Ulogujte se / Kreirajte profil

Kamenje – David Naum

.

Become a Patron!

.

 





 

Između njih i nas oduvek su ili put, ili reka. Negde put, negde, reka.

Oni su Hrvati, Kurdi, Slovenci, Srbi, Palestinci, ili Bošnjaci, možda Jevreji, Makedonci, Albanci, Crnogorci,… A Mi smo uvek nešto od toga, ali, ipak, drugačiji.

Veoma se dobro i čujemo i vidimo i razumemo, ali nit’ Mi tamo, nit’ Oni ovamo. Jer oduvek,  svako se drži svoje strane.  Tako nam je svima najbolje. Mi ukopani ovde, Oni tamo.

Ta reka, ili put,… nikada  nije  sa naše, a i sa njihove strane  korišćeno da se pređe preko do njih, ili da oni dođu do nas. Sa čamcem, plivanjem, ili pešačenjem… Ne. Ma čak kada je to samo korak – dva širine. To jednostavno služi da razdvoji njih i nas. Da se zna dokle je naše, a odakle je njihovo, ali to je često sporno, jer put krivuda, oni, u to smo sigurni, iako nismo videli, ga noću sužavaju, a za nas lažno tvrde da sadimo vrbe i guramo vodu na drugu stranu. Tako smo tu, nepomični i postojani, svako čuva svoje i Mi i Oni, a drugi prolaze tim putem od istoka ka zapadu i obnuto i plove između severa i juga. Drugi odlaze svojim putem, a Mi smo tu gde smo. Postojano.

Često je to među nama, kao što rekoh,   samo potok, ili uska staza kroz korovitu livadu, a opet, kada udare kiše, voda se proširi, da je druga obala blizu horizonta, a put se od nekišovitih leta pretvara u peščanu pustinju,  preko koje se niko sam, a i u grupi ne bi usudio da krene, pogotovo ne po mraku i prema njima.

Ali se uvek dobro čujemo i uvek je u nama, a Boga mi i u njima, snage da se dobaci kamenom na drugu stranu.

Zapravo kada ne znamo šta, od dosade, da radimo, a to su opet najčešće situacije,  takmičimo se ne samo u prebacivanju kamenja, već i u pogađanju nekog, unapred odabranog, upotpunivši to što sočnijom psovkom.

Naravno, na prvi kamen koji odleti put njih, ili doleti na nas, odgovara se. Pa makar bila kiša, sneg, ili samo loš dan za pogađanje, ne ostaje se dužan, jer odgovor je stvar ponosa.

Dete prestaje da to bude, kada kamen prebaci do njih, uspešan je onaj ko pogodi nekog, a junak  je svako ko uvek pogađa odabranu metu.

Mi o svojim najboljim bacačima kamenja ispevavamo pesme, dižemo spomenike, deca o njima uče u školama, a Oni sa druge strane se glasno hvale kako  rade isto.

Kao što rekoh, čujemo jedni druge, razumemo se, ma i više od toga, sve znamo jedni o drugima. Slave Oni, slavimo  u iste dane i Mi, jer isti su nam praznici.  Kukaju Oni, iskren da budem, jaučemo i Mi, jer nije jednostavno dobiti neočekivano kamen, pa još kada je isti onaj koji smo lično, pre samo minut, uspešno  hitnuli na drugu stranu.

Pa još kada se sve to začini sa pesmom i muzikom. Puste Oni muziku, najjače što mogu, a Mi pokušavamo sa istim da ih nadjačamo. Pevaju iz sveg glasa, naše pesme, jaučući od našeg kamenja, a Mi se dernjamo kao nikada u životu, kako bi ih nadjačali, pokazali kako smo i u tome bolji, dok među nama mnogi  cvile  i krvare od primljenih udaraca, ne odustajemo, a priznaću, ni njima tako nešto ne pada na pamet.

Onda, iz inata, Mi počnemo, uz piće, da pevamo njihove  pesme, a Oni se trude da isto lepše i jače pevaju, ali se mi ne damo, dokazujući i da  imamo više sluha i da su nam draže i te njihove pesme i  da nam piće više prija nego njima i da smo čak i u tome bolji od svih drugih, pogotovo od njih, dok kamenje sve vreme leti sa obe strane.

Uteha nam je ako navaljuju kao sumanuti, to je najbolji znak da je dosta polomljenih glava, kostiju i rebara na njihovoj strani, jer to ih najviše razbesni. Naše modrice i rane  ne gledamo, jer su pogledi upućeni samo preko reke, ili puta. Jer želja je samo jedna, povrediti ih više.

To sve traje dok nas drže noge, a otprilike, u isto vreme, duboko posle ponoći, a često pred samu  zoru,  zanemoćamo i Mi i Oni.

Bitno je izdržati što duže. I kada svi popadaju od bolova i umora, onaj ko zadnji baci kamen, ili pak samo  uzvikne psovku na račun onih preko, za taj dan je pobednik. To je nepisano pravilo.

Ali nikada se nije utvrdilo ko je svih ovih dana, godina, decenija,… i od kada pamtimo, pobeđivao, jer uvek po neki od njih se hvališe kako je on bio zadnji tog i tog dana, a opet od iste tvrdnje ne odusataje neko sa ove strane.

Svi ostali su, u vreme kada se to zbilo, već popadali od bolova, pesme, umora, pića, nesanice,.. Tako da svedoka onom zadnjem, bilo da je njihov, ili naš, mora se priznati, nema.

A sledeći dan? Čemu bi pak sledeći dan služio, ako se zbog bolova od predhodnog dana, neko ne bi, sa naše, ili njihove strane, čim se probudi,  latio kamena i hitnuo preko, uz najsočnije psovke,  ili bi neko drugi,  to uradio, sa njihove strane, iz čiste dosade.

Valjda ne treba da pričam kako iste psovke i isti kamen i gomila drugih, odmah šalju uzvratno. Jer oni su takvi, jedva čekaju, ili da odgovore, ili da počnu. A mi, opet, kao što rekoh, ne ostajemo nikada družni.

Bar uvek možemo da računamo na njih i oni na nas. Bilo da nam je muka, ili veselje, jer oni sa druge strane reke, ili puta su uvek tu. Više nego spremni.

Zapravo, mi i nemamo nikog bližeg od njih, a čujemo i oni u nama vide onog kome mogu i od koga će, za uzvrat, na jedan kamen da uvek dobiju najmanje tri.

Šta bi mi bez njih, a Boga mi, i oni bez nas.

Za P.U.L.S.E David Naum

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.