Vilijam Fokner – Knjiga o kobi – Divlje palme; Starac (Ako te zaboravim Jerusalime)
„Između bola i ništavila, ja ću izabrati bol“ (Divlje palme)
Ima nešto biblijski ozbiljno ili šekspirovski tragično u Foknerovim pripovestima, pa nije slučajno da su naslovi nekih od njegovih romana inspirisani tekstovima iz Starog zaveta („Siđi Mojsije“; „Avesalome, Avesalome“) ili Šekspirovih drama („Buka i bes“) uključujući „dvojni-ukršteni“ roman „Divlje palme“ (prvi deo) – „Starac“ (drugi deo) kome je pisac prvobitno dao naslov prema psalmu iz Biblije – „Ako te zaboravim, Jerusalime“ (a izdavač izmenio u komercijalno privlačniji naslov).
Ozbiljan i težak je i sam ton i stil prvog dela romana, koji za razliku od nekih Foknerovih još „avangardnijih“ dela (Buka i bes, Dok ležah umirući, Svetlost u avgustu itd) nema toliko kompleksnu strukturu, iako je i ovde delimično prisutan metod praćenja toka svesti, uz često duge, složene rečenice kao i povremene promene uglova iz kojih se priča pripoveda – slično promenama položaja kamere u filmu.
Foknerovo pričanje zahteva angažovanog, koncentrisanog čitaoca koji ne treba da očekuje olakšice ili lagodnu razonodu u isčitavanju ovog, u svakom pogledu zahtevnog romana, ali koji se istovremeno pruža i punu naknadu za uloženi napor. „Divlje palme“ su pripovest o „o dva bića, prokleta, na smrt osuđena i zauvek izdvojena nasuprot svetu i bogu“. Koliko jednostavna, to je i univerzalna priča o ljubavi i strasti, o bekstvu od društvenih konvencija, o traganju i sirotovanju zbog ljubavi – koja je i velika strast, ali i dnevna muka – o jednom ilegalnom abortusu i najzad, o ljudskom porazu i o patnji. Dva glavna junaka – Šarlota, žena koja napušta muža i dvoje dece zbog ljubavi i strasti i Vilborn, mladi doktor-stažista koji isto tako ostavlja karijeru i lekarsku svetlu budućnost privučen ljubavnom avanturom – deluju kao likovi nad kojim lebdi tragična kob koja ih, bez obzira na njihove želje i izbore kao u nekoj grčkoj tragediji vodi ka neumitnom kraju i kojoj se oni sa nekom vrstom fatalizma predaju. Oni se neće odlučiti da odustanu od svojih lutanja u momentima kada im se pruži prilika za zaposlenje, bolje prihode i lagodniji život, niti će pristati da po cenu skrivanja nevenčanog statusa uspostave društveno prihvatljiviji međusobni odnos (Vilborn se trudi da ne razmišlja o sebi kao o nekome ko je ušao u ulogu pravog „muža“, Šarlota odbija ideju da rađanjem deteta zasnuje „običnu“ porodicu, kakvu je, zajedno sa životnim blagostanjem, već jednom odbacila).
„Promašio sam čak i onaj deo svog života koji sam odbacio“ mislio je, nepokretan u smešnom hujanju vetra koji je čekao i nije žurio, glave okrenute vratima spavaće sobe osluškujući, misleći onim trivijalnim slojem svoga duha kojim nije imao potrebe da se služi. „Znači ne gušim se ja samo u vetru, nego sam možda zauvek stekao, zaslužio da me nešto guši…“
Iako pisac sklon bujici reči i dugačkim rečenicama, Fokner uvek u svojim pričama zadržava i jedan deo neiskazanog. On ništa do kraja ne objašnjava, njegovi likovi, u svom misaonom lutanju kao da prećutkuju pojedine tamne uglove svesti, poput zagonetke koju sam čitalac mora da istraži i odgonetne. Virlborn i Šarlota – zarobljenici strasti, koji se poput davljenika bore da opstanu na površini života, nikad ne koriste jake ljubavne izraze, ali slike sve objašnjavaju:
„Nije potrebno da me ona dodiruje, mislio je, Niti je potreban zvuk njenog glasa ili njen miris, dovoljna je papuča, ma koji od tih krhkih predmeta razbacanih po podu koji podstiču na snošaj“.
„Starac“, druga novela, izuzetne literarne snage, zamišljena je u okviru celine dvojnog romana kao alternativna priča „Divljim palmama“. Na prvi pogled ne postoji ništa zajedničko između dve povesti, osim činjenice da svaka ima po pet poglavlja koja su prema prvobitnoj piščevoj ideji trebalo da se štampaju i čitaju naizmenično. „Starac“ je priča o velikoj poplavi reke Misisipi i borbi neimenovanog osuđenika sa bujicom, priča koja se zahvaljujući epskoj rečenici i izuzetnim opisima simbolično pretvara u jednu vrstu paralele biblijskoj legendi o potopu i Nojevoj barci. Glavni lik (osuđenik) u poplavi susreće i spašava trudnicu koja ga skoro svo vreme prati i kojoj će pomoći i da se porodi. Na dubljem nivou „Starac“ predstavlja neku vrsta kontrapunkt priče u odnosu na „Divlje palme“: elementarna priroda u obe priče prati odnosno nosi glavne junake (vetar – voda), odnosi muškarac-žena, likovi jednom sami „određuju“ svoju sudbinu, dok su u drugoj priči „bačeni“ u njen kovitlac (putovanja-poplava), žena u prvoj priči „bira“ abortus koji vidi u smrt, dok druga prirodno prihvata rađanje i život. U oba romana, glavni lik priče završava kao osuđenik, baš kao i vavilonski Jevreji iz psalma 126 po kome je Fokner izabrao naslov o zatočeništvu: „Ako te zaboravim, Jerusalime“…
Patnja i stradanje su glavni okviri života glavnih likova ove dve priče iz čega oni grade osnov svog ljudskog dostojanstva – koje je jedino što čoveku preostaje u egzistencijalnom suprostavljanju tami i zlu. Bekstvo iz zatočenja nije moguće, nade nema kod Foknera – osim u ljudskoj upornosti i u veličanstvenoj priči.
Uloga pisca, izjavio je Fokner prilikom dodele Nobelove nagrade, je da
„pomogne čoveku da podnese život, uzdižući njegov duh, podsećajući ga na hrabrost, čast, nadu i ponos, samilost, pobožnosti i požrtvovanost koji su činili veličinu njegovih predaka“.
Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E
Vilijam Fokner – Knjiga o kobi napisao/la Duško Lopandić dana
Pregled tekstova autora – Duško Lopandić →