Išiguro je, definitivno, postao jedan od mojih omiljenih pisaca. On je od onih pisaca koji čitaoca ne impresioniraju nasrtljivošću, prenaglašenošću i nepotrebnom bukom. Kod njega je sve mirno, tako jednostavno i nežno, vidljivo, ali ne silovito prenaglašeno. On nas oslobađa detaljisanja, daje nam blage obrise kako spoljašnjeg sveta tako i unutrašnjeg sveta svojih junaka. Kod njega nema vulgarnosti, silovitosti mržnje, on ne dozvoljava da se o toj mržnji govori, samo je nagoveštava na nekim mestima, ta mržnja ostaje maglovita, nedovoljno saglediva i neistražena.

 

Vreme radnje ovog romana obuhvata tri uzastopne godine, nekoliko godina od završetka Drugog svetskog rata. Od oktobra 1948. do juna 1950. To je interval sadašnjosti kojem Išiguro posvećuje manje pažnje. Veći deo, u okviru tog intervala posvećen je sećanjima glavnog lika. Sadašnja situacija u kojoj se nalazi izaziva potrebu da se priseća događaja iz svoje prošlosti. To je putovanje u prošlost, velika pažnja se posvećuje takvom putu, kao što je to i slučaj kod batlera Stivensa, glavnog aktera romana “Ostaci dana.”

 

Masuđi Ono je slavni slikar u penziji. Ne može se baš pohvaliti svojim delovanjem iz prošlosti i to ga sada, u danima mirovanja, sve više izjeda. Na samom početku saznajemo gde ovaj slavan slikar živi. Vraćamo se u prošlost. Naime, Masuđi dolazi do jedne raskošne kuće na način koji je neuobičajen. Dve sestre, ćerke uglednog čoveka i vlasnika kuće izabraće Masuđija za novog vlasnika kuće svoga pokojnog oca, ne na osnovu svote novca koju bi on ponudio, već na osnovu njegovog ugleda. Na samom početku, ova činjenica iznenađujuće deluje na nas. U svetu kada se sve meri količinom novca koju neko poseduje, Išiguro uvodi novi sistem po kojem se sve određuje prema ugledu pojedinca.

 

Zatim nam Masuđi, kao narator ovog romana, predstavlja svoju kuću nakon dešavanja iz Drugog svetskog rata. Sada smo u Masuđijevoj sadašnjosti i vidimo da je kuća pretrpela oštećenja tokom rata. Sa nekoliko preciznih opisa saznajemo kakva je to kuća, divimo se njenoj lepoti koju je zadržala čak i sada kada je jedan njen deo oštećen.

 

Nakon opisa okruženja, odnosno spoljašnjosti koja okružuje slikara u penziji, Masuđija, otkrivamo i delove njegove prošlosti. Masuđi ima dve ćerke. Starija Secuko je udata i ima nestašnog sina Ićira, dok se pregovori za brak za drugu mlađu ćerku Noriko još uvek vode. Shvativši ozbiljnost oko udaje svoje sestre, Secuko sa sedmogodišnjim sinom Ićirom dolazi kod oca i sestre kako bi im pomogla da reše probleme oko pregovora za udaju. Saznajemo da je Masuđi, tokom rata, izgubio ženu i sina. Ovde Išiguro otklanja efekat tuge, žalosti za bližnjima, i tokom celog romana o pokojnoj ženi i sinu Masuđi će pričati, ali će biti oslobođen sažaljenja. Ceo roman oslobođen je sumornih osećanja. Nema tuge, ni žalosti. One se samo naslućuju. Išiguro ne dozvoljava da takva osećanja dođu do svog punog izražaja.

 

Treba skrenuti pažnju na odnos između oca i dveju sestara. Kako se oni ophode jedno prema drugom. Secuko, kao starija, je mirna i tiha. U njenom ponašanju ne razaznajemo tu crtu bunta koja je svojstvena njenoj mlađoj sestri Noriko. Noriko je ta koja izlazi iz senke kako bi ugledala svetlost novog sveta koji je okružuje. Simpatično je to njeno suprotstavljanje očevim shvatanjima. Dok će Secuko mirno klimati glavom, dotle će Noriko zamerati svome ocu što mu penzionerski dani prolaze u dosadi. Dve sestre nešto kriju od oca, i on to uviđa. Ićiro, Masuđiju pokazuje domete i interesovanja novih generacija, onih koje tek dolaze. Njegova pojava i ponašanje, u Masuđiju pokreću razmišljanja o novim shvatanjima i odbacivanju onih starih kojima je on bio naklonjen. Masuđi uviđa da je stari svet polako na izdisaju, on nestaje, samo nekoliko ljudi iz prošlosti vraća sećanja na njegovo delovanje iz prošlosti.

 

Uočljiv je i efekat suprotstavljenih očekivanja. Naime, Masuđi se vraća i u svoje detinjstvo. Seća se svoje dvanaeste godine kada ga je otac obučavao poslu sa brojkama. Njegov otac uspešno je vodio poslove i to je, razume se, očekivao i od svog sina. Međutim, otac će biti suočen sa drugačijim stanjem stvari. Kada uvidi da Maduđi želi da bude slikar, otac će oživeti davna sećanja kada je jedan sveštenik njihovom sinu prorekao ne tako sjajnu budućnost. Otac nije želeo da Masuđi bude slikar, jer bio je upućen u život kakav slikari vode, nije želeo takvu sudbinu za sina, već onu koja će biti određena brojkama. Miris paljevine do trenutka sadašnjosti u Masuđiju će izazivati osećaj nelagode. Toga dana, njihovom kućom, širio se miris paljevine Masuđijevih slika koje je njegov otac palio, pa ipak, takav postupak je Masuđija još više učvrstio u svojoj želji da istraje u pozivu koji je izabrao.

 

 

Primetna su i Masuđijeva vraćanja na početak svoje karijere. On se priseća reči i postupaka svoga učitelja, od čijeg uticaja i tehnike se izdvojio i posvetio se svojoj tehnici, pogodnoj za propagandne postere, što će doprineti tome da potpadne pod političke uticaje. Neosporna je činjenica da mu je takva aktivnost donela ugled, učinila ga slavnim, ali sada, u starosti u Masuđijevim razmišljanjima prepoznajemo i kajanje. Sklon je preispitivanju svojih postupaka iz prošlosti, a nekoliko mladića koje poznaje, indirektno će mu ukazivati na neispravnost uticaja pod koji je Masuđi odavno bio potpao.

 

Prolaznost je najviše uočljiva u onom dobu dana kada svetlost polako prelazi u tamu, kada se dan gasi, a noć rađa. Masuđi odbija da bude slikar prolaznog sveta, napušta ideje svoga učitelja i postaje pristalica nove tehnike koja će u budućnosti slikara prisiliti na preispitivanje. Mada, tek sada, u poznim godinama Masuđi zaista postaje pravi slikar prolaznog sveta. Njegove oči svedoci su sveta koji ubrzo nestaje, onog sveta kojem je on bio naklonjen a kojeg ubrzo prekriva novi dolazeći svet. Njegova sećanja vezana su i za krčme u kojima je provodio vreme sa svojim učenicima. Svi oni, oduševljeni njegovom slikarskom veštinom, pomno bi upijali svaku Masuđijevu izgovorenu reč, baš tu, u takvim krčmama za razonodu. Sada, za takvu prošlost vezuje ga samo krčma gospođe Kavakami. Jedina krčma koja je preživela rušenje. Oko nje ruševine su, i sada u Masuđijevim očima oslikava se prolazni svet. Njegove oči slikaju taj prolazni svet. Samo ruševine koje ukazuju da je stari sistem bio poguban, naznake da je bolje vreme već tu, i da je jedan slikar odlučio da se istom prilagodi.