Ućutao sam se usred rečenice. Ne zato što me je neko prekinuo, niti zato što sam sedeo za mikrofonom pa mi je urednik pokazao da skratim. Ne. Samo sam pomislio, „Možda nije pametno da ovo kažem“. Niko mi nije držao kolt na slepoočnici, niko me nije ispravljao. Bio sam potpuno sam. I svejedno sam ućutao. Kao da sam na sastanku stranke, a ne u sopstvenoj glavi.

To ti je sad moderna autodresura. Nema više onog lika, cenzora, sa crnim flomasterom, što te gleda kroz staklo, držeći prst na regleru kao na obaraču, spreman da prekine svaku tvoju jaču reč. Samo ti i tvoj portparol u glavi. On zna sve. I kako se piše, i šta se sme, i kako da napišeš tekst pun praznina, da zvuči kao da si rekao nešto, a u stvari ništa. Sad je sve refleks. Navika. Šminka koju popravljaš svakih deset minuta. Tiho podešavanje tona. Piši ali pazi da ne bude prejako. Piši ali tako da te niko ne čuje. Kao da pričaš zidu.

Zamisli Peti Smit kako se pita:

„Da li da izbacim one teške, jake reči ili da ih prigušim nečim što bi prošlo u jutarnjem programu“?

Ja sam negde između Peti i televizijskog voditelja koji se izvinjava što je najavio za sutra pljuskove i grmljavinu. Kao da pišem scenario za Tarkovskog, ali mi na Vajber stiže poruka:

„Ako može, neka bude veseo, optimističan. I bez Rusa ovaj put, zbog sponzora.“

Pišem godinama. Dovoljno dugo da sam u međuvremenu zaposlio malog,proćelavog činovnika u sebi. On sedi zavaljen u fotelji iz Yiska, skroluje rečenice, briše prideve, popravlja ton, proverava da li se neko može uvrediti. „Ne moraš baš tako“. „Ne moraš baš sad“. „Ne moraš uopšte“. „Izbaci državu iz rečenice“. Taj glas u glavi više nije samo šapat. To je sada ceo pank bend. Bubanj, bas, gitara, dva PR-a i jedan advokat sa naslagama peruti na sakou od listera. I što je najgore, često ih poslušaš. Ne zato što si uplašen, nego zato što si postao umoran od borbe.

Napiši nešto što nikog ne boli. Samo da prođe. Kao fiskalni račun kod Kineza. Pišem tekst, ali u glavi vodim mirovne pregovore. Ne pišem da nešto kažem. Ne pravim tekst, nego kompromis. I onda kažu, „Pametno pišeš“. Pametno znači da znaš kako da ćutiš, a da svi misle da si nešto rekao. To je majstorija koju te niko neće naučiti. Znaš da imaš stav, ali si ga namerno zaboravio kod kuće.

Više se niko ne plaši da bude pogrešno shvaćen. Svi se plaše da budu tačno shvaćeni. Pišem, ali više ne znam ni za koga. Možda za onog sebe, koji još uvek pruža otpor onom nepoznatom tipu, koji mi stanuje u lobanji i proverava da li sam inkluzivan, politički korektan, samoregulisan i bezopasan. I edukativan. I možda umereno duhovit.

Danas postoji bezbroj nijansi. Ono što je dozvoljeno, ali nije preporučljivo. Ono što se zna, ali se ne objavljuje. Ono što se misli, ali niko ne potpisuje. A najviše se traži ono što ne znači ništa, ali je lepo upakovano.

Ne pišem da bih pametovao, pametnih je previše. Zatrpali su internet. Pišem da proverim da li sam još deo ludila, da li sam još živ, makar u tragovima. Jer kad prestaneš da pišeš, počneš da klimaš glavom. I dok klimaš glavom, ni ne primetiš da su te već spakovali tamo gde im trebaš. A ti misliš, ćutim, pa sam svoj. Nisi. Samo si im lakši za održavanje.

Možda je i kasno. Ali nekad moraš da napišeš nešto, ne da bi promenio svet, nego da proveriš da li još uvek imaš glas. Sledeći put moram da napišem jedan takav tekst.

za P.U.L.S.E: Darko Mitrović novinar i pisac

Darko Mitrović je pisac, pesnik i kultni radio voditelj iz Beograda. Kreator Mentalnog Razgibavanja. Autor zbirke poezije „Neizbežna smrt jednog avokada“ (Rende Books), u kojoj se sudaraju bit energija, mračni realizam, prostor između taktova džeza i pank urlici. Kolumnista je od 2012. godine, član Međunarodne federacije novinara (IFJ) i strip crtač za nezavisne američke izdavače. Njegovo pisanje je prevođeno, izlagano, objavljivano i uvek, bez izvinjavanja, proživljeno i stvarno.

  Darko Mitrović, Društvo, Internet, priča

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.