Kiarostami: I Život Ide Dalje… (1992). Ovaj film označava Kiarostamijev tihi prelazak iz sveta detinjstva — gde radoznalost i nevinost vode — u zreliji, meditativni domen odraslog propitivanja. Takođe je njegova veza između onih koji tragaju pešice, kao u Gde je drugova kuća?, i onih koji tragaju unutar zatvorenog, refleksivnog prostora automobila.

Kao i kod svih Kiarostamijevih dela, njegova lepota leži ne u načinu na koji snima, već u onome što odabere da posmatra. Njegova kamera se često drži na odstojanju, posmatrajući iz daljine, ali elegancija proizlazi iz života unutar kadra, a ne iz veštačnosti oko njega. Ponekad se osećam gotovo zaslepljenim zbog njegovog imena — poštovanjem koje ono budi — jer se toliko malo toga može ukazati kao zanat. Nema blistavih kompozicija, nema raskoši mise-en-scène; priroda bi postojala isto i bez njegove sočiva. Ipak, na neki način, on prenosi mirnu, duševnu toplinu. To nije autobiografija — to je temperament. On svaki put stavlja svoj duh na platno, i to se uvlači u vas.

Jedan jedini gest — dete koje podiže skakavca — postaje dovoljan dokaz njegovog realizma, njegove nežne pažnje prema sitnim istinama života. Kroz ove jednostavne ljudske veze, Kiarostamijevo kino premošćuje udaljenosti. Za Zapadnjaka neupućenog u Iran, takve slike su otkrića — ne “života”, već ljudi — pokazujući da su lica, gestovi i nade tamo ogledala naših sopstvenih. To je razlika između umetnika koji otkrivaju ono što jeste i onih koji izmišljaju ono što nije.

Unutar filma, tragedija — bilo da je to zemljotres ili trenutak terora — postaje nit koja spaja živote. Za nas čiji je prvi susret sa zajedničkom katastrofom bio 11. septembar, mirno prihvatanje katastrofe u filmu deluje jezivo rezonantno. Tamo se takve stvari često dešavaju; možda je zato protagonosta retko šokiran. Kada sretne ženu koja oplakuje porodicu, on sluša, klima glavom i nastavlja dalje — ne hladno, već kao neko ko je naviknut na prisustvo tuge.

Jedna žena pita kakve je grehe Iran morao počiniti da bi naljutio Boga i navukao zemljotres na sebe. Ipak, religija nikada ne preplavljuje film. Nema one anksiozne, ka nebu usmerene težnje uobičajene za neke američke drame. Sve ovde ostaje prizemljeno, neukrašeno. Ti ljudi nisu mistici ili mučenici — samo praktične duše koje se kreću kroz ruševine svakodnevnog života.

A onda, kao u Close-Up i Ukusu trešnje, Kiarostami vraća stvarnost nazad u sebe. Protagonista pokazuje fotografiju dečaka — glumca iz Gde je drugova kuća? — i pita prolaznike da li su ga videli. Odjednom, granice postaju nejasne: da li je ovo fikcija ili dokumentarac? Da li je zemljotres stvaran? Da li je sam filmski stvaralac u automobilu? Da li gledamo Kiarostamija ili čoveka koji ga glumi? To je briljantno — i frustrirajuće. Ova samosvesna domišljatost, ovo zadirkivanje istine i iluzije, može navesti čoveka da posumnja u iskrenost iza dela. Može li filmofil opsednut otkrivanjem bioskopa još uvek otkriti čovečanstvo?

Kiarostami mnogo toga zahteva od svoje publike: “Da, prvi film je očigledno bio film, ali sada se pretvarajte da ovaj nije — dok ja ne kažem drugačije.” Postoje i manje iritacije — trenuci slatkoće, poput onog kada otac ponavlja sinovo ranije pitanje o vodi iz slavine. Dečak, nadnaravno mudar, nežno dovodi u pitanje pretpostavke odraslih — čak se usuđuje da posumnja da je Bog izazvao zemljotres, na šok jedne žene koju sretnu.

Ipak, ima toliko dubine da te mane jedva da su bitne. Slojevi filma, čak i njegove samoreferentne igre, obogaćuju iskustvo kada se prepustite njegovom ritmu. Fascinira me kako Kiarostami kadrira detinjstvo — ne samo kao fazu života, već kao sećanje koje odrasli nose sa sobom — i zahvalan sam što se stalno vraća toj temi. Dečakove oči, koje protagonistov sin opisuje sa strahopoštovanjem, zaista su zračeće kada ih konačno ugledamo.

Film se čak meditira o tome šta se dešava sa onima koji su nekada glumili, onima koji su nekada bili viđeni. Iako film nema odredište, kreće se kao reka — postojano, bistrno, živo. Vreme prolazi ne kroz rezove ili zamračenja, već kroz proživljeno trajanje. Ne postoji “priča”, samo priča o gledanju — priča o samom filmu kao iskustvu bivstvovanja.

Dr. Šahrijar Pataudi

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Abas Kiarostami, Film, I život ide dalje, Iran

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.