Kako se zloupotrebljava mentalno zdravlje

O mentalnom zdravlju se po pravilu govori prekasno. I još, kada se obeležava prigodni svetski dan. Značajan pomak na ovom planu napravila je Anne Marie Ćurčić i organizacija  Za tebe #VAŽNOJE. Zahvaljujći njima, ova tema se ipak pojavljuje u javnosti, a od svih preporuka o savesnom i potpunom izveštavanju koje je ova organizacija uputila, mediji su bar usvojili onu da u vestima ove sadržine budu uključeni i brojevi SOS telefona. 

O mentalnom zdravlju se piše pogrešno. I ovde se neću osvrtati na lešinarske apetite tabloidne mreže, niti pozivati na kodekse, zakone, etičku i izvršnu odgvornost onih koji bi trebalo da ih sprovode. Mislim na trend da se o tome govori i piše kao o individualnom problemu, bolesti, ličnoj dijagnozi. Taj pristup svođenja ljudske patnje na medicinske ili psihijatrijske fenomene, ostavlja neotkrivenom suštinsku odgovornost društva. Ova odgovornost manifestuje se na dva nivoa.

Prvo, način na koji je društvo struktuirano i koje vrednosti su uspostalvjene kao dominante, upravo su uzrok duševne patnje ili socijalne disfunkcije. Na drugom nivou, društvo se ograđuje od odgovornosti i svaljuje je na pojedinca, kroz dijagnoze, ili opštu neuspešnost da samostalno reši životne nedaće. Na kraju, svaka priča o mentalnom zdravlju završi se savetom da se javimo profesionalcu, u učtivoj privatnosti, što dalje od očiju javnosti. Ono o čemu se ćuti je zajednička odgovornost, pitanje brige, kolektivne podrške u svetu koji se sve više atomizuje.

Poslednji podaci, pokazuju da u Srbiji oko 400.000 ljudi ima probleme sa depresijom, i oko 370.000 sa anksioznošću. Svetska zdravstvena organizacija navodi da je depresija jedan od vodećih uzroka onesposobljenosti, da se suicid u svetu desi na svakih 40 sekundi, te da je suicid drugi vodeći uzrok smrti među populacijom od 15 do 29 godina. Preko 77% suicida na svetskom nivou dogodilo se u zemljama sa srednjim i niskim primanjima.

O depresiji se odavno govori kao o epidemiji. Nije se mnogo čulo o uzorku, kako se ona prenosi, i zbog čega se beleži porast na globalnom nivou poslednjih godina. Ako epidemiju mentalnih poremećaja stavimo u kontekst savremenog društva, postavlja se pitanje da li su mentalni poremećaju urođeni, ili su pre posledica socijalnih, političkih, ekonomskih i kulturnih uslova?

Radnici u Srbiji rade najviše radih sati u Evropi, skoro 44 sati nedeljno u poređenju sa evropskim prosekom koji iznosi manje od 32 sata nedeljno. U tu računicu ne ulaze sati dodatnih poslova, a minimalna plata odavno ne pokriva troškove minimalne potrošačke  korpe. Radna prava se godinama degradiraju, a stopa nezaposlenosti ostaje statistički rebus Republičkog zavoda. Prekomerni rad, ispcrpljivanje, neizvesni ugovori, loši uslovi, zlostavljanje na radu, ono što se rečju zove mobing, dovodi do još jedne psihijatrrijske epidemije — epidemije burnout-a, odnosno sindroma izgaranja. 

Pritisak neoliberalnih vrednosti idividulanog uspeha, lične odgovornosti za sopstveni životni projekat, sve većim glorifikovanjem neprestanog rada, imperativom usavršavanja, dokazivanja, takmičenja, imperativom zdravih stilova života, organske ishrane i nada sve, ličnog razvoja, obrušava se sinhronizovano sa svih pametnih, malih i velikih ekrana, društvenih mreža, a nismo zaboravili ni tradicionalne rasadnike. Previsoka očekivanja i nerealni standardi naročito pogađaju mlade. Ako pojedinac ne ispuni kriterijume, ako se ne uklopi u ovakvo društvo, dobiće dijagnozu i uput na lečenje. Posle je sve do njega.  

Nasilje nije bilo preterano problematizovano ni dok je vladalo samo u realnom svetu, pa dosledno nema ni pomena internet nasilja kojim je preplavljen virtuelni prostor. Vređanje, pretnje, ucene, proganjanje, osvetnička pornografija, negativno utiču na mentalno zdravlje, kako to zna da se saopšti. U Srbiji svake godine bude ubijeno između 30 i 40 žena od strane muškaraca, a skoro svaka druga žena je doživela neki oblik nasilja tokom života. To isto, loše utiče na mentalno zdravlje, naročito žena koje prednjače među depresivnima. 

Mnoge dijagnoze mentalnih poremećaja nemaju utemeljenje u biologiji ili ličnosti, već upravo u socioekonomskim uslovima. Prebacivanje odgovornosti na pojedinca je zamena teza. Stvar je u tome, društvo je nasađeno naopako, zasnovano na vrednostima koji melju ljude. Duševne patnje odraz su lišavanja, izopštavanja, i ućutkivanja. Duševni bol je prigušena reakcija na društvenu nepravdu, reakcija koja se negira i diskvalifikuje patologizacijom. Rešenje nije flaster na ranu, ako i to, već promena vrednosti i organizacije društva koje je zasnovano na nasilju i nejednakostima.

Svetska zdravstvena organizacija mentalno zdravlje i mentalne poremećaje određuje ne samo individualnim karakteristikama, nego i socijalnim kulturnim, ekonomskim i političkim faktorima, kao što su socijalna zaštita, radni i uslovi stanovanja, i podrška zajednice. Ipak,  u Akcionom planu za mentalno zdravlje 2013-2020 ove orgnizacije, kao četiri glavna cilja navodeni su: efikasnije upravljanje mentalnim zdravljem, pružanje sveobuhvatih usluga mentalnog zdravlja, implementacija stategije za promociju i prevenciju, jačanje evidencije i istraživanja.

I na globalnom, i na nacionalnom nivou, tretiranje mentalnog zdravlja kao izolovanog problema, ima važnu političku implikaciju – održavanje statusa quo. Stvarni uroci očaja i zebnje maskiraju se dijagnostifikovanjem onih koji ih osećaju, što samo dovodi do porasta broja “obolelih”. Ako je ogroman broj ljudi označen kao bolestan, čime je njihovo političko nezadovoljstvo patologizovano, privatizovano, atomizovano, to znači da je potencijalna politička pobuna sedativizirana, a sistem zasnovan na nejednakostima posledično netaknut. 

Mentalno zdravlje zvuči kao jedna neutralna, čak pozitivna sintagma. U najboljem slučaju je eufemizam, a zapravo je sistemsko prikrivanje stvarnog probelma, krivotvorenje. Ne možemo govoriti o mentalnom zdravlju a da ne preispitamo dominatne vrednosti, ne možemo govoriti o prevenciji a ne pomenuti nezaposlenost. Kako govoriti o mentalnom zdravlju a ćutati na svepristuno nasilje? Konačno, ne možemo govoriti o mentalnom zdravlju a da se ne zapitamo, gde smo tu mi i koja je naša odgovornost. Odgovor na krizu mentalnog zdravlja je suprotstavljanje vrednostima brige za drugog, kolektivne podrške, empatije. 

Tamo gde se odgovornost za sistemske probleme prebacuje na individuu, mesto je promene. Ako ne pristanemo na ovu manipulaciju,  ako osvestimo sopstvene pozicije i udeo odgovornosti, ako se suočimo sa stvarnim odnosima moći i njihovim posledicama, ako počnemo da brinemo za depresivne, anksiozne, za one koji se “nisu snašli,” ako se povežemo solidarnošću, ali ne onom koja je sama sebi cilj, već onom kojoj je politički cilj da se trasformiše u socijalnu pravdu, doći će i do izlečenja. Pravo na život, dostojanstven i bez nasilja, pravo na zdravlje i na rad, politička su pitanja, i tako treba i da ih tretiramo.  

Krajnje je vreme da pritisci sa kojima se ljudi svakodnevno suočavaju, zbog kojih se osećaju potišteno i uplašeno, izvuku iz privatnih terapeutskih soba i vrate u javnost, odakle su i došli.

Za P.U.L.S.E Aleksandra Mališić

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L:S.E

  Aleksandra Mališić, depresija, Društvo, mentalno zdravlje, Politika, Psihologija