Kapernaum – Lice ulice

Ko sam ja? – Zain.

Da li sam tražio da se rodim? – Ne.

Da li sam tražio da odrastem u siromaštvu? – Ne.

Da li su za to odgovorni moji roditelji ? – Da.

Ko je Zain? Zain je dečak koga svakodnevno srećemo u pekari, na ulici, u kafiću. Njega možemo videti na semaforu dok pere stakla naših automobila, dok prodaje cveće na trgu, dok spava na klupi u parku…

Ko su deca prosjaci, ilegalci u svojoj zemlji? Deca koja nemaju prava na bolest, deca koja nemaju prava na obrazovanje, deca koja nemaju prava da budu deca. Da li su ona, rođena u siromaštvu, favelama i udžericama osuđena da postanu prototipovi svojih roditelja? Da li se poslovica ”Svako je krojač svoje sudbine” uzima olako?

Zain je dečak iz Libana, Zain je izbeglica iz Sirije koju smo do skora mogli videti u parku autobuske stanice u Beogradu, Zain živi u brazilskim favelama, u beogradskom karton sitiju. Ne, on tamo ne živi, on tamo preživljava. On je rođen kao lutalica, kao i njegovi roditelji. Smatramo ga siluetom, prljavim, malim prosjakom.

Da li dete svojim rođenjem odlučuje hoće li postati član porodice na margini ili na vrhu društvene lestvice? Da li bira da bude lišeno obrazovanja, prava na lečenje, prava na srećno detinjstvo?

Film prati dečaka Zaina, rođenog u siromašnom libanskom kvartu u višečlanoj porodici, dočaravajući sliku koja je prisutna u svakoj zemlji, sliku sa koje odvraćamo pogled, onu koja se ne uklapa u okvir naših brendiranih naočara.

Svesna moći filma i poruke koju može da prenese rediteljka i scenaristkinja filma Kapernaum Nadin Labaki želela je da nas upozna sa našom svakodnevnicom – onom mračnijom i realnijom. Ovaj film ce razumeti stanovnik Libana, Srbije, Francuske, Rusije… ukoliko to želi.

Zain Al Rafeea (Scena iz filma „Kapernaum“)

Deo Nadininog govora tokom dodele priznanja na Kanskom filmskom festivalu 2018. godine:

Dok slavim sa Vama nagradu koju sam dobila, ne mogu a da ne mislim na malu devojčicu koja se zove Sidra, poznatiju po ulozi Saher – Zainove sestre u filmu. Ona je verovatno danas provela čitav dan napolju, na suncu, sa licem zalepljenim na prozore automobila, pokušavajući da se brani kako može od uvreda, ponižavanja. Verovatno je pokušala da lukavo postupi vođena visprenošću devojčice od dvanaest godina, koju je naučila u uličnoj školi. Visprenošču kojom se služi kako bi izbegla zlostavljanje. Potom je najverovatnije otišla kući, oprala suđe, oprala veš svoje braće i sestara, pripremila im obroke i zaspala sanjajući da će jednog dana moći da ide u školu, kao i svi ostali.

Kažem Vam ovo jer znam, jer svi mi ovde prisutni možemo da promenimo nešto. Duboko verujem u moć filma. Film nije kreiran samo da bi zabavio, da bi nasmejao, stvoren je da bi nas nagnao na razmišljanje, kako bi nam pokazao nevidljivo, kako bi progovorio o onome o čemu se ne govori. Ne možemo više nastavljati da okrećemo leđa i da ostajemo slepi na patnje te dece koji se bore kako mogu u svetu, koji je u potpunom rasulu. Ja ne znam šta je rešenje. Ja ga lično nemam. Sa svom svojom željom nisam uspela da sačuvam Sidru od ulice i ne znam koja će biti Zainova sudbina kada se bude vratio kući, ni sudbina njegove braće i sestara. Ali Vas pozivam da razmislite. Želim da zajedno razmislimo kako bi došli do rešenja.

Nadine Labaki i Zain Al Rafeea tokom dodele priznanja na Kanskom filmskom festivalu

Zain je glas svakog deteta koje je rođeno i odrasta na margini društva.

Želim da odrasli čuju šta imam da kažem. Život je sranje. Prljavije od cipela na mojim stopalima. Živim u paklu. Život je kučka. Očekuje se od mene da budem dobar čovek, poštovan i voljen. Ali Bog ne želi to. On od nas želi da budemo tepisi koje će preskakat.

(Zainov monolog iz filma ”Kapernaum”)

Film nam šalje jaku poruku navodeći nas na razmišljanje, da naredni put kada budemo odlučivali koju ćemo sledeću destinaciju posetiti, koji tretman lica je pogodniji za našu kožu, razmislimo da li je dete koje sedi na pločniku ispred tržnog centra nasilnik, lopov, mali prljavko ili dete kome je uskraćeno šve ono što smo mi dobili po rođenju.