Kakve god snove sanjali
Svako ko je živeo na zapadnoj obali Severne Amerike možda zna da svake godine stotine vrsta ptica sezonski migriraju duž tog pojasa. Jedna od tih vrsta je belokruni strnad, koji ima veoma neobičnu sposobnost da tokom seobe ostane budan čak i do sedam dana. Takva sposobnost omogućava ovim pticama da lete i orijentišu se noću a da hranu traže danju, bez odmora. U proteklih pet godina Ministarstvo odbrane SAD potrošilo je ogroman novac na proučavanje ovih stvorenja. Naučnici finansirani iz javnih fondova ispitivali su moždanu aktivnost ovih ptica tokom nesanih perioda u nadi da će doći do saznanja koja se mogu primeniti na ljude.
Osnovni cilj je stvaranje besanog vojnika, a taj projekat predstavlja samo mali deo šireg vojnog pokušaja da se makar delimično ovlada ljudskim snom. Kratkoročni cilj je pronalaženje metoda koje bi borcu omogućile najmanje sedam dana bez spavanja, a dugoročno možda i dvaput više, uz očuvanje visokog mentalnog i fizičkog učinka. Postojeći načini izazivanja nesanice uvek su praćeni kognitivnim i psihičkih nedostacima (smanjenom koncentracijom). Ova naučna potraga ne sprovodi se da bi se otkrio način za stimulisanje budnosti, već da bi se umanjila potreba organizma za spavanjem.
Kao što je istorija pokazala, ratne inovacije se na kraju neizbežno asimiluju u širu društvenu sferu, i besani vojnik će biti preteča besanog radnika ili potrošača. Proizvodi za razbuđivanje, koje će agresivno promovisati farmaceutske kompanije, postaće prvo opcija za određeni stil života, a kasnije za mnoge i nužnost. Tržišta od 24 sata 7 dana u nedelji i globalna infrastruktura za kontinuirani rad i potrošnju već duže vreme postoje, ali trenutno se stvara ljudski subjekat koji će se njima prilagoditi: mali uvid u neke od paradoksa života u kapitalizmu 21. veka.
San u svojoj dubokoj beskorisnosti i suštinskoj pasivnosti, sa nesagledivim gubicima koje pravi u proizvodnji, prometu i potrošnji, uvek će se sukobljavati sa zahtevima 24-časovnog univerzuma. Ogroman deo života koji provedemo spavajući, lišeni simuliranih potreba, opstaje kao jedna od velikih ljudskih uvreda za alavost savremenog kapitalizma. Većina ljudskih životnih potreba – glad, žeđ, seksualna želja, a odnedavno i potreba za prijateljstvom – pretvorene su u komodifikovani ili finansijalizovani oblik. Spavanje predstavlja ljudsku potrebu i vremenski interval koji se ne može iskoristiti za izvlačenje profita, i još uvek je nepodesna anomalija u globalnoj sadašnjosti. Uprkos svim naučnim istraživanjima, spavanje frustrira i osujećuje svaku strategiju koja pokušava da ga iskoristi ili modifikuje. Činjenica je da se iz njega ništa vredno ne može izvući.
Nespojivo sa produktivnošću
Ne treba da nas iznenađuje što danas spavanje erodira, imajući u vidu razmere ekonomskog uloga. Tokom 20. veka san je postepeno narušavan – prosečan punoletni Amerikanac sada spava oko šest i po sati za noć, što je redukcija sa osam sati u prethodnoj generaciji (sredinom 20. veka izreka da „trećinu života prespavamo“ bila je aksiomatski tačna), i smanjenje u odnosu na 10 sati početkom 20. veka. Spavanje je podsetnik na nikada sasvim prevaziđenu predmodernost, na agrikulturni univerzum koji je počeo da nestaje pre 400 godina. Skandalozno spavanje odraz je neodvojivosti našeg života od ritmičkih oscilacija sunčeve svetlosti i mraka, aktivnosti i odmora, rada i oporavka, koja je u drugim oblastima iskorenjena ili neutralisana.
Do sredine 17. veka, san je izgubio svoju stabilnu poziciju u zastarelom aristotelovskom i renesansnom okviru. Njegova nespojivost sa modernom produktivnošću i racionalnošću počela je da se prepoznaje pa su tako Dekart, Hjum i Lok, između ostalih, nipodaštavali spavanje jer je irelevantno za umni rad ili potragu za znanjem. San je obezvređen kada su svest i volja, upotrebljivost, objektivnost i delatnost u ličnu korist postali povlašćeni. Za Loka, spavanje je predstavljalo žalosni prekid božjeg plana za čoveka: da bude marljiv i racionalan. U prvom pasusu Hjumove Rasprave o ljudskoj prirodi, san je strpan uz uzrujanost i ludilo kao prepreka znanju. Do sredine 19. veka, asimetričan odnos između sna i budnosti počeo je da se konceptualizuje po hijerarhijskom modelu u kome se san shvata kao regresija u niže i primitivnije stanje, gde je navodno viša i složenija moždana aktivnost „sputana“. Šopenhauer je bio među retkim misliocima kada je primetio da samo u snu možemo naći „pravu srž“ ljudskog postojanja.
U 19. veku, posle najgoreg zlostavljanja evropskih radnika tokom industrijalizacije, fabrički upravnici shvatili su da je isplativije omogućiti radnicima skromne periode odmora kako bi na duže staze bili efikasniji i održivi proizvođači, kao što je pokazao Anson Rabinah u svom istraživanju nauke zamora. Ali do poslednjih decenija 20. veka, sa urušavanjem kontrolisanog ili ublaženog kapitalizma u Americi i Evropi, nestala je interna potreba za odmorom i oporavkom kao činiocima privrednog rasta i profitabilnosti. Vreme za ljudski odmor i obnovu postalo je preskupo da bi bilo strukturno moguće u okviru savremenog kapitalizma. Tereza Brenan je skovala izraz „bioderegulacija“ da opiše brutalni raskorak između vremenskog funkcionisanja deregulisanog tržišta i fizičkih ograničenja ljudi od kojih se traži da se prilagode njegovim zahtevima.
Pad dugoročne vrednosti živog rada ne daje nikakav podsticaj da odmor ili zdravlje budu ekonomski prioriteti, što se moglo videti u nedavnim raspravama o zdravstvenom osiguranju. Preostalo je vrlo malo interludija ljudskog postojanja (izuzev spavanja) koji nisu pretvoreni u radno, potrošačko ili reklamno vreme. U svojoj analizi kapitalizma, Lik Boltanski i Ev Šjapelo ukazali su na vrednovanje pojedinca koji je stalno angažovan, interaktivan, koji dejstvuje, komunicira, odgovara ili obrađuje. U bogatijim delovima sveta izbrisana je većina granica između privatnog i profesionalnog vremena, rada i potrošnje. Na najvećoj ceni je aktivnost zarad same aktivnosti: „Uvek nešto raditi, kretati se, menjati – to uživa prestiž, za razliku od stabilnosti, koja je često sinonimna sa neaktivnošću.“ Ovakav model nije neka transformacija prethodne radno-etičke paradigme, već sasvim novi model koji zahteva 24-časovno sedmodnevno vreme za svoju realizaciju.
Ništa se nikad potpuno ne gasi
Naravno, ljudi će i dalje spavati, pa čak će i najveće metropole imati noćne intervale relativnog mirovanja. Međutim, san je sada odvojen od nužde ili prirode. Umesto toga, zamišljen je kao promenljiva ali kontrolisana funkcija koja se može definisati instrumentalno i psihološki. Novija istraživanja pokazuju da eksponencijalno raste broj ljudi koji se jednom ili više puta bude noću da provere svoje poruke ili podatke. Preovlađujuća stilska figura je mašinski termin „režim spavanja“. Ideja o aparatu u režimu pripravnosti i male potrošnje pretvara širi smisao sna u odloženo ili sniženo stanje operativnosti i pristupačnosti. Ona zamenjuje logiku on/off, tako da ništa nikada nije potpuno „isključeno“ i nikada ne postoji pravo stanje odmora.
Kao najveća preostala prepreka – poslednja od Marksovih „prirodnih barijera“ – za puno ostvarenje kapitalizma po modelu 24/7, spavanje ne može da se eliminiše. Ali, može da se opljačka, a metode i motivi da se to postigne veoma su prisutni. Javni prostori se osmišljavaju tako da odvraćaju od spavanja, što često obuhvata nazubljeni oblik klupa koji sprečava ljudsko telo da se nasloni.
Napad na spavanje neodvojiv je od razgradnje socijalne zaštite. Baš kao što je univerzalni pristup pijaćoj vodi uništen zagađenjem i privatizacijom, monetizacijom flaširane vode, nije teško predvidetu sličnu konstrukciju nestašice u domenu sna. Svi nasrtaji na spavanje stvaraju insomnijske uslove u kojima san mora da se kupuje (iako je kupljena roba hemijski modifikovano stanje koje je samo aproksimacija sna). Statistički podaci o ogromnom porastu upotrebe hipnotika pokazuju da je 2010. godine oko 50 miliona Amerikanaca na recept dobilo lekove poput Ambiena ili Luneste, a milioni drugih su kupovali pomoćne preparate za spavanje. Bilo bi pogrešno zamišljati ublažavanje sadašnjih uslova koje će ljudima omogućiti da spavaju čvrsto i probude se okrepljeni. Čak i manje ugnjetački organizovan svet verovatno ne bi eliminisao nesanicu. Istorijski značaj nespavanja gradi se na njegovom odnosu prema spoljnim kolektivnim iskustvima, i nesanica je sada neodvojiva od mnogih drugih oblika otimačine i socijalnog uništenja na globalnom planu.
Jedan od brojnih razloga zašto su ljudske kulture dugo povezivale san sa smrću jeste što i jedno i drugo stanje otkrivaju kontinuitet sveta u našem odsustvu. Međutim, jedino privremeno odsustvo spavača podrazumeva sponu sa budućnošću, sa mogućnošću obnove i slobode. To je interval kada tračak neproživljenog ili odloženog života može da se probije do svesti. Noćna nada u besvesno stanje dubokog sna predstavlja očekivanje buđenja koje bi moglo da donese nešto nepredviđeno. U Evropi posle 1815, tokom nekoliko decenija kontrarevolucija, obrta i iskliznuća nade, bilo je umetnika i pesnika koji su naslutili da san ne mora da bude izbegavanje ili bežanje iz istorije. Šeli i Kurbe su shvatili da je san samo drugačiji oblik istorijskog vremena – da njegovo povlačenje i navodna pasivnost takođe obuhvataju nemir postajanja, ključan za rađanje pravednije i egalitarnije budućnosti. U 21. veku, uznemiravanje sna predstavlja problematičniji odnos spram budućnosti.
Smešten negde na granici između društvenog i prirodnog, san obezbeđuje prisustvo u svetu cikličnih radnji nužnih za život i nespojivih sa kapitalizmom. Abnormalna upornost sna mora se razumeti u kontekstu tekuće destrukcije procesa koji održavaju egzistenciju na planeti. Budući da kapitalizam ne može sebe da ograniči, ideja očuvanja ili konzervacije je nemoguća. Međutim, restorativna inertnost sna predstavlja protivtežu smrtonosnosti svih akumulacija, finansijalizacija i rasipanja koji su devastirali nekadašnja zajednička dobra.
Sada zapravo postoji samo jedan san, koji potiskuje sve ostale: to je san o zajedničkom svetu čija sudbina nije terminalna, svetu bez milijardera, sa budućnošću koja nije varvarska ili posthumana, u kojoj istorija može imati neki drugi oblik osim košmara o katastrofi. Moguće je da – u mnogim različitim mestima, u sasvim različitim stanjima, uključujući i dremež i sanjarenje – zamišljanje budućnosti bez kapitalizma počinje snom o spavanju. To bi bio nagoveštaj sna kao radikalnog prekida, kao odbijanja težine naše globalne sadašnjosti, sna koji može da nasluti obrise neke značajnije obnove i početka.
Jonathan Crary, Le Monde diplomatique, jun 2014.
Preveo Ivica Pavlović
Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E
Kakve god snove sanjali added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →