galeriji oni su se “oslobađali” od predmeta slike; umetnost radi nje same, ne u službi nečeg drugog, samo što se ovde potpuno napušta i sama ideja o stvaranju lepog. Stvaram zato što sam misaoni (ili umišljeni) umetnik, a ne zato što želim da stvaram nešto lepo, ni da izrazim šta osećam i da, tako kakvo je, delo samo izlazi iz mene, niti zato što sam svestan društvenog okruženja u kojem živim. Ma koliko uvrnuta, ova Ideja je ipak manje čudna i nakaradna od one suprotne, nastale u međuratnom periodu, nametane podjednako od fašista, nacista i komunista, da umetnost mora da služi propagiranju njihove ideologije. Dakle, mora da bude korisna.

Te buntovne ideje o traženju novog izraza podarile su nam, npr. novu lepotu dela razigranih linija Mondiljanija i jednostavne geometije i nemešanih primarnih boja na platnima Pita Mondrijana. Dovedene do kraja, do apsurda, pružile su nam, međutim, i, po mom mišljenju, kvazi-umetnost šokiranja crnom ili belom tačkom na belom platnu. I hiljade varijacija na istu ispraznu temu, počevši od Maljeviča sa crnim kvadratom na beloj pozadini, ispod koga su ruski konzervatori nedavno otkrili natpis „Borba crnaca u mračnoj pećini”. Slika nije, naravno, nastala iz čiste igrarije i obične sprdnje, kojoj su posle dodate visokoparne misli da se umetnik pretvorio u odsustvo oblika i iznikao ni iz čega u novi realizam slikarstva – bespredmetno stvaranje. Bela praznina oslobođenog ničega. Ako nekom razbiješ nos, mnogo bolje i umnije zvuči da kažeš – oslobodio sam te od vekovne stege ljudske forme. Američki likovni kritičar Peter Šjeldal je napisao da je Maljevič monumentalan ne zbog toga šta je stavio na platno, nego zbog toga šta je izostavio – iskustvo telesnog, što je fundamentalna tema Zapadne umetnosti još od Renesanse. Posle ovakve hvale, nalik na pohvalu new-age traženju vantelesne nirvane, otkriva, međutim, zašto je Kazimir toliko opsenio Američke likovne kritičare:

Ovaj kvalitet se činio usklađenim sa Revolucijom iz 1917. Nije bio – što su Maljeviču bolno dali do znanja, prvo njegovi rivali u Ruskoj avangardi, a posle i režim Josifa Staljina.

Političke okolnosti, dakle, utiču na procenu dela, koje bi ne samo da porekne politiku, nego i čoveka sa svim njegovim percepcijama forme. Maljevič je kasnije, posle suludog suđenja, napustio jednostavnost suprematizma, gde je geometrijska apstrakcija progutala sve ostalo, ali je neosporno ostavio dubok trag u likovnoj umetnosti 20. veka. Mnogo su interesantniji njegovi intelektualni argumenti, nastali u vremenu ogromnih društvenih preloma, nego što su to njegova platna, ma koliko eksperimentalna i nova bila. Na kritiku, sasvim opravdanu, da je svojim postupkom negirao sve dobro i čisto: ljubav za život i ljubav za prirodu, nadmeno je odgovorio da “umetnost ne treba nas, i nikad nas nije trebala otkad su zvezde prvi put zasjale na nebu”. Kao da mu je sasvim jasno da je umetnost vanljudska primordijalna kategorija, nastala odmah posle Big Benga; drugim rečima  – nalaženje sveprisutnog mističnog Boga, kome nije potrebno lice.

Indija

Zaigrajmo sada, prateći istu muziku. U eksperimentalnom duhu avangarde možemo zamisliti knjigu sa belim koricama, zagonetnim naslovom i najzanimljivijim izvodima iz suprematističkog manifesta na poleđini. A unutar knjige poneka usamljena reč ili sasvim bele stranice. Da li bi to uopšte bila knjiga? Zato što ima korice? Da li bi tako nešto kritičari dočekali sa mišlju – monumentalno po onome šta je autor izostavio da napiše? Ili, zamislimo predstavu u potpuno mračnoj sali, bez izvođača i scenografije, u potpunoj tišini. Da li bi to bio pozorišni, operski, baletski, koncertni, filmski ili multimedijalni događaj stoleća? U čemu je tu stvaralanje i stvaralaštvo? Gde je tu međuljudska komunikacija? Rejmonu Kenou u “Stilskim vežbama” ili Miloradu Paviću u “Hazarskom rečniku” nije bilo potrebno da se odreknu priče, rečenica, reči i slova da bi stvorili maestralna moderna i avangardna dela, nimalo nalik na vekovne tradicije pisanja. Nigde toliko drukčijeg kao u istim rečima. Same forme i boje nisu sprečavale Salvadora Dalija da stvori jedno sasvim osobeno slikarstvo sa potpuno novim formama i posebnim koloritom.

Strogim pridžavanjem prethodnom misaonom postupku pobune protiv svega, posebno onom krajnje pojednostavljenom, svedenom na geslo od reč-dve, teško da se stvara umetnost, još manje lepo. Kada se na zid okači netaknuto platno ili u ćoše galerije postavi industrijski proizvedena porcelanska WC šolja sa dovitljivim naslovom na etiketi ispod i nadobudnim, ali tankim intelektualnim proglasima o traženju nečeg novog u stvaralaštvu, može se govoriti o intelektualnoj visprenosti stvaraoca, ali samo “delo“ nije umetnost. Za mene nikako nije. Naravno da ima sijaset onih koji misle drugačije, posebno kada je reč o svetski priznatim autorima, koji su na velika vrata (zbog ogromnih dimenzija platna) ušli u hramove avangarde. Njih bih uputio na izvanrednu scenu iz filma “Velika lepota” Paola Sorentina u kojoj se jedan od najboljih živih režisera izrugava lažno intelektualnom divljenju praznih, ili potpuno ispražnjenih, bonvivana iz boljih krugova velegrada, prema pomahnitalom stvaranju “umetničke” slike neke devojčice, koja haotično iz kofa baca boje na gigantsko platno.

Pale Blue Dot – Voyager 1

Ako to nije dovoljno, mogu opet da dodam još neku blatantnu reč već pomenutog Ljube Popovića:

To su sve veliki obmanjivači i među tim velikim obmanjivačima, vi ste u Americi imali Marsela Dišana koji je od klozetske šolje proglasio umetničko delo i svi su mu verovali. To su ti svi veliki obmanjivači koji postoje u svetu i ljudi takvim timovima veruju. Marsel Dišan, izvinjavam se na izrazu, zasr’o je čitavu umetnost. On je od govana pravio pitu. I sad taj Marsel Dišan intelektualac bio, pametan čovek, ali Salvador Dali je rekao da je to najveća lenčuga koja je ikada rođena u umetnosti. Znači, ništa nije radio nego je izmišljao. E sad, on je taj svet potpuno zarazio i napravio ovo u čemu se sad mi nalazimo. Danas je dovoljno da uzmete neki objekat i da ga proglasite umetničkim delom i da se tu neko potpiše, neki mali Kretino.

Pitanjem šta je to što je umetnost bavio se vrlo zanimljivo i vellikan filma Orson Vels u filmskom eseju iz 1974. “F for Fake” (L za lažno), rađenom u stilu lažnog dokumantarca – “mockumentary”. Priča se okreće oko sećanja Elmira de Horija, živopisnog barona Minhauzena dvadesetog veka, na celoživotnu karijeru amaterskog slikara i profesionalnog falsifikatora slika, za koga se zna da je prodao preko hiljadu falsifikata Pikasa, Matisa, Mondiljanija…ugledim svetskim galerijama i bogatim privatnim kolekcionarima, zaradivši pri toj raboti nekih 50 miliona dolara u današnjoj vrednosti tog lažnog novca. Lažnog zbog toga što više od pola veka Amerikanci njime kupuju mnogo više nego što zarade prodajući svoje drugima. Danas oni, tako, duguju isto, po glavi stanovnika, koliko su Grci dugovali, pre par godina, kada su ih međunarodne banke i evropska politička birokratija faktički naterale u bankrot, desetkovale im plate i penzije, pa im otada bankari, lihvari i njihovi politički lakeji određuju šta i kako moraju da rade.

Ljuba Popović

Falsifikatorova sećanja poslužila su Velsu kao zanimljiva pozadina za brzometno istraživanje pitanja autentičnosti i autorstva umetničkih dela, kao i osnove za određivanje finansijske vrednosti slika. De Hori nije kopirao poznate slike, on je jednostavno imao toliko veštu ruku, da je u nekoliko poteza pravio crteže u stilu poznatih umetnika, i to tako dobro da ni vrsni profesionalni poznavaoci nisu mogli da ocene da li je crtež originalano delo velikana ili ne. Crtež u stilu Pikasa tehnički i nije toliko teško napraviti, ali preuzeti srž Mondiljanijevih pokreta, koji prate lepotu ženskog tela, je svakako zavidna veština. U filmu krivotvorac postavlja pitanje šta je to što njegove radove čini iferiornim u odnosu na likovne velikane, kada su ih najveći eksperti neizmerno cenili, sve dok ne bi saznali da autor zapravo nije veliko ime? Vels, pak, postavlja pitanja o prirodi kreativnog procesa i pokazuje kako trikovi, pomodarstvo, iluzije i snobovština često vladaju svetom umetnosti. Na taj način falsifikatora delimično i razrešava krivice, jer se uklopio u taj svet da bi ga iskoristio. Poigravajući se sa samim sobom u odmaklom dobu, Vels u film o lažnom uvlači i svoju tadašnju životnu pratilju, Oju Kodar, predstavljajući je lažno kao jednu od mnogobrojnih žena iz Pikasovog života. U jednoj briljantnoj sekvenci ona u usporenoj kretnji šeta svoje zanosne bokove izazivajući na desetine urnebesno komično-satiričnih izraza lica i zadivljenih pogleda muških posmatrača .

Jedan drugi, pravi dokumentarac, “Timov Vermer”, prati kako zaludni milioner, softveraš koji se obogatio na kompjuterskom modelovanju, godinama mukotrpno pokušava da stvori vernu kopiju Vermerove slike “Čas muzike”, koja je danas u posedu britanske kraljice. Razmatrajući ideju da je Vermer pri slikanju koristio neku vrstu optičkog aparata camera obscura i tako uspeo da postigne savršenstvo prikaza boje, prizora i svetlosti, do poslednjeg detalja, kao ni jedan drugi slikar, došao je do zaključka da je Vermer najverovatnije koristio sistem sastavljen od optičkog sočiva i ogledala. Milioner je u nekoj prostoriji verno postavio prizor sa slike, kao što bi to učinio scenograf, a zatim je pomoću tog sistema, potez po potez četkicom uspeo da napravi savršenu kopiju te očaravajuće slike, iako se slikanjem nikad pre nije bavio. Na stranu opsesija da “dokaže” da je Vermer nekako varao pri radu i da svako dovoljno pametan da rekreira prizor i način na koji je slika tobože nastala, može da postigne isto, ostaje pitanje zašto je Vermerova slika nenadmašna umetnost, a ovako stvarana identična kopije nije? Samo delo je po svemu identično originalu, osim znanja posmatrača da se radi o kopiji. Dokumentarac se završava tragi-komičnim lamentom nad nepravdom što se umetnost i nauka razdvajaju kao nespojivi entiteti. Radeći kako je radio, Vermer je, koliko se zna, naslikao svega 36 slika. Pikaso je, radeći kako je radio, napravio skoro 2000 platna i oko 20 000 crteža – uključujući druge medijume ukupno pedesetak hiljada autorskih dela. Da podsetim, perspektive radi, pedeset godina se sastoji od približno 18 250 dana.

Tim’s Vermeer

Još teže pitanje izniče iz situacije, kada se primenom naučnih metoda npr. utvrdi da je slavljena i uzdizana slika iz poznatog muzeja, čija je procenjena umetnička vrednost velika i shodno tome finansijska vrednost basnoslovna, drastično izgubi na umetničkoj i finansijskoj vrednosti samo zbog toga što se uz pomoć nauke utvrdi da joj je autor zapravo bio nepoznato ime iz škole velikog slikara Rembranta, a ne on sam. Slika se nije promenila, percepcija i procene drastično. Ili obrnuto, kada neprimećena slika Salvator Mundi nepoznatog autora, procenjena na 60 dolara, postane predmet obožavanja i proda se za neverovatnih 450 miliona, nakon što je naučno utvrđeno da je ta slika rad Leonarda Da Vinčija. Vrednovanje i sama percepcija slike, kao i svakog drugog umetničkog dela uslovljene su, dakle, prethodnim znanjem o kom se autoru radi. A uprkos Vajldovom proglasu iz umetničkog manifesta da je “cilj umetnosti… da otkrije umetnost a skrije umetnika“, umetničko delo ostaje nerazdvojivo od autora. Zato dobre analize dela sadrže i podatke o samom autoru, o njegovom životu, pa i širem kontekstu u kojem je ono nastalo.

No, da pri kraju zumiramo opet nazad na plavu planetu i vreme sadašnje, mada ova tamna komora od reči i rečenica nije sasvim jasno zabeležila odgovore na sva postavljena pitanja. Jer mesec mart, koji je dobio ime po Marsu, bogu rata i zaštitniku poljodelstva, poziva ratare u polja, a davno pošto su Rimljani nestali, ratovi i medjuljudske bitke još uvek ne prestaju. U halabuci današnjice laž i kič spustile su izmaglicu i nad istinu i nad umetnost. Zahuktala post-nacionalna ekonomska globalizacija u sprezi sa Američkom vojnom dominacijom ne samo da isteruje ratare s polja, radnike iz fabrika, ljubavnike iz kreveta, a milione običnih malih ljudi s vekovnih ognjišta, nego prosto ponestaje mesta za čoveka i čovečnost. Sve se u nama klima, a iskonsko tlo se pod nogama ljulja; i sama plavet planete je ugrožena. Veliki i pogbuni potresi zbivali su se i četrdesetih godina prošlog veka. Orson Vels je tada u filmu “Treći čovek”,  Kerola Rida, koji se pre pamti po briljantnoj atmosferi stvorenoj uz pomoć ekspresionističke kinomatografije film noire, sa neobičnim uglovima kamere, izuzetnim osvetljenjem scene i izvrsnom muzikom, nego po samoj krimi-priči, igrao beskrupulznog Harija Lajma. U jednoj od upečatljivih scena on je scenariju sam dodao par rečenica:

Znaš, kako onaj tip reče – u Italiji, trideset godina pod Bordžijama, imali su ratove, teror, ubistva i krvoproliće, ali su proizveli Mikelanđela, Leonarda da Vinčija i Renesansu. U Švajcarskoj su imali bratsku ljubav, petsto godina demokratije i mir – i šta su proizveli? Zidni sat sa kukavicom.

Umirujuća misao za umetnost u pogubnim vremenima, zar ne? Od kojeg tipa je tu ideju Orson preuzeo i preradio je, nije bitno. Nije bitno ni da su satove sa kukavicom što peva zapravo smislili u Švarcvaldu. Poenta je bila da niti lepo prirodno okolje, niti društveno okruženje ne utiče baš direktno na umetnost. Mada ni to nije sasvim tačno: isto društveno okruženje, koje je materijalnim ulaganjem očuvalo i razvijalo elitnu umetnost u okviru Boljšog Teatra, je surovim političkim progonima podvrglo svoje najbolje pesnike i pisce. Kako će se, dakle, trenutna zbivanja u ekonomskom i političkom okrušenju odraziti na umetnost nije sasvim jasno.

Ono što je meni sasvim jasno je da ne delim mišljenje Ljube Popovića, gosta na ovoj virtuelnoj čajanki, koji je starački razočarano izjavio:

Postoji jedna velika degradacija kod nas, a i u svetu. Znate šta, umetnost je danas u svetu izgubila svoju vrednost. Preovlađuje mržnja. Poezija je nestala, slikarstvo nestaje i sve što spada u fine oblike ljudskog bića počelo je da nestaje.

Tsang – pribor za čaj

Slikarstvo nije nestalo s Ljubom, vrsni pesnici i dalje pevaju, samo što su njihove knjige izbačene iz knjižara da naprave mesto za ispovesti praznih tajkuna i jeftine čaše iz Kine. Kao što se do remek dela Dalija mora doći razgrtanjem ispod slabih i čak kičastih dela, koje je stvarao da bi pompeznošću i šokiranjem napravio ime za sebe u suludom svetu američkih bogataša i time velike pare za nezasitu Galu, tako se i do vrsnih umetnika mora doći razgrtanjem ispod savremene poplave osrednjosti i kroz zaglušujuću kakofoniju turbo-folka. Zadatak je samo postao neupredivo teži, jer komercijalizam pokušava da uguši čitav svet oko nas i u nama. Opasnsot po umetnost je u tome što je sada potrebno mnogo više prebiranja po beskraju koještarija da bi se pronašla prava vrednost, a oni koji to čine mogu da dignu ruke, jer se u tome potrošili toliko snage i vremena, da im se napor može učini besmislenim. Brend Nike je ponovo obezglavio krilatu grčku boginju, stariju od Olimpljana, ukrao joj i izobličio ime, tako da je teško primetiti krila od belog mermera ispod goleme hrpe smrdljivh gumenih patika i neukusnih najlonskih dresova. No, ona nije nestala. Boginje ne umiru. Izgubila je samo moć da se surovo osveti smrtnim kradljivcima i privoli pobednike u medjuljudskoj borbi da je poštuju. Ono što joj preti je zaborav i predaja onih koji je traže pred silinom naleta trenutnih lažnih pobednika.

Ma koliko zanemarivali okruženje oko umetnosti, realnosti nas sustignu. Sadašnja ekonomska realnost sasvim sigurno vodi ozbiljnom svetskom krahu, jer ma koliko sadašnji pobednici siledžijski nametali svim ostalima sopstveni sistem od dima i ogledala, realnost ekonomskih zakona sustići će i njih. Ovakav sistem je neodrživ. Pitanje je samo koliko će vremena biti potrebno da se uruši pod težinom sopstvenih nelogičnosti. A hteli to ili ne, posledice će da oseti svako. Umetnost živi u čoveku i samo on je stvara i prepoznaje. Bez njega ni nje nema. Ni plava planeta, ni daleke zvezde ič ne mare za nju. Vasiona će opstati čak i ako suludost čoveka reši problem globalnog otopljavanja naglim prelaskom u nuklearnu zimu, što i nije sasvim nemoguć ishod u krvoločnoj borbi između bilmeza, koji žive u svetu oslobođenom realnosti i makijavelističkih gangstera, koji o svemu tome odlučuju. E tek tada bi se ova naša uzaludna pitanja pretvorila u običan prah i pepeo nošen mrtvim vetrovima po beznačajnoj planeti, koja je nekad bila plava.

Za P.U.L.S.E Jaroslav Marko

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.