Knjiga o Kamiju – Jasmina Ahmetagić. Odavno mi je već poznat način na koji kritičarka i spisateljica Jasmina Ahmetagić promišlja dela velikih pisaca, govori i piše o njima koristeći svoje ogromno čitalačko i ljudsko iskustvo. To me ponukalo da kupim „Knjigu o Kamiju“ ubeđena da čak i o Kamiju nije još uvek sve rečeno, i da neću naći samo prepričavanje onoga što su o ovom velikom piscu, filozofu i humanisti rekli drugi, nego da će mi knjiga doneti bar još neko otvaranje, neka nova vrata kroz koja se može baciti pogled na Kamijeva dela. Nisam se prevarila; „Knjiga o Kamiju“ je štivo koje ne samo da zaslužuje da se nađe u svakoj biblioteci, nego isto tako zaslužuje bar dva čitanja. Zašto je to tako htela sam da ostavim za kraj teksta, međutim – obim ovog mog teksta može da uplaši potencijalnog čitaoca kome još uvek nije poznata naznačena autorka, pa sam se odlučila da svoje razloge iznesem na samom početku. Naime, književna kritika ima nesumnjivo važnu ulogu koju, nadam se, ne treba objašnjavati, ali ona se ne svodi samo na to da iznese pred čitaoca određeno vrednovanje nekog književnog dela, njegove formalne karakteristike i uticaje, kako one koji su u delu prisutni kao preuzeto nasleđe, tako i druge, koje je delo možda imalo na potonju književnost. Sve je to važno, no, da li je to i nešto što tražimo od kritičarskog teksta? Naravno, tekst se može baviti i određenim problemima koje delo otvara, a ne delom u celini, što ponekad produbljuje pogled, ali veoma često skreće čitaoca sa sveobuhvatnog pristupa i usmerava ga tamo gde određen ideološki ključ namerava da ga skrene. Ali, koliko će uopšte takvi tekstovi sami po sebibiti nešto što će čitaocu značiti, pa makar i da mu nije poznato delo pisca koji se analizira? Ono što ja očekujem od dobrog kritičarkog teksta jeste isti doživljaj koji očekujem od bilo kog dobrog teksta – a to je da me i sadržinom i formom obogati, da me dovede do katarze, da sa mnom komunicira tako da se osećam prodrmano, pročišćeno, da bude „sekira za zamrznuto more“, da je moj učitelj i vodič ili bar sagovornik o temama o kojima i sama razmišljam. Pre nego što mi neko kaže da kritičarski tekst to ne može, jer ne raspolaže sredstvima koja mu to omogućavaju, nek pročita nešto od Jasmine Ahmetagić, ili nek pronađe neku od brojnih emisija o književnosti u kojima je gostovala.
Prvi deo knjige bavi se romanom „Stranac“; ovaj nevelik roman ne prestaje da bude intrigantan za nova tumačenja, i moguće mu je prići sa nekoliko različitih strana: kao kritici društvenog licemerja koje sudi junakovim socijalnim vrlinama a ne njegovom delu (pritom sudije i porotnici nad njim čine isti zločin koji je on počinio nad svojom žrtvom), zatim kao priči o nekome ko je usled događaja iz prošlosti (koji nama čitaocima nisu poznati) do te mere „zaledio“ svoju sposobnost za čitanje sopstvenih emocija, da se sve o čemu misli i želi da misli zadržava na krajnje površnom nivou, ali možemo isto tako čitav roman tumačiti kao pobunu pisca protiv smrtne kazne. Proučavanja su išla i mnogo dalje, pa pored političkih i filozofskih, postoje i ona koja su vršena u pokretu „Pravo i književnost“, a takođe i veliki broj psihoanalitičkih interpretacija sa kojima se kritičarka Ahmetagić u velikom broju slučajeva ne slaže.
Na arbitrarnost prisutnu u tumačenju „Stranca“ ukazao je, na svoj način, i sam Kami: „Zaključak: društvu su potrebni ljudi koji plaču na pogrebu svoje majke; ili pak nikad nismo osuđeni za zločin kako se smatra. Uostalom, ja vidim još deset mogućih zaključaka.“ Pa ipak je pisac u predgovoru američkog izdanja „Stranca“ uzeo u obzir samo jedan od njih: svaki čovek koji ne plače na majčinoj sahrani rizikuje da bude osuđen na smrt. Kami tvrdi i da je junak osuđen jer ne igra igru, odbija da laže (a lagati, objašnjava pisac, znači ne samo kazati manje od onoga što je istina, već i reći više od onoga što je istina, a što ljudi svakodnevno čine). Za svog junaka kaže da je goli čovek koji pristaje da umre za istinu. Međutim, i ovde se pokazuje da se značenje književnog dela ne iscrpljuje otkrivanjem piščeve namere, da autor nije neprikosnoveni, već tek jedan od tumača svoga dela. Ni Mersoova potpuna iskrenost, gotovo nepoznata u našem svetu, koju je istakao Kami, nije neupitna. Tumači su ukazivali na činjenicu da je junak lažno svedočio (u policiji je potvrdio da je Remonovo maltretiranje devojke izazvano njenim ponašanjem), a konstatujući da Merso ipak laže, razlikovali su se u utvrđivanju njegovih motiva. Tako možemo pročitati da junak nikad ne laže u svoje ime i o svojim motivima, da ne laže o svojim osećanjima, koja su za njega sankrosanktna (O’Brien), ali i sasvim suprotno – da on nije siguran u svoja osećanja (McCarthy), da nije dospeo do metanivoa svesnosti na kome se istina i laž artikulišu (Solomon).
Ako je laž samo iskaz suprotan činjenici koju poznajemo, a istina toj činjenici odgovara, Merso je nesumnjivo iskren. Pa ipak su njegovi iskazi o sebi neverodostojni, jer je njegov odnos sa samim sobom, ne samo sa svetom, izrazito pojednostavljen. Pogubnom ishodu procesa značajno doprinosi sam junak, koji svoje emocije ne ume da verbalizuje, a ne služi se repertoarom konvencionalnih odgovora (pa samo u tom smislu ne laže i ne igra igru). Pre svega, zamišljen kao junak „s one strane dobra i zla“, koji priznaje samo svetost života, on i ne može stradati u ime istine, niti odbijanja da igra igru, nego zato što je propustio da osvetli igru u svetu i da prema njoj zauzme neki odnos.
Šta je ono ključno što bih mogla da izdvojim iz teksta ove kritičarke o Mersou, junaku romana „Stranac“? Ona govori o otuđenju ovog junaka od građanskih vrednosti, ali – ono što je važnije jeste njegovo odsustvo predstave o životu u kojem ključnu ulogu ima uzajamnost sa značajnim drugim osobama. Sudije (a i kompletno društvo) premeravaju ga prema logici koja ne važi u njegovom životu, pa se stiče utisak i kao da ne govore istim jezikom, odnosno Merso odustaje od objašnjavalačke priče o sebi, jer to nije priča za ove uši. U svakom slučaju, i on, i mi kao čitaoci – stičemo utisak da sudije sude nekoj drugoj osobi, a ne onoj koja nam se otkriva kroz ispovest, ma kako ta ispovest bila nedorečena i oskudna u objašnjenjima. Pritom, mi smo svesni njegove objektivne krivice, ali čitav proces je svojevrsna farsa, jer se utvrđuje njegov karakter, a ne objektivne okolnosti koje su dovele do dela, i sudi mu se jer je takav, a ne onakav kakvim ga društvo očekuje. Šta je, ipak, dovelo do toga da on odnose sa drugima gradi na „najmanjem mogućem zajedničkom imenitelju“, kako slikovito kaže kritičarka Ahmetagić?
Mersoov život je strukturiran s obzirom na činjenicu ograničenog životnog veka i samog značenja smrti. Određivanje vlastitog života samo spram najšire kategorije i čini junaka neotpornim na zbivanja koja proizilaze iz njegovog postojanja u aktuelnoj vremenskoj dimenziji. Merso je svoje postojanje premerio spram osnovnog predviđanja u kome nema greške: u odnosu na jedinu izvesnost, a to je smrt, on je izgradio život vezan za sadašnjost i poštovanje svih trenutaka vlastitog trajanja. S jedne strane, vreme je usitnjeno na trenutke, a s druge strane je uzeta u obzir celokupna dimenzija trajanja, životni vek. Ne može se prevideti činjenica da je junak izabrao da živi u sadašnjosti baš zato što je uzeo u obzir budućnost. Ta budućnost, smrt, vremenska je dimenzija koja ne sme da bude zanemarena u razgovoru o ovom junaku, jer je opredelila njegov način života.
Na drugom mestu kaže:
Protagonista je ravnodušan prema ljudskim motivima, uopšte ne postavlja pitanja, a pošto nema nikakvu projekciju svog života, on veze sa ljudima i događajima ne vrednuje prema svom potencijalnom blagostanju, već prema količini trenutne uzurpacije koju unose u njegov život. (…) Pošto su njegove odluke trenutne, ispostavlja se da je čovek trenutka u svetu, koncipiranom na drugačiji način, neodgovoran i prema drugima i prema sebi.
Kami, svakako, izlaz iz ovakve situacije ne nalazi u tome da se junak pretvara u svetu koji na pretvaranju počiva, da prihvati građanske norme koje se baziraju na igranju igara, i tako postane isti kao svi. Nešto drugo je ponuđeno u drugim Kamijevim romanima u kojima vidimo pomak u odnosu na Mersoov način razmišljanja. Već u sledećem romanu koji analizira, Jasmina Ahmetagić nagoveštva da Kami poziva na neku vrstu „sveopšteg sažaljenja“. Sledeći tekst u knjizi je „Vreme i moderna parabola: Pad“ i čitanjem istog mi ne nailazimo na presek već na nastavak prethodnog teksta, jer se u mnogočemu radi o upoređivanju kako Mersoa i Klamansa, (njihovog odnosa prema ćutanju ili logoreji, iskrenosti ili laganju), tako i jednog beznadežnog i bezizlaznog sveta u kome ništa zaista nije važno i jednog drugog shvatanja koja se probija u nagoveštaju, a to je – da je solidarnost najviša i istinska čovekova moralna obaveza.
Kao što se problemom apsurda Kami bavio u „Strancu“ a potom ga elaborirao u „Mitu o Sizifu“, tako je i u esejističkoj knjizi „Pobunjeni čovek“ (1951), u kojoj tvrdi da „živimo u doba predumišljaja i savršenog zločina“ (Kami) postavio centralno pitanje čijim se konsekvencama kasnije bavi u „Padu“: „imamo li prava da ubijemo onog drugog pred sobom ili da pristanemo da ga ubiju“ (Kami). U „Pobunjenom čoveku“ se nalazi i eksplicitan iskaz u kome prepoznajemo alternativu Klamansovoj egzistencijalnoj situaciji: reč je o „zameni vrednosi suca vrednošću stvaraoca“ (Kami). Međutim, Klamansov stvaralački odnos prema životu, kojeg ne može biti bez „odlučne volje da budemo ono što jesmo u svetu koji jeste ono što jeste“ svodi se isključivo na retoričko umeće. Sav u vrednovanju, samovrednovanju i retoričkim strategijama, Klamans je paradigma modernog čoveka, otuđenog od života, jedan od onih koji su se opredelili za to „da kažu DA samo istoriji, a ne i čitavom stvorenom svetu“ (Kami). Nestvarni život Pariza i Amsterdama ispunjava i Klamansov limb, u kome, posredstvom proročke uloge ostvaruje „jeftin san“, veštački raj, obelodanjujući kroz paraboličnu priču da je čovečanstvo kršteno krikom svojih žrtava koji putuje svetom.
Sledeći tekst – „Ćutanje i pogled sa balkona u prozi Albera Kamija“ osvetljava ćutanje kao „veliku filozofsku, autobiografsku i poetičku temu“ autora, za čiju obradu autorka koristi pored „Stranca“ i romana „Pad“ još i „Srećnu smrt“, ranu Kamijevu knjigu, kao i nedovršeni roman „Prvi čovek“, a u nekoliko rečenica pominje i „Kugu“. Govoreći o Klamansu kaže: „Junak govorom potvrđuje svoju potrebu za ljudskim odnosom, a prećutkivanjem potrebu za ostvarivanjem dominacije, što se međusobno isključuje.“ Međutim, upravo tu se Klamans približava svima nama – i mi tako koristimo govor u svojim svakodnevnim opštenjima, jer reči služe kao izlog, a prećutkivanja opet da sakriju nesavršenosti i slabosti.
Klamans se konstituiše u jeziku (proces samostvaranja jezikom jeste velika tema „Pada“), dok Merso želi neposredan život i opire se prevođenju života na simbole, ali ne može da izbegne znake simbolizacije na kojima počiva ljudska zajednica.
Pogled sa balkona, kao važan simbol u Kamijevom opusu, vezan je, u biografskom smislu, za njegovu majku, koja je takođe neko ko ćuti, ali koja je hristolika figura, nemi Hristos, neuki Miškin.
Religija koja nije delatna ljubav i solidarnost za Kamija je totalitarna ideologija, koja počiva na demagogiji i lažnom svedočenju. Stoga nema majka, čiji je život „toliko bez nade da je bio i bez ikakve ogorčenosti“ (Kami), postaje simbol tihog i ravnodušno-vedrog odnosa prema životu. Kamijev svet, lišen vere u Boga, nije lišen ideala – majka se nalazi na vrhu lestvice koja predstavlja vertikalu njegovog života, a među primerima svetosti bez Boga nalaze se i Rijeova majka u „Kugi“ i majka umetnika Jone , iz jedne od priča „Izgnanstva i kraljevstva“.
Međutim, Kamijev ateizam je posebne vrste, i on gaji intenzivnu veru u čoveka, koja ga lišava cinizma i beznađa, i čini izuzetno humanistički nastrojenim piscem (pri čemu reč humanizam ne uzimam kao oprečan religijskom shvatanju, već kao pojam koji opisuje najpozitivnije fenomene i religijskog i vanreligijskog načina razmišljanja).Jasmina Ahmetagić ovako to objašnjava:
Razlikovanje punog i praznog vremena, sudbina junaka koja pokazuje nemogućnost razdvajanja vlastite egzistencije od egzistencije čovečanstva, fenomen mrtvog života i jasnovidosti, ali i pojedine sintagme rasute u Kamijevom opusu (mlako srce, blagost radosti, nezemna postojbina), sve su to motivi religijske provenijencije, mada su uzeti pre svega u svom etičkom značenju.
Nalazeći se između odgovornosti prema sebi i odgovornosti prema drugom, Kamijevi junaci svojim izborom treba da potvrde svoju najdublju ljudskost, kojom upravlja mera (…)
Tekst „Heterotopije i telesno čitanje prostora u „Izgnanstvu i kraljevstvu“ je značajan i uzbudljiv tekst o tome kako je prikazom prostornih karakteristika i promena Kami dočarao doživljaje junaka svojih priča u pomenutoj zbirci. Zbirka sadrži šest priča, napisanih između 1949. i 1955. a naslov prenosi osnovnu zamisao svih njih – kraljevstvo označava svet slobode i jednostavan život koji se otvara pred onim ko odbaci ropstvo i posedovanje, a izgnanstvo je stanje duha u kome je sve ponovljivo, ništa se ne događa niti impresionira glavne junake, to je život u mrtvilu i pustoši.
Solidarnost je ključna reč zbirke, a kraljevstvo nastaje i nestaje ljudskom akcijom, a ne pod dejstvom duhovne sile. Kamijevo kraljevstvo nije utopija, niti je projektovano u budućnost, ali je krhko, vezano za fragmente vremena, i u svim se pričama „Izgnanstva i kraljevstva“ beleži duhovno i egzistencijalno kretanje junaka ka takvom Kraljevstvu i od njega.
(…) piščev je stav da se sva retka i dragocena iskustva uzvišenosti, lepote i divljenja, moraju proveravati u ovom svetu i povezivati s njim: „Potrebno je da u sebi sačuvamo netaknutu svežinu, netaknuto vrelo radosti, da volimo dan koji izmiče nepravdi, i da se vratimo u borbu s tom osvojenom svetlošću.“ (Kami)
Veoma značajan tekst koji sledi jeste rezultat komparativnog čitanja Albera Kamija i Danila Kiša, i on potcrtava izuzetno značajnu razliku između pobunjenog čoveka i revolucionara. (Ovaj tekst se može naći i na internetu; preporučujem od srca da se pažljivo odsluša, jer verujem da je „Grobnica za Borisa Davidoviča“ često pogrešno tumačena.)
U „Pobunjenom čoveku“ Kami je čisti duh pobune suprotstavio njegovom pervertovanom vidu, duhu revolucije, koja u ime apstraktnog čoveka ubija čoveka od krvi i mesa, a u ime moći istorije postaje „neumereni ubilački mehanizam“(Kami). Osnovna tema „Grobnice za Borisa Davidoviča“ upravo je ubilački mehanizam koji je iznedrila ruska revolucija. Revolucionar, čiju je paradoksalnu poziciju između dobra i zla opisao Kami, centralni je junak Kišove prozne zbirke. Kami dovodi u neposrednu blizinu nemački fašizam sa ruskim komunizmom iako im se ciljevi bitno razlikuju, a „hitlerovska pustolovina ne može da pretenduje“ na naziv revolucije (Kami), oni su slični po svom moralnom nihilizmu iz kojeg izviru sredstva kojima se služe. Dakle, ono što je Kami iskazao na esejistički način u „Pobunjenom čoveku“ javlja se kao osnovna tema Kišove „Grobnice za Borisa Davidoviča“: oba pisca su spojila osudu staljinizma i fašizma, njihove ideologije i sredstva kojima se služe, a u kojima presudnu ulogu igra politička policija.
U završnoj reči na kraju Jasmina kaže: Savršeni Čovek Kamijeve vizije sveta, čija je tragička veličina u otvorenosti njegove egzistencije, uprkos svim zadatostima, ali i neokrnjenom životnom vitalizmu, objedinjuje u sebi Prometeja i Hrista, i odgovoran je isključivo pred drugim čovekom.
Knjiga o Kamiju – Jasmina Ahmetagić napisao/la Jadranka Milenković dana
Pregled tekstova autora – Jadranka Milenković →