Ulogujte se / Kreirajte profil

Kako se sprema nova preraspodela sfera uticaja na planeti?

Planetarne i regionalne sile, sa ambicijom da uspostave nove sfere uticaja i učvrste podelu interesnih zona na planeti, sve imaju Ahilovu petu i nemaju ideju vodilju oko koje bi mogle da okupe veliki broj saveznika. Zamor i dezorijentisanost američkog hegemona, nesposobnost EU da postane geopolitički faktor, kineska dihotomija u ekonomskim i političkim slobodama, podizanje Rusije iz sovjetskog pepela, porast apetita regionalnih sila da iskoriste upražnjen prostor, otvorile su pripreme za novu Jaltu sa novim akterima. Ishod otvorenih i zaleđenih sukoba, od Ukrajine, preko Afrike, Srednjeg i Bliskog istoka, Severne Koreje, Južnog kineskog mora, do novih izazova poput Arktika ili eventualne nuklearno-raketne krize na tlu Evrope, u dobroj meri će uticati na podelu karata.

Za stolom će sigurno sedeti SAD i Kina. Rusija se serijom lukavih spoljnopolitičkih poteza i zahvaljujući nuklearnom arsenalu i velikim ambicijama nametnula za pozivnicu. Čeka se EU, odnosno nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Emanuel Makron koji su, izgleda, konačno shvatili da samo zajedno, uz oklop EU, mogu da obezbede mesto u društvu onih koji odlučuju o sudbini sveta.

Ulazak na svetsku pozornicu Donalda Trampa zaslepio je dobar deo zapadnih intelektualaca i medija koji su, obuzeti objašnjavanjem svih Trampovih grešaka, gafova i gluposti koje izgovara ili piše na društvenim mrežama, potcenili ili minimizovali izranjanje i učvršćivanje serije novih diktatora i autokrata. Si Đinping u Kini, Vladimir Putin u Rusiji, Redžep Tajip Erdogan u Turskoj, princ prestolonaslednik Muhamed ibn Salman u Saudijskoj Arabiji, stari ajatolah Hamnei u Iranu, indijski premijer Modi, general El Sisi u Egiptu, predvodnici su liste političara koji grade kult svoje ličnosti u maniru najokrutnijih diktatora koje je svet upoznao.

Drugim rečima, svedoci smo globalizacije diktatorsko-autokratskih režima koji dovode u pitanje postulate slobode i prava građana na kojima počiva slobodni svet. U Jalti odnos je bio 2:1 (Ruzvelt i Čerčil protiv Staljina), u novoj Jalti, u najboljem slučaju, sa Trampom izvan Bele kuće i probuđenom EU, relacija bi mogla da bude 2:2. Drastičan porast autokratsko-diktatorskih režima i opadanje broja liberalno-demokratskih država znatno povećava mogućnost izbijanja novih ratova. Ne samo zato što istorija ne poznaje rat između dve liberalno-demokratske države, već i zato što su sve pomenute autokratije i diktature “lake” na oružju, pogotovo ako je njihova vlast dovedena u pitanje.

Centralna imperija

Kina, na prvi pogled, izgleda najsolidnije među planetarnim silama I aspirantima za to zvanje. Naš vek ima sve neophodne karakteristike da postane kineski, kao što je 20. Stoleće bilo američko, a 19. Britansko. Deng Sjaopingov pakt sa Kinezima “mi vas puštamo da se obogatite, vi ne dovodite u pitanje našu vlast” I dalje funkcioniše jer je ekonomski rast još dovoljno veliki da garantuje konstantno poboljšanje standard. Vojni budžet Pekinga približava se granici od 200 milijardi evra godišnje I Kina je već sada najveća vojna sila na kontinentu sa perspektivom da čak uđe u konkurenciju sa SAD.

Međutim, šta će se dogoditi, što je neminovno, kada Kina bude pogođena ekonomskom krizom i kada privredni rast siše ispd pet odsto, odnosno ispod praga koji garantuje poboljšanje ili bar održevanje postojećeg životnog standarda? Današnja Azija po mnogo čemu podseća na Evropu iz “kratkog veka”, kako je kako je Erik Hobdbaum definisao prethodno stoleće. Kina uteruje strah svim svojim susedima, kao nekada Nemačka. Osim Mjanmara I Pakistana nema nijednog saveznika u Aziji. Vlast raspiruje najvulgarniji mogući nacionalizam među stanovništvom, u dobroj meri baziran na istorijskim frustracijama i želji da se pokaže da je drugo ime za Kinu “Centralna imperija” u potpunosti opravdano.

Predsednik Si Đinping jača kult svoje ličnosti koji je već dostigao razmere kulta Mao Cedunga. Politička i manjinska prava i slobode su sve vise na udaru. Represija je sve vise izražena i pojedini potezi Pekinga su u najmanju ruku uznemiravajući. Poput uzimanja biometrijskih podataka od svih osoba od 12 do 65 godina pod izgovorom da se radi o zdravstvenim motivima. To opravdanje bi moglo da pije vodu da se prikupljanje podataka nije odnosilo samo na stanovnike pokrajine Sinkjang u kojoj živi 11 miliona pripadnika turkijske manjine Ujgura.

Istorija nas uči da ko upravlja okeanima i morima, vlada planetom. Kao što je Nemačka bila frustrirana dominacijom Velike Britanije nad vodenim putevima u drugoj polovini 19. I prvoj polovini 20. Veka, tako danas Kinu iritira činjenica da 80 odsto njene ukupne trgovine prolazi kroz moreuze i vode koje direktno ili indirektno kontroliše američka mornarica. Si Đinping je svestan da još dugo vremena Kina neće moći da parira Americi na moru i okeanima i zato je lansirao “Novi put svile” kao alternative. Koliko je taj poduhvat nekrunisanog komunističkog imperatora Kine veliki govori poređenje sa Maršalovim planom. Čuveni plan posleratnog američkog državnog sekretara za obnovu Evrope koji bi u današnjim Evrima iznosio oko 800 milijardi. Kina je do sada izdvojila 300 milijardi evra za “Novi put svile” i spremna je da u sledećim godinama uloži još hiljadu milijardi.

Si Đinping ne daje značaj samo ekonomskoj i vojnoj snazi Kine.Veliki deo novca se ulaže i u tzv. Soft power. Glavna meta tog napada Pekinga je Holivud. Preko najveće prodavnice iluzija, Kina želi da najveći ostatak sveta počne da je gleda drugim očima i da nametne svoje sisteme vrednosti. U kineskoj zamisli Holivuda nema mesta za Ričarda Gira i glumce koji se javno bore vza ljudska prava i slobode, kao što neće biti mesta za filmove u kojima pojedinac koji se bori za pravdu, uprkos stotinama prepreka, pobeđuje na kraju. U kineskoj viziji Holivud će proizvoditi filmove koji će slati poruku da svako treba da bude na svom mestu poštujući kružnu viziju sveta a ne pravolinijsku, hrišćansku.

Ipak, Kina ostaje bure baruta. Nacionalizam, okruženost neprijateljski okruženim komšijama, od japana, preko Vijetnama do Indije, rašireno uverenje da je istorija u dugu prema njima u sadejstvu sa budućom ekonomskom krizom, drastično podeljenim društvom po nekoliko šavova i sa jednopartijskom diktaturom, u veoma kratkom period mogu da transformišu Kinu u planetarni problem. Tim pre ako je ulog u toj partiji opstanak komunističkog režima na vlasti.

Demoralisani hegemon

Kada su Džona Ficdžeralda Kenedija pitali po njegovom dolasku u Belu kuću 1961. Godine da ukase na smerice svoje spoljnje politike, prvi katolički predsednik SAD odgovorio je: “Mogu da vam objasnim kako ja vidim svet, ali ne mogu da vam garantujem da federalne agencije misle isto tako. Pola veka kasnije taj odgovor JFK nije izgubio ništa na svojoj aktuelnosti. Nešto o tome znaju Barak Obama i Hilari Klinton čija je spoljnja politika i želja da “resetuje” odnose sa Rusijom drastično promenjena uprkos njihovim namerama. I Donald Tramp postaje sve vise svestan moći tzv. Duboke države i da vise od onoga što je uradio njegov republikanski prethodnik Džordž Buš mlađi nije moguće. Odnosno, samo lično prijateljstvo sa Vladimirom Putinom koje neće imati velikog uticaja na odnose Vašingtona i Moskve.

Stejt Department i CIA sa svim svojim potencijalima ujedinjeni su u nameri da onemoguće Trampa u realizaciji cilja otopljavanja odnosa sa Moskvom i uspostavljanju strateškog savezništva za obračun sa Kinom.

Razilaženje u namerama Bele kuće i ostatka državnog aparata ogledaju se i u odnosu prema Iranu. Tramp želi da poništi dogovor sa Teheranom o razvoju nuklearnog programa i da dovede do usijanja konfortaciju sunita i šiita, to jest sunitskih država predvođenih Saudijskom Arabijom i Irana sa njegovim satelitima. Centri moći izvan Bele kuće u Vašingtonu su za poštovanje tog sporazuma i indirektno limitiranje uticaja Irana na okolne zemlje. Neslaganje između predsednika SAD i federalnih agencija i administracije ispoljava se i na drugim manje značajnim dosijeima. Zbog toga američka spoljnja politika izgleda šizofrena.

Siva eminencija u Vašingtonu, za razliku od Trampa, želi da sačuva hegemonsku ulogu SAD. Da bi uspela u tom naumu oni rade na tri fronta. Prvi je da izoluju što je vise moguće Kinu u Aziji i na Pacifiku, drugi je da obuzdaju Rusiju, a treći je da onemoguće izranjanje Nemačke, odnosno Evrope kao autonomnog geopolitičkog igrača koji je izašao ispod poluvekovnog kišobrana SAD.

Tramp mena kapacitete da shvati šta su to nacionalni interesi SAD. Njegovo neznanje u spoljnjoj politici meri se sa ignorancijom Sare Pejlin, i verovatno bi u kviz takmičenju nekadašnja guvernerka Aljaske bolje prošla od njujorškog tajkuna. Ali, na njegovu sreću, Ameriku je pogodio sindrom demoralisanih supersila koji na vrhuncu svojih moći pate od iste bolesti: želje za izolacionizmom i protektcionizmom. Još se u starom Rimu, posle trijumfa u Trežem punskom ratu, na obalama Tibra raširilo uverenje da od hegemonije Rima imaju koristi samo privilegovani slojevi društva a da su plebejci i niži slojevi patricija gubitnici. Braća Grah su svoju političku slavu stekli propagirajući ono što bismo danas nazvali nacionalizmom, protektcionizmom i izolacionalizmom.

Hegemonija ima svoju cenu i koleteralne posledice. Svaka supersila da bi održala taj status mora da uvozi velike količine robe jer na taj način nameće svoju monetu kao dominantnu u planetarnim okvirima. Vođenje ratova ili sprovođenje vojnih intervencija je nužno jer se tako potvrđuje hegemonski status, dok je otvaranje vrata za nove migrante neophodno kako bi se nacija brojčano povećala i ujedno podmlađivala. To je važilo za stari Rim, važi i za SAD. Cena hegemonije je ogroman deficit u trgovini, nepopularnost na većem delu planete i promena etničkog sastava stanovništva.

Na Trampovoj listi prioriteta sun a prva dva mesta mož i bogaženje, a tek onda dolazi sve ostalo. On nema ideologiju, savest, empatiju, i kao svaka narciosoidna ličnost misli da je uvek u pravu, čak i kada menja dijametralno mišljenje ili pozicije u roku od nekoliko sati. To radi samo da bi izvukao novu korist ili zakrpio štetu koju je napravio.

Jedini način da Tramp uspostavi punu kontrolu nad tzv. Dubokom državom jeste da uvede SAD u rat. U slučaju vojnog sukoba predsednik države postaje komandant u punom smislu te reči. Kompletan državni aparat mora da se povinuje njegovim odlukama. Imajući u vidu niz “kostura u ormanu” Donalda Trampa, ne samo “Rusijagejt”, uopšte nije teško zamisliti da njujorški tajkun, u slučaju da oseti da je u realnoj opasnosti njegova vlast, gurne SAD i dobar deo sveta u ratnu avanturu.

Na tu mogućnost upućuje i sve očiglednija kampanja “Trump2020” koja nedvosmisleno ukazuje da The Donald i njegovi “spin doktori” već projektuju predsedničku kampanju iako do izbora za Belu kuću ima manje od tri godine. Drugim rečima, igraju na kartu instikta prosečnog američkog građanina kada je Amerika u ratu. Nju je najbolje opisao američki pisac Džo Landsdejl: “Amerikanci su u tom slučaju kao mornari vezani za brod koji tone. Ne mogu da se oslobode, ali nikada neće priznati da im je kapetan idiot”.

U Trampovoj ličnosti ima šekspirovskih elemenata. U njegovom ponašanju i potezima naziru se obrisi psihički nestabilne osobe i još vise narcisoidnost. Ali iza njih se kriju tragovi dobro oprobanog metoda u američkoj politici koji recituje: “Ako imaš jedan unutrašnji problem, nađi jedan spoljnji”.

Zveckanje nuklearnim oružjem sa Severnom Korejom, pretnje invazijom na Venecuelu, zatvaranje granice sa Meksikom, bombardovanje trupa pod kontrolom sirijskog predsednika Bašara el Asada, proglašenje Jerusalima za glavni grad Izraela, povlačenje SAD iz Sporazuma o klimatskim promenama, direktno su povezani sa “Rusijagejtom”, porazom u Kongresu oko ukidanja “Obamakera”, serijom skandala i ostavki bliskih Trampovih saradnika i nizom drugih poteza koji su svedočili o, eufemistički rečeno, neprilagođenosti Trampa poslu koji obavlja.

Pax Putiniana

Rusija može da glumi ulogu planetarne supersile, ali ona to neće moći da postane u dogledno vreme. Zemlja čiji je bruto društveni proizvod na nivou Kanade i Španije, koja živi od izvoza primarnih materija, ogrezla u korupciji, poremećenih društvenih vrednosti (lekari zatađuju koliko zaposleni u Mekdonaldsu), sa zastarelom i u dobroj meri oskudnom infrastrukturom, primorana da uvozi gotovo sve, od sofisticiranih proizvoda i automobile do hrane, ne može da se takmiči na planetarnoj skali.

Rusija može da okupira Krim, napravi haos u istočnoj Ukrajini, iskoristi američku kratkovidost i seriju pogrešnih poteza da se ubaci na proctor Bliskog i Srednjeg Istoka i Zapadnog balkana. Ali zato mora da koristi svoj prvi tim, uključujući predsednika Vladimira Putina i šefa diplomatije Sergeja Lavrova, dok u istoj igri Amerikanci igraju sa trećerazrednim igračima (karijernim diplomatama) u ostoj partiji. Primer Srbije i Zapadnog Balkana je eklatantan: predsednici i premijeri bivših jugoslovenskih republika se redovno viđaju sa Putinom i Lavrovim, dok u komunikaciji sa američkom administracijom dalje od lokalnog ambasadora i Hojta Lija ne mogu da dobace.

Rusija vise nema ideologiju koju može da izvozi, ali je Putin našao surogat za “komunizam” kao vezivno tkivo saveza koji želi da se učvrsti: komunističku Internacionalu zamenila je nova internacionala autokratskih i diktatorskih režima, odnosno “Pax putiniana”. U viziji Kremlja novi savez autokratskih i diktatorskih režima bi trebalo da bude alternative za evropski model liberalnih demokratija. Dakle, nije vise reč o borbi komunizma protiv kapitalizma, već o utakmici između autokratija i diktatura protiv slobodnih liberalnih društava. Putinova ideja, s obzirom na stalnu stolicu Moskve u SB UN uključujući i pravo veta, jeste da se uzdigne u vođu a Rusija u status “primes inter pares” među autokratskim i diktatorskim režimima koji sada čine prostu većinu u staklenoj zgradi na Ist Riveru u Njujorku.

U toj igri Moskva igra snažno na kartu Irana i tzv. Zelene transverzale Teheran-Bagdad-Damask-Bejrut. Stvaranje koalicije oko Irana na Srednjem i Bliskom Istoku otvorilo bi trku u naoružanju sa suprostavljenim blokom oko Saudijske Arabije i Egipta. Budući da Moskva ima odlične odnose i sa jednom i sa drugom stranom, nije teško zaključiti da bi Rusija bila među glavnim, ako ne i glavni snabdevaš naoružanjem sunitskog i šiitskog bloka. Ne treba zaboraviti ni limitrofne zemlje, poput Turske, Pakistana, Azarbejdžana, koje bi takođe morale da povećaju svoje vojne budžete; kao ni Avganistan i Libiju gde su Rusi već uspostavili strateške saveze s lokalnim gospodarima života i smrti.

S obzirom na to da je vojna industrija jedina, koja uz izvoz primarnih sirovina, koja donosi veliki novac u ruski budžet, korist za Kremlj bi  bila dvostruka: popunjavanje državne kase i lansiranje posrnule ekonomije. Ako bi Putinov plan uspeo, čak i delimično, najveći uticaj bi imao na odnose između Rusije i Eu. Oporavljena i ekonomski osokoljena Rusija počela bi da vrši još veči pritisak na istočnim granicama EU, uključujući i Ukrajinu i Zapadni Balkan. Nastavila bi da još snažnije da podržava i finansira sve partije koje rade na slabljenju ili podrivanju EU, zatim secesionističke pokrete u državama članicama, kao i političare nestabilnog demokratskog kapaciteta. Drugim rečima, Moskva bi gde god može doprinela sjanju razdora unutar evropskih država i kreiranju dodatnih problema: od Grčke do Srbije, preko BiH, Mađarske, Austrije, Nemačke pa do Francuske i Španije.

Osovina Berlin-Pariz

Destruktivna američka spoljnja politika, agresivno i subverzivno delovanje Rusije, migrantski talasi, kinesko ekonomsko-trgovinska bulimija, terorizam, bujanje populističkij i secesionističkih pokreta na Starom kontinentu stvaraju utisak, čak i kod zadrtih evroskeptika, da je EU jedina zaštitna mreža za države članice i jedini preostali bajraktar slobodnog sveta. Slobodnom svetu je potrebna EU kadra da svojoj ekonomskoj moći i sposobnosti da proizvodi blagostanje doda i adekvatnu geopolitičku dimenziju.

Najave koje dolaze iz Berlina i pariza bude nadu da su se kockice konačno složile i da će evropske integracije imati novi zamajac koji će, konačno, transformisati EU iz geopolitičkog patuljka u diva. Osovina izmeđuNemačeke i francuske nije vise zasnovana na tragičnom iskustvu iz dva svetska rata, niti na personalitetu velikih lidera kao što su bili helmut Kol i Fransoa Miteran. Berlin i Pariz već neko vreme rade na prožimanju vlastitih ekonomija i jačanju kompatibilnosti sva privredna i administrativna centra, Dve zemlje već nastupaju zajedno u Africi i zemljama tzv. Trećeg sveta, zauzimajući pozicije i nudeći alternative američkim, ruskim i kineskim obrascima.

Reformisanje nemačke i Francuske, za Merkelovu i Makrona, samo je drugo lice medalje dubljih integracija i reformi RU. Njih dvoje vrlo dobro shvataju da nacionalni suverenitet iz konteksta prošlog veka nije vise održiv i da države članice EU imaju mnogo vise suvereniteta u okviru EU nego što ga imaju da samostalno nastupaju. “Francuska ne može da pobedi Gugl i Fejsbuk…ali Evropa može…ako ništa drugo, da ih natera da poštuju pravila”, dao ke konkretan primer macron. Primer koji bi vrlo lako mogao da se aplikuje i na geopolitičku pozornicu i na odnose sa SAD, Rusijom i Kinom. Francuska i Nemačka pojedinačno ne mogu da pobede u duelu sa SAD i Kinom, imale bi dosta problema i sa Rusijom. Međutim, zajedno i sa ostalim članicama EU, mogu da se nose sa svima.

Istorija nudi berlinu i parizu popravni ispit na Balkanu. Pre 25 godina, tadašnja EU rađala se u najboljem mogućem momentu. Rusija u sovjetskompepelu nije vise predstavljala planetarnu silu, ni pretnju Evropi. Vašington je bio opijen svojom pobedom u Hladnom ratu i nije mnogo obraćao pažnju na Stari kontinent.Kina je tek počela da gradi svoj ekonomski bum. Turska je još uvek bila laička država sa evropskim aspiracijama. Za tek rođenu EU, Jugoslavija je bila ispit njene zrelosti i njene sposobnosti da bude geopolitički igraš a ne samo ekonomski div.

Krvavi raspad Jugoslavije je najveći poraz EU od kojeg se ona još nije oporavila. Suprostavljenost Pariza i Berlina oko Jugoslavije, nemogućnost da se pronađe zajednička politika i nametne rešenje sukobljenim stranama pokazala je da EU nije sposobna da sredi prilike u sopstvenom dvorištu, čak i kad nema spoljnjog remetilačkog faktora, budući da su Amerikanci i Rusi bili nezainteresovani ili pasivni u prvom period jugoslovenske drame.

Ono što su propustili Kol i Miteran, mogli bi da poprave Merkelova i Makron, tako što će uvesti ceo Zapadni Balkan u EU i staviti jasno do zananja ostalim planetarnim i regionalnim igračima čija je to interesna zona prvorazrednog značaja. Evropa nije umela da spreči rat i reši jugoslovenske sporove pre četvrt veka i pala je na ispitu za ulazak u klub “velikih”, danas na Balkanu nema rata ali su se vratile stare i nove imperijalne politike. Ako Eu, odnosno Nemačka i Francuska, ne mogu da pariraju Vašingtonu, Moskvi, pekingu i Ankari, u svom unutrašnjem dvorištu, kakva nada ostaje drugim nacijama i ljudima koji u EU vide poslednju šansu za bolji svet u kom se prava i slobode čoveka poštuju i gde se iza nacioanalnih interesa ne može sakrivati criminal i korupcija, a diktatorska i autokratska vlast pravdati višim ciljevima.

Željko Pantelić

Objavljeno u “Nedeljniku” 28.12.2017. godine

 

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.