“Ni trunke kiseonika nema, već samo mučnina i hegemonistički patos” – Predstava Kiseonik po tekstu Ivana Viripajeva

Ivan Viripajev, dramski reditelj, dramski glumac i dramski pisac, rođen 1974. u sibirskom Irkutsku, danas Moskovljanin, autor je više inovativnih komada, od kojih je Kiseonik najprovokativniji. Ovo je po autoru drama-manifest  jer otkriva nove načine postojanja u pozorišnom svetu, velike teme ruske književnosti: istine, pravde, dobrote, Boga…obrađuje na inovativan, direktan, neočekivan, provokativan, žestok način. Idući dalje ovom putanjom Viripajev osniva i Međunarodni stvaralački pokret, ili centar za inovacije koji takođe imenuje Kiseonik.

Drama je napisana u deset pesama, a govori o deset Božijih zapovesti. Ovako počinje:

“Ovo je ČIN kog treba izvesti ovde i sada. Kompozicija br. 1, „Ples”:

1. strofa:

ON: Jeste li čuli šta su stari govorili: „Ko ubije neka mu se sudi”? A ja poznajem jednog čoveka koji je vrlo loše čuo. On nije čuo kada su rekli „ne ubij”, možda zato što je imao vokmen. On nije čuo ,,ne ubij”, uzeo je ašov, otišao u baštu i ubio. Zatim se vratio u kuću, uključio muziku i počeo da pleše. A muzika je bila tako smešna, tako nekako smešna, da je i njegov ples u taktu muzike postao smešan. I ramena su mu postala smešna, i noge i kosa i oči. Ples ga je obuzimao, obuzimao i odvukao ga je u nekakvu novu zemlju. U toj zemlji postojao je samo pokret, postojao je samo ples, samo ples. I ples ga je obuzeo, obuzeo, tako snažno obuzeo da je odlučio da zauvek ostane u toj zemlji i odlučio je da više ni tren ne provede mirujući, već da stalno pleše, pleše.

Refren:

A u svakom čoveku postoje dva plesača: desni i levi. Jedan plesač je desni, a drugi levi. Dva plućna krilaplesača. Dva plućna krila. U svakom čoveku su dva plesača njegovo desno i levo plućno krilo. Pluća plešu i čovek dobija kiseonik. Ako uzmeš ašov, udariš čoveka u prsa, ples će prestati. Pluća ne plešu, kiseonik više ne dolazi…” (Ivan Viripajev: Kiseonik)

Performativnu predstavu je izvelo mađarsko pozorište iz Rumunije “Aron Timaši”. Krajnje neočekivan duo je odigrao apstraktan performans predočavajući jaku pokretnu scensku sliku novog epohalnog strujanja, ukomponovanu u krajnje neverovatnu, snažnu i sugestivnu muziku, i uz  fantastične svetlosne efekte, čini da naša pluća vibriraju, pokreću se, plešu, igraju potpuno obuzeta, ispunjena, duboko ritmično udišu i izdišu. PÁLFFY Tibor režira. Na sceni su ON (KÓNYA-ÜTŐ Bence) i ONA (KORODI Janka), zaroboljeni u svojim kutijama-tamnicama, u svojim muzičim kontolerima i procesorima, sa slušalicama na ušima. Oni su dva di-džeja, u pozorišnom mraku i u svetlu i zvuku tehno kluba koji se prepliću i nadopunjuju. Oni muzikom pričaju priču o momku Saši iz provincijskog Serpuhova i devojci Saši iz velegradske Moskve koji su se sreli ispod spomenika nekog pisca, da li Gribojedova.

On ubija iz ljubavi ne iz mržnje. Ali, ubija! On ubija svoju ženu, ašovom u bašti zbog moskovljanke Saše u koju se zaljubljuje. Ona je “devojka s riđom kosom i tankim prstima, i s muškim imenom”. Ona je lanena haljina, ona je staklena perlica na torbici, ona je upleten kanap svojih sandala. Ona je Kiseonik. Na ubistvu se ljubav ne gradi. Na ubistvu se ništa ne može izgraditi. Sloboda – kiseonik se ne osvaja tako što se drugom oduzima, što se dotok kiseonika prekida udarcem ašova u prsa!

Izmedju njih će se  otvoriti provalija. Ostalo je tragična istorija.

Deset muzičkih kompozicija sa naslovima: “Ples”, „Saša voli Sašu”, ,,Ne i da”, „Moskovski rum”, „Arapski svet”, “Kao bez osećanja”, “Amnezija”, „Biseri”,  „Zbog glavnog” i ,,U vokmenu” jesu ova predstava. I u predstavi film. Melodije su komponovane na temeljima razorene svetske moderne i govore o tome kako se u sve lepo uvukao đavo sa vokmenom, kako se u dobro uvuklo zlo, u ljubav – mržnja, u život punim plućima – smrt. Tekst, režija, gluma, muzika ovog performansa, koncerta, ili di-džej nastupa, obistinjuje sve strahove vezane za početak novog milenijuma. Na svetu je puno zla bilo i ostalo, mnogo toga se promenilo, ipak sve je isto. Odavno se gušimo, kad osetimo vazduh umiremo.  Čovek izgleda može bez kiseonika, ali kako bez savesti?

Ovaj manifest opstanka ljudske vrste u novom veku pokušava da u svetu tupog egoizma nađe Boga. Fantazije nove mladosti u umetničkom trouglu pisca, režisera i kompozitora kreiraju, kroz dvoje izvrsnih izvođača, virtuelne kiše na pravedne i grešnike. Utapaju nas u njih. Kroz poetsku naraciju, digitalnu grafiku i muzičku animaciju pred publikom se odvija umetničko čudo  eksperimentalno teatarskih svojstava. Izvedba preispituje novo doba, dobro i zlo, zainteresovanost i ravnodušnost, početak i kraj, mirenje i pobunu. Na ličnom i na opštem planu. Emotivnom i političkom. Pojedinačnom i mundanom.

Šta čitavo verno čovečanstvo radi sedmi dan po stvaranju sveta, kad Bog odmara? Ruši sve. Guši se u sopstevnom bivstvu. Diše mrtvim dahom. Odlazi u pozorište i preispituje večnost. Prima silne emocije i salve energije od izvođača, ove što muzikalnije, to tragičnije predstve.

Ova drama-melodrama, priča o ljubavi i propasti i izaziva publiku na ples.

za P.U.L.S.E Emilija Kvočka

  Emilija Kvočka, Ivan Viripajev, Kiseonik, Pozorište