Knjiga od peska – Borhes

Crta se sastoji od beskonačnog broja tačaka; ploča, od beskonačnog broja crta, volumen od beskonačnog broja ploča; hipervolumen od beskonačnog broja volumena….Ne, zaista nije to, more geometrico, najbolji način da započnem priču. Tvrditi da je istinita sada je već konvencionalnost koja se odnosi na svaku fantastičnu priču; ova moja nesumnjivo jeste istinita.

Živim sam, na četvrtom spratu u ulici Belgrano. Pre nekoliko meseci, predveče, začuh kucanje na vratima. Otvorih i uđe neki neznanac. Bio je to visok čovek, nerazgovetnih crta lica. Možda ih je tako videla moja kratkovidost. Celokupni izgled mu je odavao svojstveno siromaštvo. Bio je odeven u sivo, a u ruci je nosio sivi kovčeg. Odmah sam osetio da je stranac. Prvo sam poverovao da je star; zatim sam uočio da me prevarila njegova retka plava kosa, gotovo bela, kao u Skandinavca. U toku našeg razgovora, koji je potrajao nepun sat, saznao sam da je sa Orknejskih ostrva.

Pokazah mu stolicu. Čovek je trenutak oklevao da progovori. Odisao je melanholijom, kao i ja sada.

„Prodajem Biblije „ – reče mi.

Pomalo cepidlački odvratih mu:

„U ovoj kući ima nekoliko engleskih biblija, uključivši onu prvu, Džona Vajklifa. Imam i Bibliju Siprijana de Valere, Luterovu, koja je u književnom pogledu najgora, i jedan latinski primerak Vulgate. Kao što vidite Biblije mi baš ne nedostaju“

Nakon stanke, odgovorio mi je:

„Ne prodajem samo Biblije. Mogu Vam pokazati jednu svetu knjigu koja će vas možda zanimati. Nabavio sam je na granici Bikanira“.

Otvorio je kovčeg i stavio je na sto. Bio je to svezak formata osmine tabaka, uvezan u platno. Bez sumnje je prošao kroz mnoge ruke. Razgledah ga; iznenadi me njegova neobična težina. Na koricama je stajalo Holy Writ a ispod toga Bombay.

„Verovatno je iz devetnaestog veka“ – primetio sam.

„Ne znam. Nikada to nisam saznao“ – glasio je odgovor.

Otvorio sam knjigu nasumice. Slova su mi bila strana. Stranice, koje mi se učiniše izlizane i loše otisnute, bile su štampane u dva stupca, poput kakve Biblije. Tekst je bio zbijen i raspoređen u versete. U gornjem uglu stranice bili su arapski brojevi. Pažnju mi privuče to što je parna stranica mogla imati broj (recimo) 40514, a sledeća, neparna 999. Okrenuh stranicu; poleđina je bila označena sa osam brojeva. Na njoj je bila neka sitna ilustracija, kao što je to uobičajeno u rečnicima: sidro nacrtano perom, kao neveštom rukom nekog deteta.

Tada mi neznanac reče:

„Dobro je pogledajte. Nikada je više nećete videti“

Bilo je i nekakve pretnje u toj tvrdnji, ali ne i u glasu.

Zagledah se u to mesto i zatvorih knjigu. Smesta je otvorih. Uzalud sam tražio sliku sidra, stranicu po stranicu. Da prikrijem zbunjenost, rekoh mu:

„Posredi je verzija Svetog pisma na nekom indijskom jeziku, zar ne?“

„Nije“ – odvratio je.

Zatim je spustio glas kao da će mi poveriti neku tajnu:

„Nabavio sam je u nekom selu u ravnici, u zamenu za nekoliko rupija i Bibliju. Njen vlasnik nije umeo čitati. Slutim da je on u Knjizi nad knjigama video neki amulet. Bio je iz najniže kaste; ljudi nisu smeli stati na njegovu senku a da se ne izlože opasnosti od zaraze. Rekao mi je da se ta njegova knjiga zove Knjiga od peska, jer ni toj knjizi ni pesku nema početka i kraja.“

Zamolio me je da potražim prvi list.

Levu sam ruku položio na naslovnu stranicu i otvarao knjigu sa palcem gotovo priljubljenim uz kažiprst. Sve je bilo uzalud: uvek bi se između naslovne strane i ruke isprečilo nekoliko listova. Kao da su navirali iz knjige.

„Sad potražite kraj“

I u tome sam doživeo neuspeh; glasom koji kao da nije bio moj jedva sam uspeo promucati:

„To nije moguće“

Još uvek tihim glasom, prodavac Biblija mi kaza:

„Nije moguće, ali ipak jeste. Broj stranica ove knjige je upravo beskonačan. Nijedna nije prva; nijedna nije poslednja. Ne znam zašto su tako proizvoljno numerisane. Možda zato da se može naslutiti kako članovi beskonačnog niza dopuštaju bilo koji broj“

Zatim, kao da naglas razmišlja:

„Ako je svemir beskonačan, onda se nalazimo u bilo kojoj tačci svemira. Ako je vreme beskonačno, onda se nalazimo u bilo kojoj tačci vremena“

Njegova su mi razmišljanja zasmetala. Upitao sam ga:

„Vi ste bez sumnje religiozni?“

„Jesam, prezbiterijanac sam. Savest mi je čista. Uveren sam da nisam nasamario domoroca kad mu onomad dadoh Reč Gospodnju u zamenu za njegovu đavolju knjigu“

Uverih ga da nema šta sebi prebacivati i usput ga upitah da li je u prolazu kroz ove krajeve. Odgovorio mi je da se za nekoliko dana želi vratiti u svoju domovinu. Tada sam saznao da je Škot, sa Orknejskih ostrva. Rekoh mu da Škotsku posebno volim iz ljubavi prema Stivensonu i Hjumu.

„I Robertu Barnsu“ – ispravio me je.

Dok smo razgovarali, ja sam i dalje istraživao tu beskonačnu knjigu. Sa lažnom ravnodušnošću upitah ga:

„Verovatno želite da ovaj neobičan primerak ponudite Britanskom muzeju?“

„Ne. Nudim ga Vama“ – odvratio je i utvrdio visoku svotu.

Odgovorih mu, sasvim iskreno, da mi je ta suma nedostupna i prepustio sam se razmišljanju. Za nekoliko minuta smislio sam plan.

„Predlažem Vam zamenu“ – rekao sam mu. – „Vi ste ovaj svezak dobili za nekoliko rupija i za Sveto Pismo; ja Vam nudim iznos svoje penzije, koju sam skoro primio, i Vajklifovu Bibliju štampanu goticom. Nasledio sam je od roditelja.”

„A black letter Wycliff!“ – prošaputao je.

Otišao sam u spavaću sobu i doneo mu novac i knjigu. Sa gorljivošću bibliofila prevrtao je listove i proučio naslovnu stranicu.

„Posao je sklopljen“ – reče mi.

Prenerazilo me je to što se nije cenkao. Tek sam kasnije shvatio da je u moj dom već ušao sa namerom da proda tu knjigu. Novčanice nije prebrojao, nego ih je spremio.

Predmet razgovora bila nam je Indija, Orknejska ostrva i norveški jarls koji su njime vladali. Već je bila noć kad je čovek otišao. Nisam ga više video, niti mu znam ime.

Knjigu od peska nameravao sam držati u praznom prostoru koji je ostao za Vajklifom, ali ipak sam se odlučio da je sakrijem iza nekih manjkavih svezaka Hiljadu i jedne noći.

Legao sam, ali nisam zaspao. U tri ili četiri sata ujutro upalih svetlo. Potražih onu nemoguću knjigu i počeh prevrtati listove. Na jednom od njih ugledah nacrtanu nekakvu masku. U uglu beše neka brojka, ne znam više koja, podignuta na deveti potencijal.

Nikome ne pokazah to svoje blago. Sreći što ga posedujem pridružila se i bojazan da bi mi ga mogli ukrasti a zatim i sumnjičavost da nije zaista beskonačno. Te su mi dve brige još pojačale mizantropiju koju sam oduvek osećao. Preostalo mi je još nekoliko prijatelja; prestao sam ih viđati. Zarobljenik Knjige, gotovo da se više nisam pojavljivao na ulici. Lupom sam razgledao izlizane korice te sam odbacivao mogućnost bilo kakve majstorije. Uverio sam se da su one sitne ilustracije jedna od druge udaljene dve hiljade stranica. Upisivao sam ih u abesednu beležnicu koju sam ubrzo ispunio. Nikad se nisu ponovile. Noću, u malobrojnim trenucima što mi ih je ostavljala nesanica, sanjao sam onu knjigu.

Leto je odmicalo, pa sam shvatio da je knjiga čudovišna. Ništa mi nije pomogla ni pomisao da nimalo manje čudovišan nisam ni ja sam, koji sam je posmatrao očima i opipavao noktima svih deset prstiju. Osetio sam da je to utvara, nešto sramno što bruka i truje stvarnost.

Pomislih na vatru, ali sam se pobojao da bi spaljivanje beskonačne knjige moglo biti isto tako beskonačno i da bi svojim dimom zagušilo čitavu planetu.

Setio sam se da sam pročitao da je šuma najbolje mesto da se sakrije neki list. Pre penzionisanja sam radio u Nacionalnoj biblioteci, u kojoj se čuva devet stotina hiljada knjiga; znam da se desno od ulaznog hola jedno zavojito stepenište gubi u podrumu, gde se nalaze časopisi i geografske karte. Iskoristio sam nepažnju službenika da Knjigu od peska zaturim na jednu od vlažnih polica. Nastojao sam da ne obratim pažnju na to na kojoj je to visini i na koliko udaljenosti od vrata.

Osećam malo olakšanje, no više ne želim niti proći ulicom Meksiko.