Филозофија Емануела Канта заснована је на неколико једноставних теза које су темељи не само његове филозофије и схватања, већ и моралним правилима сваког човека.
,,Две ствари испуњавају душу увек новим и све већим дивљењем и страхопоштовањем што се више и истрајније размишљање бави њима: звездано небо нада мном и морални закони у мени”, речи су овог филозофа.
Овим речима можемо посматрати човека као предмет који се налази у некој хијерархији. Као такав, над собом има ,,звездано небо” које не мора бити схваћено у буквалном смислу, већ и на метафоричан начин. Као метафора, небо би означавало простор исписан плановима, а те планове би у овом случају означавале звезде. Ако укључимо и астрологију у свему овоме, па тако и положај истих звезда, цело небо би било универзални законик судбине над човеком којих се човек вољно или невољно мора придржавати. С друге стране, небо би могло представљати и законодавну власт на коју појединац као самостална индивидуа нема утицаја, те тако мора поштовати исту.
Што се тиче другог дела наведених Кантових речи, исписан морални законик који се налази у човеку познат је само човеку; и према том законику је страхопоштовање веће. Не због осуде неког суда или других појединаца, већ због савести. Нико не може осудити човека као што он себе може. Наравно, и за такве људске норме морају се држати неких општеприхваћених норми установљених у неком друштву.
Поводом тога, Кант истиче:
,,Усмеравај своју вољу тако да њена максима може у сваком тренутку да важи као општи закон”.
Овај исказ представља категорички императив који важи безусловно јер у питању није само људска потреба, већ и самопоштовање. Моралне норме следе из ума, а ум припада човеку. Аналогно са тим, човек је дужан да поштује себе, па тако и свој ум. Можда се ту може пронаћи и део егоцентризма, али то је у неку руку одбрана од савести.
Човек по рођењу није морално дефинисан. Моралне вредности се стичу временом кроз друштвене прилике у којима се стицајем околности налази. Под тим друштвеним приликама можемо сврстати националност и културу која са њом иде, затим религију и обичаје које појединац мора да следи како не би био осуђен од стране већине, а временом, човек сам умно склапа норме којих се придржава. Наравно питање морала може бити дефинисано и када се мора нужно извести.
Поред категоричког императива који је безуслован и код кога се човек придржава својих начела ради личног добра, постоји и хипотетички императив. Код хипотетичког императива, појединац се налази у ситуацији где ће морати одлучити између два зла. Слично је конфликту истовременог привлачења и одбијања. У оваквој ситуацији појединац треба да изабере по којим начелима ће нешто учинити. Има два избора: свој лични, где спадају и морални закони према којима би самопоштовање било израженије; и туђи, где следе постављене норме које је потребно следити како би појединац заштитио себе у неку руку. Када би појединац изабрао други начин, самопоштовање би било угрожено. Да би овај систем био јаснији, за пример ћемо навести припадника политичке странке А који би се прикључио протестима политичке странке Б. Прикључењем, припадник странке А би себи учинио лично задовољство јер је поштовао свој морални режим. Међутим, због околности у којој се налази, он не би смео ни у једном тренутку да подржи припаднике странке Б. Конфликт у којој се припадник странке А налази, тежи ка личном добру, али и општем (под овим термином подразумевамо политичку странку А). Изабравши своју личну вољу, очекивала би га неповољна последица, а ако би остао у границама ускраћене слободе и тиме би се појавила савест.
У претходном примеру су поменути термини воља и слобода. Што се тиче воље, битна је код остваривања одлука, али она је најчешће кључан део самоконтроле. Ако се може контролисати воља, онда се може и безболно ускратити слобода. Под овим се подразумева ускраћивање одлука појединаца услед одређених околности. Таква врста слободе се и даље сматра слободом иако је ограничена. Разлог томе је наметно ограничавање вољом.
Поступањем по моралним нормама, човек тежи ка достојанствености. Ту се поново може наћи мотив самољубља, али и основна људска потреба: тежња ка бољем. Или савршенством, код нескромних. Циљ сваког човека је да изгради моралитет и сваки појединац има свој лични систем који би требало да, ако се изложи јавно, буде опште прихваћен. До правила етике човек може когнитивним процесима доћи сам. Тај процес може се именовати аутономијом личности.
Насупрот аутономији личности, налази се хетерономија: понашање у коме правила поступања увек налажу одређене сколоности, корист или поступке по религији, али без оправдања пред умом. Пример се може пронаћи у некој друштвеној скупини коју карактерише иста религија генерацијама. Нужно је да сви припадници тог друштва припадају истој религији и да се морају строго придржавати обичајима које она налаже. Ако узмемо за пример да је један од обичаја канибализам, сви би поступали како се налаже и ако би постојала сумња на то да ли је тај чин исправан, оправдала би се ван умске обраде, већ би се приписало систему који налаже религија. По Канту, али и кроз наведени пример можемо уочити какав утицај може имати религија или црква као интитуција, на пример. Неко је други написао правила којих се људи треба придржавати и што се више појединаца придржава истих, то ће их бити више.
Одатле можемо закључити да питање морала није само из личних разлога, већ и због доказивања пред другима. Поготово ако се људи из окружења посматрају као морално стабилне личности.
Поред религије и цркве као институције, државно тело не можемо посматрати као моралну фигуру, али можемо упоредити утицај на појединце на рачун етике. Утицај државних закона и правила и супротстављање истим можемо наћи и у књижевности. Типичан пример томе је грчка трагедија ,,Антигона” коју је написао Софокле. Можемо пронаћи аутономију личности код Антигоне коју прати осећај поштовања себе. Главна јунакиња овог дела се супротставља закону и држави позивајући се на њен морал, на оно што се њој чини исправним. На тај начин осуђује писане законе, али не добија подршку осталих јер код њих можемо пронаћи хетерономију.
Поменута је осуда на нивоу морала, али ни један човек нема морално право да суди другоме на истој основи. За објашњење овога можемо зети пример романа ,,Злочин и казна” Фјодора Достојевског. Главни лик романа, Раскољников почини убиство, али након извршења тог чина, он не осећа кривицу. По аутономији личности, поступак је моралан и исправан јер сам себи проналази оправдање, али то није у скраду са општим правилима које је друштво прихватило. Раскољников се водио слободном вољом и самом неускраћеном слободом.
Ако човек тежи моралним вредностима и моралној стабилности, мора поштовати и спољашње, друштвене факторе како би био што ближи беспрекорности. Самим глаголом морати, јавља се и контрадикција са термином слобода. Према томе, човек мора тежити средини, душевном и вољном балансу како би себе могао посматрати као достојанствену и моралну личност.
За ПУЛС Јован Ђорђевић
Литература:
- http://kif.filozofijainfo.com/kantova-etika/
- http://www.artnit.net/dru%C5%A1tvo/item/2298-eti%C4%8Dko-u%C4%8Denje-imanuela-kanta.html
- http://www.bbc.co.uk/ethics/introduction/duty_1.shtml
- Милош Јеремић, Филозофија, уџбеник за четврти разред гимназије и четворогодишње средње стручне школе, Klett, 2018.
- Милош Јеремић, Хрестоматија филозофских текстова уз уџбеник Филозофија за четврти разред гимназије и средње стручне школе, Klett, 2018.
Кантова етика napisao/la Jovan Đorđević dana
Pregled tekstova autora – Jovan Đorđević →