’Miloš Radivojević: ’Svakako, može se i bez filma – kobasica ili Šekspir? Pa važniji je hleb ako su ljudi gladni. Nažalost, u ovoj sredini oduvek postoji tragično omalovažavanje značaja i uloge kulture, i sve što nam se ružno desilo deo je naše velike nekulture.

Glupo je da krivim narod, nemam nikakve argumente osim ozbiljnog osećanja da smo svi zajedno veoma krivi, da smo saučestvovali u svojoj propasti. Obeshrabrili smo sva osećanja koja su pristojna, meka i pomirljiva. Ako ste skloni kompromisu, to se tretira kao slabost, ako ste vaspitani, onda ste peder. Kad nekom kažete: Dobar dan, kako ste?- već izazivate podozrenje. Postoji srednji prst i mogućnost da kad god izađete iz kuće izgubite život. Niko ne popušta, do te mere je to postala impertinentna sredina, zagađena- svi smo izbezumljeni.

To je glavni razlog zbog koga sam pet godina ćutao, zgađen sobom i drugima. Kad sam sedamdesetih pravio filmove sa tezom da u životu ima mnogo više abnormalnog nego normalnog, to je smatrano umetničkom proizvoljnošću. Danas je to realnost, istina. Znate, toliko je đubreta pred nama, čovek ne može da smogne snage da počne da raščišćava. Zato se divim ljudima koji pokušavaju da izmene stanje. To je hrabrost.“

Miloš Radivojević, intervju za časopis NIN, jul 2002.

Miloš Miša Radivojević televizijski je i filmski reditelj i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Svojim angažovanim umetničkim radom, dugim preko pola veka, stekao je kultni status kao umetnički beskompromisni filmski autor.

’’Moja sećanja počinju od 1942-43. godine. U porodici u kojoj sam živeo bio sam okružen dedom, babom, ocem, majkom, ujnom, strinom… Dolaskom kaznenih ekspedicija u Čačak u našu kuću se uselio nemački oficir. Šta su bila fakta? Živeo sam u komunističkoj porodici. Moj deda je sisao vukovarsko mleko, bio stari komunista još od kraja Prvog svetskog rata. Dakle, Miloš, čije ime nosim, moj deda, moja majka, ujak, sve je to bila jedna suštinski leva orijentacija. U našoj porodici stvarala se atmosfera negovanja ekstremne leve ideologije. Ideja da se usreći čitav svet, da ljubav zavlada, da se sprovede do kraja svetska revolucija – kakva oktobarska i ove male revolucije – nego da čitav svet bude umiven komunističkom ljubavlju. Eto, to je bio san moje porodice, a ja sam tu rastao, tu ispod njihovih nogu, ispod stola u ratnoj atmosferi. Sa mnom se niko nije bavio. Prva osoba koja je počela da se bavi sa mnom bio je taj Nemac. Kad je došao, izvinio se ukućanima, i rekao: ’’Meni je žao, Hitler je očigledno lud čovek, ali niko tome ne može da se odupre. Molim vas, oprostite mi što okupiram vašu kuću. Delićemo to što imam, moja sledovanja“. Doneo je radio na kome smo mogli da slušamo Moskvu, London, Vatikan. To su zvuci kojih se sećam: ’’Gavarit Maskva“, zvona Big Bena, ’’Ana Marija, gracija flena“…

Rođen je 3.novembra 1939. godine u Čačku. Započeo je studije filozofije, no na kraju diplomira na Fakultetu dramskih umetnosti 1966. u Beogradu, kao prvi student filmske režije u klasi legendarnog reditelja i profesora Aleksandra Saše Petrovića sa srednjemetražnim filmom Adam i Eva. Karijeru započinje kao asistent reditelja Puriše Đorđevića, još jednog klasika srpskog filma i crnog talasa (pripadao je grupi zabranjivanih autora od strane komunističkih vlasti zbog nepodobnosti i subverzivnosti s kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka), s kojim je radio od 1961. do 1969.

’’Šezdesetih sam razmišljao da li uopšte da uđem na film. Bio sam u dilemi da li da ostanem veran tom najboljem sredstvu umetničkog izražavanja – literaturi. Razmišljao sam, ne može niko da vas spreči da pišete. Onda, čovek može da piše i da ostane živ kao neki sitni bankarski službenik, kao novinar, kao noćni čuvar. Te tzv. skupe umetnosti kod nas nemaju šansu. I najjeftiniji film je skupa stvar. Govorio sam sebi ’’Miloše, ostani da pišeš, ostani s tim basnama. Pet-šest knjiga za jedan život, to ti je dovoljno“.

Basne sam počeo da pišem pre studija režije, još u Šapcu. Bio sam jako nezadovoljan i imao sam jaku potrebu za subverzivnošću u sistemu, jer to je bio komunizam koji je samo spolja bio liberalan, inače iznutra je bio prilično surov. Basne su bile jedno moralno određenje, pokušaj da u toj maloj alegoriji, maloj igri priče o životinjama iskažem pogled na svet u kome živim“.

Uticaj studija filozofije na Radivojevićev budući autorski rad i formiranje stila pokazao se vremenom veoma bitnim. Sam autor se priseća:

Filozofija me je naučila pristupu stvarima, na neki način pročistila moje konfuzno i nedovoljno znanje i obrazovanje, koje čovek uvek nosi iz gimnazije. Mi smo imali izvesne odlične profesore koje smo voleli i koje smo sledili, ali inače naša je škola uvek bila katastrofalna u suštini, nama su lagali, o svemu, o istoriji. I to je posledica, moji filmovi su posledica obmana kojima sam bio izložen u mladosti. Znači, svi su nam lagali, ne radi se o tome da su naši profesori bili lažovi, nego su jednostavno bili zaposleni pod uslovom da predaju po programima koji su bili lažljivi.

Radivojevićev debitantski igrani film bio je Bube u glavi (1970) u kojem su glavne uloge igrali Milja Vujanović, Dragan Nikolić i Slobodan Aligrudić. Rađen pod uticajem tada veoma moćnog francuskog filmskog Novog talasa (Godar, Trifo, Šabrol), film uverljivo prikazuje duh sedamdesetih godina, kroz priču o devojci sa egzistencijalnom teskobom i njenom dečku, sa kojim ne može pronaći ni sreću ni mir. On se oseća kao pogrešan čovek u pravome svetu, odnosno pravi čovek u pogrešnom svetu. Ne snalazeći se u životu, završavaju u mentalnoj ustanovi ali tamo ih, umesto da im pomognu rešiti probleme, odvode u krajnje bezizlaznu situaciju.

O svojim filmskim uzorima Radivojević priča:’’Prva infekcija, najozbiljnija pored žanr-filma, bile su nekakve dve doze filmova, jedna je bila američka film-noir, i druga francuski novi-talas. Nešto stvarno stimulativno i ohrabrujuće, jer je do tada, ako je čovek gledao samo istoriju filma, recimo pedesetih godina, ta slika bila strašno zamućena. Naravno, pri tom ne pominjem neorealiste, koji su bili u nama. To sam držao kao nešto svoje. Pogotovo tu staru gardu, Felinija, Roselinija“.

Prelomna pokretačka motivacija u psihologiji Radivojevićevih likova je njihova neprilagođenost, izolovanost, odbačenost. Istinoljubiv, slobodouman i talentovan pojedinac nikome nije potreban, a ponajmanje čuvarima reda. Na pitanje treba li se čovek povinovati sistemu, Radivojević odgovara:

’’Nemam razloga da se utrpavam u svet, koji je već promašio svoj smisao. To je moj stav’“.

Naredna dva filma, (1972) i Testament (1975),nove su bačene rukavice u lice licemerju i prst u oko sistemu koji zabranjuje i satire. Bez klasične, povezane radnje i snimljen bez naracije, film Bez tek muzičkom podlogom prati glavnog junaka kroz različite životne situacije iskorištavajući glumački talent Dragana Nikolića uz tek pojedine sporedne likove. Kroz sveukupno trideset sekvenci junak filma pokušava živeti svoj život: voli, mrzi, jede, pije, boluje, smeje se, plače…

U izvrsnom filmu Testament dominira legendarni Danilo Bata Stojković otkačenom, za njega gotovo nezamislivom ulogom. Opet se susrećemo s neprilagođenim junakom, koji i doslovno ustaje iz mrtvih, nakon što je neko nepoznat na njega pucao. On voajerski viri u živote drugih likova, pokušava se među njima orijentisati i uspostaviti kontakt, ali bezuspešno. Na kraju odlazi u divljinu, ali ni tamo ne nalazi mir i ne može izraziti sebe.

Nakon Testamenta Radivojević ulazi u možda najkreativniju i provokativniju umetničku fazu, gde njegova lucidnost, pobuna i nepristajanje na bilo kakve režimske i malograđanske klišee dolazi do punog izražaja. Sa naredna četiri filma doseže vlastiti, ali može se reći i vrhunac tadašnje YU kinematografije, umetnošću pobune i autorskog pristupa filmu.

Paklena tetralogija – dečko koji obećava otklanja kvar

Radivojevićev film Kvar (1978) u pozadini ima studentsku pobunu protiv komunističkog režima iz 1968. a njegov glavni lik je novinar Saša (tumači ga neponovljivi, tih godina ubedljivivo najprovokativniji i najkreativniji Aleksandar Berček) koji je oženjen i smešten u finu (malo)građansku porodicu, koja je i komunistička, naravno, isključivo zbog privilegija. Neda Arnerić izvrsno igra mladu suprugu Nadu, koja se nikako ne može odlepiti od očevog autoriteta. U svojim TV prilozima Saša fino i delikatno razobličava sistem, njegovo licemerje, laži, zablude i ostale negativnosti, što ga dovodi u sve veći problem sa šefom (Ljuba Tadić). Na kraju, Saša biva suspendovan i odbačen na prećutno-perfidan način kao nepoželjan remetilački faktor unutar samoupravnog raja. Povrh svega, Sašin brak je u krizi, a spoljna manifestacija svega jeste njegova kožna bolest – genitalni herpes. Lekari mu preporučuju odmor u prirodi i preispitivanje samog sebe. U planini, u usamljenoj kući kraj jezera, sreće jednu ženu, takođe neprilagođenu i usamljenu. Posledice ovog susreta su blagotvorne za oboje. On dobija moralnu snagu, ponovo može da voli, a i bolest se povlači. Prekida sa malograđanštinom dotadašnjeg života, napokon se suprotstavlja šefu i izlazi kao pobednik, svestan da je to tek prva pobeda koja ga je postavila na noge.

Na kraju filma Berček, napustivši sve, odlazi nekud praćen vlastitom neodlučnošću i neodređenošću. Kamera ga prati usamljenog unutar gradskog prevoza u momentu vlastite konfuzije saginje glavu i kamera beleži taj momenat dugim kadrom kao obezglavljenog čoveka, sva simbolika je tu, na kraju, bez novog početka.

’’Bavio sam se ekstremnim autorskim filmom, jer je to bila moja istina, tako sam osećao, iako sam često dolazio do zidova. Posle ’’Testamenta“ su me, recimo, čak i neki prijatelji izbegavali. Zbog filma ’’Kvar“, koji se kotirao kao bioskopski, i bio kritika najgoreg dela našeg društva u kojem su takozvane ’’bolje familije“ bile sluge autoritarne vlasti, posle prikazivanja na televiziji samo što nisam linčovan. I zbog njegove političke subverzivnosti, i zbog ’’golih“ scena glumaca. Slično je prošao i ’’Dečko koji obećava“, koji je prirodan nastavk ’’Kvara“, samo još radikalniji i glasniji izlazak iz malograđanskih okova i društvenih okvira svih vrsta’“.

Sam Radivojević je tvrdio da mu je to jedan od najomiljenijih filmova koje je uradio. Jedan od najubojitijih, jedan od najistinitijih. Ipak, ta je činjenica i istina imala svoju cenu unutar tadašnjeg (a ništa boljeg i sadašnjeg) trulog sistema licemera, glavoklimavaca, mutavih urlatora i dušebrižnika, zaštitnika svega i svačega od svih, ali ne i od sebe samih. Naime, nakon TV projekcije filma Kvar, u udarnom terminu za odmor i relaksaciju prosečnog samoupravljača i bezbrižne radničke klase, desio se šok za sistem i veoma burna, protestna reakcija, u stilu blaženog poziva na linč dotičnog reditelja. Radivojević se dosta loše proveo, kako zbog političke subverzivnosti filma (kritičkih tonova na tabu temu zadaha truleži sistema u raspadu), a tako i zbog pornografskog trenutka u kojem se Berčekov penis (u udarnom terminu) pojavljuje u krupnom planu, jer glavni junak svoju iritaciju sistemom i bližom okolinom (porodica i dušebrižnici) proživljava i simbolički, tako što izjavljuje da su mu se svi popeli na kurac, a zapravo je dobio genitalni herpes (desio mu se manji kvar). Miloš Radivojević se priseća i komentariše:

’’Morao sam da noćim u parku, da bežim od svoje adrese povremeno, takve sam pretnje dobijao, neverovatno je šta se desilo zbog TV prikazivanja filma. To je bilo vreme kada je još porodica imala zajednički TV, filmove su gledale dve-tri generacije. Stidela su se deca roditelja, roditelji dece, i to je vrlo dobro što je taj film izazvao. Naravno, on je u sebi imao polni organ u krupnom planu, najstrašnije sam na filmu doživljavao licemerje kada junak vidi nešto, a nas gledaoce reditelji i producenti smatraju nezrelim da vidimo tu istu stvar. To je bila moja subverzivnost, moja pobuna, bacanje rukavice u lice licemernom, malograđanskom gledaocu, kojih je Jugoslavija bila puna“.

Kultni film Miše Radivojevića (u stilu Formanovog Leta iznad kukavičjeg gnezda), koji obećava (1981) na neki je način prirodan nastavak Kvara.U njemu pratimo samo još jači, radikalniji i glasniji izlazak iz malograđanskih okova i društvenih okvira svih vrsta, porodičnih, ljubavnih, karijernih.

Ti živiš u Beogradu
i ne sanjaš šta te očekuje
jer ti se ne sećaš
teških dana depresije

Ti se ne sećaš revolvera Henfrija
ti se ne sećaš Šešira Bogija
ti se ne sećaš stare, dobre
Merlin, Merlin

Moraćeš da se navikneš
teški dani nas očekuju
moraćeš da se navikneš
na zvuk reči

Depresija, depresija
ta slatka reč depresija
depresija, depresija
svuda je depresija

Seti se tatinog televizora
seti se revolvera Hemfrija
uzmi ga i pucaj
uzmi ga i pucaj

Priča prati mladog studenta medicine, Slobodana Miloševića (Aleksandra Berčeka), dečka iz fine i uspešne porodice, u kojoj je sve na svom mestu i unapred određenom hijerarhijskom, idiličnom redu. U vezi je sa devojkom iz istog miljea, bogate i uticajne porodice. Sve se kreće u savršenom, naizgled nepromenjivom svetu, do trenutka Slobodanove kratke ljubavne afere s jednom Švajcarkinjom (slučajni susret sa strankinjom sa plavi eyes). U napadu ljubomore i besa devojka Maša (igra je Dara Džokić) udara junaka priče veslom po glavi (još jedna filmska metafora, udarac u glavu, poput kvara na penisu). Slobodanov svet okreće se u momentu naglavačke, on naprasno odlučuje da se radikalno promeni, zauvek, i da postane slobodan.

Dali su mi ime Slobodan
zovem se Slobodan
to je moje ime
zato ću biti slobodan

Ja hoću biti slobodan
ja ću biti Slobo, Slobodan
tako mi je ime

Pišam se na sve
tako mi je ime
na šta je mislila moja mama
kada mi je davala ime

Ja ću biti slobodan
ja ću biti Slobo, Slobodan

Napušta idilični roditeljski dom, okreće se svetu tada dominantne punk-rock i new wave muzičke scene, nekonvencionalnom ponašanju, avanturama s devojkama, svetu slobode, bez ikakvih normi koje guše i obavezuju. Što se same muzike unutar filma tiče i duha tadašnjeg vremena (nakon smrti Velikog Brata Broza) Dečko koji obećava preslikana je stvarnost, neverovatno jasno prikazano vreme s početka osamdesetih godina XX veka u Jugoslaviji (Beogradu, konkretno). Bilo je to vreme kada je na površinu isplivalo sve ono smeće i istina o kojima se samo šaputalo ili pak mudro ćutalo, do tada. Pored autorskog pečata Dušana Kojića Koje (Šarlo akrobata, Disciplina kičme), film donosi muziku novog talasa Yu rock scene, uhvaćenu u punom naletu, sjaju i zanosu, donosi duh jednog vremena čudesne kreacije i sloboda, po mnogo čemu jedinstvenog i veoma, veoma retkog na ovim našim sjebanim prostorima. Ređaju se numere Idola, Azre, Pekinške patke, Električnog orgazma, Šarla akrobate. Dok Koja tumači muzičara koji sarađuje sa Berčekom tj. Slobodanom u bendu Dobri dečki, jer je Slobodan napokon odlučio da postane slobodan i da mu se piša na sve.

’’Teoretičari kulture slažu se da niko nije uspeo da na jednom mestu objedini atmosferu, vrednosti i ideje ’’novog talasa“ jugoslovenske kulture kao što su to učinili Miša Radivojević i Nebojša Pajkić u filmu ’’Dečko koji obećava“. Snimljen 1981. godine u jeku nove umetnosti koja je zarazila Jugoslaviju, prepun duha borbe protiv konvencija i okoštalih društvenih normi, ovaj film je godinama množio svoje obožavaoce. Mnogi, koji ga nisu razumeli tada, a ni danas, i dalje ga smatraju kontroverznim i subverzivnim. U prilog tome najčešće pominju depresiju, sivilo i bunt protiv svega što se smatra društvenom normom, što čini osnovnu nit filma“.

Središnja tema filma, pitanje slobode pojedinca, i verbalno se artikuliše kroz ime glavnog junaka i stihove pesme ’’Slobodan, slobodan, hoću biti slobodan“ koju peva’’novi i oslobođeni“ Slobodan u trenutku kada postaje zvezda punka. Pitanje slobode kompleksno je filozofsko pitanje u Radivojevićevim filmovima jer se sloboda pojedinca manifestuje u odnosu prema društvu i drugima, ali i samome sebi. Sloboda nije romantični ideal kroz koji pojedinac ostvaruje sebe već se ispoljava kao izraz teskobe društvenog subjekta u trenutku buđenja njegove samosvesti (što se u filmu simbolizuje metaforom udarca u glavu). Sloboda ne dozvoljava kompromis pa se u društvu utemeljenom na konvencijama, konformizmu, duhu podaništva, malograđanštini i kompromisu nužno ostvaruje kroz pobunu. Budući da je, kao i društvo, oblik odnosa s drugim, ljubav takođe počiva na kompromisu pa se sloboda i ljubav nalaze u svojevrsnom dijalektičkom antagonizmu. Dok je ljubav oblik sputavanja, seks je oslobađanje te u društvu koje je sapeto moralnim obrascima on prerasta u oblik pobune, naročito ako nije utemeljen na ljubavi. Seks, golotinja, muška i ženska, te seksualna transgresija stoga su provokacija i pobuna kako glavnog junaka tako i reditelja. Motiv pobune dodatno je podcrtan muzičkom podlogom koju čine hitovi tadašnje punk i rock scene.

Dosta mi je svega

ja imam najbolju devojku

dok idemo ulicom

svi je gledaju

 

Dosta mi je svega

ja imam najbolju devojku

dok vozi, vozi opel kadet

plavu limuzinu, svi je gledaju

 

Ja imam najbolju devojku

ima malo veće sise

i nosi crni brus

 

Dok igra u disku, svi je gledaju

svi gledaju njenu

crvenu podvezicu

svi gledaju plavi

gerber na glavi ovoj

 

Meni je dosta svega

meni je dosta svega

ja neću najbolju devojku

ja neću najbolju devojku

 

Ja hoću da se vratim

tebi, jer ti si moj

ja hoću da se vratim

tebi, jer ja sam tvoj

 

Da zaspim na

tvojim nežnim grudima

da zaspim na

tvojim tvrdim grudima

jer ja sam tvoj

ti si moj

 

Ti si moj

ja sam tvoj

ja sam tvoj

ti si moj

 

Ipak, Slobodanova pobuna, kako to obično u životu biva, kratkog je daha. Nakon saobraćajne nesreće (posle jedne od mnogih žurki i koncerata koji su masovno, između ostalog, obeležili to vreme euforije nakon popuštanja stega sistema) i osvete zle sredine koja ne prihvata ništa osim klišea, gluposti, podaništva i večne žabokrečine, on se vraća u okrilje bivšeg, savršenog života, tamo gde se sve zna eonima unapred, gde su svi i gde je sve uvek kako treba, ulazi u brak sa Mašom. Na kraju, lupa glavom o zid od užasa spoznaje, doslovno. Zid užasa tupe i mrtve svakodnevnice, bolna metafora o spoznaji da se nikad, niko i ništa neće moći trajno i valjano promeniti u zadatom svetu shema i trilema, da će ostati samo licemerna mimikrija, simulacija stvarnog života, da smo svi samo marionete i robovi u službi sistema i večnoistestarezlecivilizacije, svetu opšte zaglupljujuće malograđanštine, moralnih svetonazora, okoštalih normi i formi, svetu tzv. savršenih ljudi koji uvek znaju šta nam treba i kako da se ponašamo, deprimirajuća je spoznaja lutajućeg Slobodana, kao i svakog ko je u životu pomislio da misli svojom glavom i radi kako mu se prohte.Depresija, depresija, depresija, ta slatka reč presija,odjavna je tema u filmu, koja prati Slobodanov samoubilački lik okrvavljene glave zakucane i užasom naslikane na ogledalu spoznaje i života. Okrvavljena glava i krik užasa, spoznaja o očaju nepromenjive stvarnosti i uzaludnosti bilo kakve pobune.

’’ Veliki kulturni pad se desio Jugoslaviji kao uvod u ratove devedesetih. Do tog kulturnog pada je došlo najviše zahvaljujući komunističkim elitama koje su oslobađajući društvo dotadašnjih ideoloških stega pustile iz boce najužasniju zamenu za tu vrstu lažne sreće. Oslobodio se jedan otrovni gas iz tih boca lažne slobode, jedna vrsta lažne pop kulture – sa idejom koja bi glasila ’’pa to narod voli, ne morate biti toliko strogi o tome“. To je narod voleo, voleo sve više i bio je to poražavajući gubitak svih kriterijuma. Ako ne možete da uspostavite jedan kulturni model i da ne znate šta je lepo a šta ružno, pa to će se isto desiti i sa ljudima koje srećete i koje procenjujete. U svima nama se uselila jedna strašna ružnoća i nakaznost“.

Sledeći Milošev film Živeti kao sav normalan svet (1982), ironičan u samom svom nazivu (kao i prethodnici, naravno) zapravo ide još korak dalje, bez obzira što glavni junak Radoš (Svetislav Bule Goncić) studira klasičnu muziku i ne bavi se subverzivnim rock and rollom.

’’Sonja Savić bila je genijalna glumica, ali suviše inteligentna da bi bila shvaćena u maloj kulturi kakva je srpska. Genije ne može sebe da etablira. Genije ne može da se smesti u jednu kulturu, geniju je neudobno. To je strašno težak život. Svako zrno koje ste joj dali, svaki plod, svaki dinar koji je uzela, ona je vratila stostruko. Ako postoji nečeg dobrog u njenoj smrti, to je što će mladi ljudi ipak sada ponovo pogledati njene filmove i videti njene instalacije“, reči su Miše Radivojevića nakon prerane smrti legendarne glumice dve decenije kasnije.

Radoš je nonkomformist, dečak iz provincije, pun ideala i želje da menja ustajali svet, a na beogradskoj akademiji susreće se kako sa snobovima, neplodnim autorima i okoštalim formalistima koji ga ne žele razumeti ni prihvatiti. Bila je to još jedna mračna slika društva u rasulu, okoštalog u vlastitoj gluposti i nemoći, demagogiji podobnih i samoizolaciji. Bila je to samo još jedna u nizu najava onoga što nam se u protekle tri decenije dešava, onako, kao slučajno, nepravedno i ničim izazvano. Sponu s narednim filmom Una (1984)pored kritičkih tonova i svojeglave, prefinjene i umetnički rafinirane Radivojevićeve subverzivnosti, predstavlja sjajna glumica, sada već pokojna Sonja Savić, tada čudo u naletu, usponu, vihoru energije i lucidnosti. Bilo je to mnogo više od glume, filma i glumatanja.Bile su to surove slike depresivne stvarnosti, zamaskirane šarenilom boja tzv. standarda i materijalnog blagostanja koji zaglupljuju i zamagljuju, nudeći mrtvilo, laž i dugo odlaganu propast.

’’Sve ono loše što nam se događalo poslednjih decenija je posledica nedostatka kulture. Društvo postaje ozbiljno onog trenutka kad se formira kultura tog društva. To podrazumeva našu sposobnost da živimo u jednom mnoštvu različitosti, različitih mišljenja. Mi smo presiromašni, ogoljeni i rastureni da ne možemo da formiramo fondove koji će planski da rade na kulturi. Ovde nikad neće biti novca za ozbiljne, kulturne projekte. Mogu na prste jedne ruke da izbrojim umetnike koje poznajem koji žive od svog umetničkog rada“.

Ekranizacija romana Mome Kapora donosi priču o neprilagođenom univerzitetskom profesoru masovnih medija Mišelu Babiću (igra ga lucidni i uvek provokativni Rade Šerbedžija), njegovim buntovnim antisistemskim predavanjima, borbi sa utvarama dekadencije i hipokrizije. Sonja Savić ulazi u njegov život kao studentkinja, ucenjena od režima da mora da ga tajno snima i kompromituje u očima sveprisutne socrealističke javnosti kao opasnog elementa i rušitelja narodnookupirajućih svetinja. Vremenom, ona se sve više zbližava s njim i drama otpočinje, sve do profesorovog tragičnog kraja. On naime strada u požaru izazvanom vlastitim opuškom od cigarete, sam i odbačen, izolovan u hladnoj hotelskoj sobi, odstranjen od društva kao mogući državni neprijatelj i uzor mladima.

Una je na neki način poslednji u nizu (po snazi, hrabrosti i kvalitetu) filmova Miše Radivojevića u punom usponu. Ona je završni čin subverzivne tetralogije i jednog čudesnog proleća buđenja, bunta i tihog nestanka s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih. Ona se uklapa u mračnu, apokaliptičnu i vizionarsku sliku tadašnje stvarnosti, jednog vremena i društva u haosu nestanka, čvrsto tematski povezana sa kritičkim tonovima filmova: Gorana Markovića – Tajvanska kanasta, Srđana Karanovića – Jagode u grlu i Bore Draškovića – Život je lep. Uprkos viziji, poletu i ogromnoj energiji, ispostavilo se do kraja te decenije da niko zapravo nema suštinske snage i volje da odagna višedecenijsko propadanje.

’’Ne mogu da se ulagujem, niti da se pretvaram. Meni je važna moja usamljenička sloboda. Mislim da čovek mora da smogne snage da sve dovede u pitanje radi svoje slobode. Ljubav i sloboda, to su dve stvari na kojima počiva ljudska vrsta.

Veoma verujem da umetnost utiče i menja svet. Zato što ne znam nijednu ozbiljnu ličnost koja nije inficirana nečim što se zove sjajan film ili sjajan roman. To nam ne daje snagu da izdržimo život kakav jeste, ali od nas čini neku novu vrstu ljudi koja je u stanju da razume gotovo nerazumljive stvari.“

 

Uvod u devedesete, uvod u drugi život

Nakon filma Una usledio je niz solidnih, ali mnogo manje zapaženih ostvarenja Miše Radivojevića: Čavka (1988), Uvod u drugi život (1992) i napokon, Ni na nebu, ni na zemlji (1994), nakon kojih je usledilo decenijsko ćutanje, nemoć i zgražavanje nad svim onim zlom koje se u međunevremenu desilo.

Radnja filma Ni na nebu, ni na zemlji usmerena je na trojicu tridesetogodišnjih prijatelja koji žive u Beogradu devedesetih. Svaki od njih, pokušavajući osmisliti svoj život i budućnost, snalazi se na svoj način: nezaposleni arhitekt radi na crno, drugi je švercer, a treći, magistar književnosti, živi od kocke. Svakog čeka jednako nepredvidiva sudbina. Pored ostalog, film obeležava sjajna gluma Svetozara Cvetkovića, glumca koji će postati Miloševa spona sa prošlošću i budućom trilogijom, nakon decenije ćutanja.

’’Stanje oko nas je toliko loše da dovodimo u pitanje smisao čovekovog boravka na ovoj planeti. Čovek je ispustio dizgine iz svojih ruku. Civilizacija je na jednoj strmini, jednoj nizbrdici. Mislim da je priroda shvatila da je čovek jedna pogrešna investicija. Svet danas nema snage da izvede bilo kakav preokret ka opštem boljitku. Mislim da će priroda taj zadatak morati preusmeriti ka nekoj mudrijoj vrsti nego što je naša“.

Naime, tek 2004. godine pojavljuje se naredni Radivojevićev film (simboličnog naziva) Buđenje iz mrtvih, s glumačkom ekipom na čelu sa Ljubom Tadićem i ponovo Svetozarom Cvetkovićem, koji je ne samo glumac, zaštitni znak drugog dela Radivojevićevog opusa, već i najbliži saradnik, koji i producira njegove filmove, jer veruje u njega i njegovu autorsku viziju sveta.

Film je progovorio o ranama koje izjedaju srpsko društvo, o sukobu očeva i sinova koji se prenosi kroz generacije. Priča nema koherentan zaplet. Zbiva se na početku NATO bombardovanja, istovremeno u Beogradu i jednom manjem gradu, na kraju marta 1999. Četrdesetogodišnji Miki (Cvetković), neostvareni pisac, profesor bez iluzija, obeshrabren demokrata i kolumnista, koji je dobio otkaz u slavnim dnevnim novinama, izlazi iz groba i vraća se u vlastiti život. Kroz 48 sati pokušava ostvariti sve ono što nije mogao dok je bio živ, kako privatno, tako i za zajednicu u kojoj živi.

’’Nekad društvo ne može da napreduje ako se osloni na najbolje, nego na prosečnima izgradi to nešto. Jer, najbolji se odupiru, ne daju se za opštu stvar, previše su individualno nastrojeni. Najbolji su oni koji imaju smisao za humor na vlastiti račun. Ljudi koji imaju ozbiljna iskustva, ozbiljna znanja, koji ne dramatizuju svoj problem i koji su spremni svakog trenutka da se povuku. Takve ne žele i to je proces o kojem sam govorio u filmu ’’Odbačen“. Naravno, to nije preterano širok uzorak, to je uzorak od jedan odsto, ali to je najdragoceniji uzorak. Takvi se likvidiraju. Zašto? Oni su neprijatni svedoci, ne u nekom kriminalnom smislu, ljudi koji će zapamtiti kako ste nečasno vodili narod, pa će vas pozvati na odgovornost. Ne. Ne možete da radite svinjarije na teritoriji na kojoj se povremeno susretnete s pogledom takvih ljudi“.

Usledio je film Odbačen (2007) u kojem su depresija i beznađe okvir radnje, u kojoj se glavni junak bez uspeha i utehe koprca. Izlaza, naravno, baš i nema na vidiku- ali borba se svejedno nastavlja. Ponovo je tu Svetozar Cvetković, kao glavni junak i, Radivojević kao scenarista. O saradnji sa Cvetkovićem Radivojević kaže:

’’Moje autorstvo parazitira na sjajnim glumcima i glumačkim ličnostima. Cvetković je veoma disciplinovan kao glumac i zaista kad je potrebno glumački radi i protiv sebe, da bi odgovorio mojim zahtevima. Zna se od koga možete da tražite najviše, do kraja. U tom smislu, Cvetković je deo tog poslednjeg ciklusa od 4 filma, u kojima on postaje deo mog alter ega. Igra najgoru kosku u tim filmovima, igra depresivnog, izgubljenog, često ne naročito šarmantnog i magnetičnog junaka, koji priča uglavnom nevolje, s gubitničkim oreolom, izgubljen i u svom vremenu, i u kosmosu. To je vrlo nezahvalna uloga. Dakle, prosto imamo jednog mrzovoljnog tipa, jednu vrstu mizantropa, jednog malo isfrustriranog, nesrećnog čoveka.“

 

Osećajnost…empatija… i prokockana šansa

Dok je Odbačen središnji deo trilogije, u kojoj Cvetković igra razne verzije samog autora, direktno to čini u trećem delu, filmu Kako su me ukrali Nemci (2011).

’’Mnogi su me pitali kako dete može da razume to što priča Cvetković, pogotovo što priča rečima koje devojčica nikad nije čula. Pa, kako sam ja razumeo mog Nemca? Imao sam tri godine, i nisam znao nemački, a sve sam ga razumeo! Njegovi pokreti, izraz lica, ton i melodija njegovih reči bili su jezik ljubavi i ja sam ga razumeo. U glavnoj ulozi je neprivlačni lik koga igra Svetozar Cvetković, koji je zlovoljan, hladan, udaljen, ne voli ni sebe, a kamoli druge. Takav čovek priča svoju priču. Ima potrebu da je ispriča nekom, a nema hrabrosti da to bude neko ko će ga razumeti, odrasla osoba, nego je priča devojčici koju prvi put vidi. I, kako vreme odmiče, ona ga sve više i više razume. Ne treba znati jezik onog ko ti nešto priča da bi ga razumeo. Pitaju me mnogi šta znači film o dobrom Nemcu u vreme kad nas Nemci opet na neki način kinje – gospođa Merkel, na primer, stalno nas prekoreva. Svestan sam da ovaj film ne pada na plodno tlo, ali sam takođe i svestan da ovaj film pokazuje našu potrebu da se izdignemo i sagledamo i sebe i druge oko nas. Ko hoće, to će umeti da vidi, i neće mu smetati naša trenutna pozicija prema narodu kome pripada moj glavni junak.

Jednostavno, hteo sam da u vremenu u kome su sve vrednosti zaljuljane i u kome ne znamo jesmo li ili nismo deo Evrope, šta se s nama dogodilo, da li smo sposobni da akceptiramo svoje i tuđe greške, snimim baš ovakav film, film o dobrom Nemcu. Zašto Nemac uvek mora da bude nepodoban? Da, ima mnogo razloga zbog kojih u našem iskustvu dominira slika o lošem Nemcu, ali baš zato treba pokazati onog koji to nije. Evo, ovaj moj Nemac nije kriv! Ali, u ovom našem trenutku film sa takvom porukom ljudi doživljavaju kao drskost.

Moram priznati da sam bio spreman na osporavanje. Meni kao autoru više odgovara ta pozicija. Ja ne smem sebe da dovedem u situaciju da zavisim od nekoga, pa ni od publike. Istina, sva je prilika da mi se sa Nemcom to neće desiti. Stvar je depresivna i što se tiče naših bioskopa i samog filma – ljudi ne žele da gledaju svoje mračne uspomene. Ja nisam nesrećan zbog toga. A zašto bih i bio: manje gledan film, pa šta!“.

Film priča priču detinjstva Miše Radivojevića, odnosno dečaka Aleksa, kojeg Cvetković glumi kao odrasloga pisca i scenaristu. Aleks se povukao u malo, pusto mesto, i ne želi više komunikaciju sa svetom. Svoje detinjstvo on prepričava devojčici koja je možda i njegova kćer, a koju vozi u prihvatilište, jer se ne želi brinuti o njoj. No, tokom vlastite priče, Aleks zapravo odlučuje usvojiti devojčicu, jer ga reminiscencije na vlastito detinjstvo i slike s televizije početka rata u Sloveniji, potaknu na živo sećanje na vlastitu dečju osamljenost.

’’Cena takvog stava nije mala, znam. Na slici jugoslovenskog ili sad srpskog filma uvek sam bio ili na poziciji nekog autorskog, sporednog toka, ili su me vezivali za slobodne scene seksa na filmu. Međutim, ja sam u filmu 50 godina. I to trajanje dokazuje da sam se izborio za neku vrstu vlastitog sagledavanja realnosti, i da ima još ljudi kojima taj moj način odgovara. Ne osećam se nesrećnim što ne igram neku glavnu ulogu u domaćoj kinematografiji, ali imam šanse. Evo, došao sam do šesnaestog igranog filma, što je fantastično. A nema me nigde, nisam deo nijednog glamura. To je, priznaćete, postignuće. Ja, dakle, zaista nisam neshvaćeni genije, ali ne oduzimajte mi i tu nadu da je moguće da će jednog dana ti moji filmovi prekriveni prašinom i zaboravom čiji je fizički opstanak u opasnosti zbog korozije vremena, da će oni možda proviriti ispod tog vremena, i osvetliti nekome neki mali put. Da će ih jednom neko otkriti, kao što sam ja otkrivao filmove raznih ljudi. Veoma verujem da umetnost utiče i menja svet“.

U flešbekovima koji su ispresecani ozbiljnim i odraslim Aleksovim govorom, teško razumljivim bilo kom detetu, govori o tome kako se tokom okupacije rodilo prijateljstvo između petogodišnjeg dečaka i oficira Trećeg Rajha, nastanjenog u kući dečakove porodice. Dečak Aleks oseća se napuštenim, jer je majka zauzeta učestvovanjem u komunističkom pokretu otpora, a otac je u partizanima. I tako je nemački oficir i sam bačen u rat koji nije želeo, jedino biće koje je dečaku pružilo ljubav i pažnju.

’’Radeći na ovom filmu, ni ja ni moji scenaristi nismo dozvolili ni na koji način da istorijska logika uplovi u ovaj film. Taj istorijski sled stvari i tzv. istorijska svedočenja puna su laži, a ja sam se oslonio na emocije. Dete ne može da laže. Ostaje da mi verujete da nisam manipulisao sećanjima, dakle to su moja sećanja, a onda postoje velike greške u objašnjenjima tih sećanja“ – komentariše Radivojević.

U filmu Kako su me ukrali Nemci autor se u potpunosti uhvatio u koštac sa suodnosom s dve najvažnije teme svojeg opusa: ljubavlju i slobodom. Radivojević to objašnjava na sledeći način:

’’Ljubav je zarobljavanje, ljubav je strast, ljubav je umnožavanje u kome se čine kompromisi, kad volite, ne odlučujete samo po svojoj volji. Sloboda podrazumeva nešto drugačije. Sloboda je nešto što je u vama, što je najličnije. Opredeljujući se za slobodu, vaš univerzum je ispunjen i, konačno, zašto bi dođavola bilo važno, da li ste srećan ili nesrećan čovek, ako ste slobodni. Ako ste u ljubavi, vi ste srećni.“

Pri kraju životnog i stvaralačkog puta on skromno rezimira:

’’Meni je kasno za bilo kakvu veliku slavu. Ja sam se iskazao kroz jednu subverzivnu umetnost, ja sam se provukao, za mene je najveći uspeh da sam ostao živ i da sam napravio šesnaest filmova i da mislim da će to biti čestiti svedoci“.

’’Postoje periodi u mom životu kada sam imao uvećan strah od smrti. Osluškivao sam svoje srce kada će da stane i kad ću da umrem. Prosečan život čoveka na našem prostoru je 68 godina. Ja sam možda već mrtav. Moj prosečan život je završen. A ja imam ozbiljne planove, ne zato što imam poverenje u svoje zdravlje. Vrlo sam ranjen i iscrpljen.

Moj odnos prema smrti je da budem lišen patnje i da se spasem bola. I što se nekad govorilo: ’’Ne oduzmi bože od pameti“. To znači da se bar duhovno sačuvam ako već budem nemoćan u nekom drugom smislu. Na neki način se osećam srećnim što mi je misao o smrti bliža. Kad god bih došao u situaciju da se opredelim za neko korumpirano rešenje ili da krenem nekom linijom manjeg otpora, da pokušam nešto da ušićarim, da ukradem i da nešto izmanipulišem uvek nadvlada to osećanje, pa zašto to, nema nikakve koristi od toga, tu je smrt i zašto bi čovek odlazio u tu neizvesnost s tom vrstom osećanja delikta.

Ne zato da bih strahovao od eventualne diskvalifikacije kada je raj u pitanju. Ne verujem u zagrobni život u tom konvencionalnom, crkvenom smislu. Mislim da je osećanje života permanentno. Zaista ne postoji nikakva razlika između sna od tri sata i tri milijarde godina. Naravno, postoje jako male šanse da se probudim kao Miša Radivojević, ali, pravo da kažem, ne bih ni želeo da se tako probudim. Više bih voleo da se, na primer, probudim kao konj“.

Bio je i ostao dovoljno smeo da malo ko pre i posle njega jasno i glasno progovori o egzistencijalnim nemirima, licemerju, lažima, predrasudama i kvaru jednog društva koje je u međunevremenu nestalo u ropcu vlastitih gadosti, nastranosti i iluzija, sa nesagledivim posledicama po one koji tek dolaze za nama. Britko, elokventno, bez lažnog moralisanja i uvijanja Miša Radivojević je ostavio snažnu umetničku i životnu poruku budućim generacijama, transponujući jezu izopačene stvarnosti u jetku i autentičnu subverzivnu umetnost, do poslednjeg daha.

Ostavio je za sobom originalna umetnička dela da svedoče i govore o istini, ljubavi, stvaralaštvu i nečemu sasvim mogućem i različitom od podmuklog licemerja kojem je još davno bacio rukavicu u lice. Ostala je moćna poruka o smelosti, istini i slobodi, kao i veri svih onih koji istrajavaju na jednom jedinom pravom putu koji nam je dat, samo za nas i jedinstveni duh slobode, saosećanja, ljubavi, istine i pravde koji nas povezuju, uprkos svemu. Lepotu slobode i stvaralaštva ništa ne može nadomestiti ni poništiti.

’’Čovek je svoju šansu prokockao. Samo je pitanje koliko će moći da produži svoj mandat pokušavajući da se spase, ne samo na nivou zagađenja, mnogo je strašnije jedno unutrašnje zagađenje koje smo doživeli. Mi smo postavili potpuno pogrešne ideale, uništili smo sve te referentne tačke koje sačinjavaju bitnu osobinu čoveka kao jednog dobronamernog, toplog, istinoljubivog bića, jednu osobu koja pokušava da unapredi život pravim argumentima, pravim metodama. Mi smo se odrekli osećajnosti, više je osećajnosti u životinjskom svetu danas, nego u ljudskom!

Osećajnost i empatija su svakako osobine slabih, čitav svet se odriče te mekoće, te sentimentalno-ljigave potrebe čoveka da bude istinit, da bude otvoren, da se zaplače, da se pokaje, da kaže nekome izvini, žao mi je, jesam te povredio?Ta vrsta ljudi, sa tim rekvizitarijem, tretira se kao invaliditetna, ti ljudi ne trebaju nikome, a to su glavni ljudi. Tih ljudi nigde nema, ti ljudi su emigrirali, mislim da su negde otišli iz života, na neki način, ako su i živi, oni su odavno mrtvi.“

Bila je ovo više nego skromna posveta jednom od umetnika i hrabrih ljudi uz čije sam delo i duh odrastao i sazrevao. Bio je ovo više nego skroman omaž, napisan s velikim uživanjem, poštovanjem i zahvalnošću, posvećen jednom velikom čoveku, borcu i stvaraocu, jednom od retkih doslednih i dovoljno smelih da opstanu na ovim našim nesretnim prostorima. Bila je ovo skromna posveta lepoti, alternativi, andergraundu, rock and rollu i hrabrosti, koju bih na kraju mogao jednostavno nasloviti: Kako me je ukrao Miša Radivojević.

Za P.U.L.S.E:Dragan Uzelac

Tekstovi o filmu na portalu Pulse

  “Dečko koji obećava”, Dragan Uzelac, Film, Miloš Radivojević, testament