Ulogujte se / Kreirajte profil

Ko je ukrao Dolores Hejz

Poslednjih dana maja 1940. godine, dok je s palube broda zurio u Atlantski okean, Vladimir Vladimirovič Nabokov verovatno nije ni slutio da se tu negde pod njim pruža ona nevidljiva granica iza koje značajan pisac postaje veliki pisac. Brod ga je, naime, nosio ne samo prema Menhetnu kao kapiji za ulazak u jednu od njegovih mnogobrojnih privremenih domovina već i prema engleskom jeziku kao novom književnom medijumu, u kome će ostvariti sve ono o čemu je na ruskom sanjao. Smrt Vladimira Sirina (pseudonim pod kojim je Nabokov pišući na ruskom stekao veliki ugled među piscima ruske postoktobarske emigracije u Evropi) označiće rađanje onog Vladimira Nabokova koji će u mnogome uticati na tokove razvoja romana u drugoj polovini dvadesetog veka i koji će ostati upamćen kao, kako reče njegov veliki poštovalac i sledbenik Danilo Kiš, možda jedini pravi kosmopolitski pisac.

Nabokovljev kosmopolitizam, međutim, bio je kosmpolitizam sasvim posebne vrste: ne onaj u kome se čovek svuda oseća kao kod kuće, već onaj u kome se čitav svet, znani i neznani, doživljava kao tuđina. Čitav svet, a naročito ona njegova dimenzija koju neobazrivo i samouvereno nazivamo “stvarnost”. Pisac kome je život nepristojno mnogo puta ubedljivo pokazao da stvarnost najčešće nije onako stvarna kako se to na prvi pogled čini, imao je mnogo razloga da zahteva da se ta reč, stvarnost dakle, piše isključivo pod znacima navoda. Nabokov je proživeo četiri života, a da zapravo nije proživeo nijedan. Prvi put se s podmuklom nestvarnošću stvarnosti suočio 1919. godine, kada je crveni barjak Oktobarske revolucije jednim zamahom zbrisao sve ono što je u prvih dvadeset godina života činilo njegov svet: licitarsku lepotu rodnog mu Sankt Peterburga (čiju tamniju stranu, kao pripadnik izuzetno bogate i ugledne porodice, nije ni mogao poznavati), bajkovita leta i zime na porodičnim imanjima izvan grada, prvu ljubav kojoj je napisao na stotine pesama, i duga lutanja s mrežom za leptire, s kojom je od malih nogu počeo da ganja ono za čime će kasnije nastaviti da traga u svojoj umetnosti: savršenu lepotu. U Rusiju se Vladimir Nabokov nikada više neće vratiti, pesme će pisati sve ređe, ali će za leptirima jurcati do kraja života. Živeće u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Americi, odbijajući da ma koje od svojih emigrantskih staništa prizna kao svoj dom – odviše je jak i uporan bio bol zbog gubitka onog prvog i jedinog. Zbog toga je, kada mu je planetarni uspeh Lolite krajem pedesetih konačno omogućio da bira gde će provesti život (njegova dotadašnja nomadska egzistencija bila je nametnuta izrazitom nesklonošću istorijskih okolnosti), odabrao je Švajcarsku, obećanu zemlju svih apatrida ovog sveta. Osećaj dislociranosti, bezdomnost, kao jedno od osnovnih obeležja stanja duha modernog čoveka, Nabokov je dodatno demonstrirao tako što je poslednjih dvadesetak godina života – umro je jula 1977. godine – sa suprugom Verom proživeo nastanjen u jednom hotelskom apartmanu u Montreu.

Te 1919. godine, dakle, Nabokov se priključio dugoj koloni pisaca-emigranata, koja uzdignuta čela korača kroz dvadeseti vek: zadivljeni posmatrač razaznaće među tim senkama likove Džejmsa Džojsa i Tomasa Mana, Crnjanskog i Kiša, i mnoge druge koji su svojim delima obeležili stoleće u kome su živeli. Uzvišena, neretko ironična melanholija kojom su prožeta dela ovih raseljenih lica, bolest je koju nose još od kuće: sećanje na izgubljeni raj što će se kao vodeni žig nepogrešivo razaznavati u njihovoj umetnosti.

Nabokovljevi rajevi, međutim, nisu izgubljeni – oni su ukradeni, a to boli još jače. Otud u njegovim romanima toliko protagonista kojima su domovina i ljubav oteti, silom ili na prevaru. Junaci njegovih ranih, ruskih romana – lepo je primetio jedan kritičar – prognani su iz Rusije; junaci potonjih, napisanih na engleskom jeziku, izgnanici su iz života. Lav Ganjin u Nabokovljevom prvom romanu pati za svojom Mašenjkom, Kinbot u Bledoj vatri sanja otetu domovinu i učitava je u tuđu pesmu, ucveljeni Hambert u Loliti sluđen tumara kroz Ameriku i vlastitu prošlost mučen jednim jedinim pitanjem: ko je ukrao Dolores Hejz?

Otud i u romanu Ada, premda u njemu nema Lolite (nema je nigde, Hamberte) lebdi isto pitanje. Dolores Hejz, alias Lolita, velika je Nabokovljeva metafora najpre zabranjene, a onda i neostvarljive ljubavi. U Loliti je reč o opčinjenosti jednog tridesetosmogodišnjaka dvanaestogodišnjom nimfetom; u Adi, pisac pripoveda o strastvenoj, više od sedamdest godina dugoj ljubavi brata i sestre. Ta je ljubav, kako se to obično kaže, veća od života; nije, međutim, veća i od romana u kome je opevana. Jer, Ada je Nabokovljevo najambicioznije i najobimnije delo, napisano u onom životnom dobu kada svaki roman može biti poslednji, te stoga verovatno zamišljeno i kao piščev veličanstveni oproštaj od književnosti. Nabokov je, čini se, pokušao da u ovo delo pretoči sve svoje blago, sve ono što se kao najdragocenije iskristalisalo u prethodnih nekoliko stvaralačkih decenija – naravno, uz obavezan pokušaj da ode korak dalje, u još uvek neistražene predela vlastite imaginacije. Zbog toga je ovo delo toliko zbunilo književne kritičare, ostavivši za sobom krupno, do danas nerazrešeno pitanje: da li Ada uspeva da apsorbuje sve ono što je potpuno oslobođena mašta autentičnog književnog genija u svom poslednjem uzletu kadra da stvori, odnosno, da li je reč o velelepnoj građevini u čijim su lavirintima ostale sakrivene mnoge dragocenosti za buduće istraživače, ili o nedovršenom nadgrobnom spomeniku?

Ovdašnjim čitaocima, makar onima kojima je čitanje posao, nije, izgleda, ni na kraj pameti da pokušaju da odgovore na to pitanje. A imali bi na osnovu čega. Prevod Srđana Vujice, objavljen krajem prošle godine u izdanju Zepter Book Worlda, pouzdan je i lep, sačinjen na temeljima istinske odanosti piscu i temeljnog poznavanja njegovog umetničkog sveta, dakle i uz punu svest o tome kakve se sve zamke za naivne, naročito za naivne prevodioce, kriju u Adi. Vujica je kroz to minsko polje prošao ne pomišljajući nijednog trenutka da bi mogao da zaobiđe koju od piščevih eksplozivnih naprava; naprotiv, on ih je savesno iskopavao i pretvarao u drago kamenje. Tim je teže razumeti zbog čega je njegov prevodilački podvig tako napadno i uvredljivo prećutan, kao u zlo doba ispričan vic. Može biti da Ada i jeste tek neuspela šala, incident u kontekstu književnog života jedne sredine u kojoj se – čast izuzecima – loši prevodi još gore odabranih knjiga umesto u zaborav guraju na bestseler-liste. O razlozima zbog kojih se to događa, mogla bi se ispisati podebela knjiga, stoga o njima ovde neće biti reči. Ovaj je tekst pre svega podsećanje na Adu, i to onu u prevodu Srđana Vujice.

Ada je, pojednostavljeno rečeno (a svaki iskaz o ovom bezobalnom romanu nužno je pojednostavljen), priča o incestu, ali o incestu kao nečem mnogo većem i značajnijem od puke ljubavne afere. Za Nabokova je, zapravo, svekoliko književno stvaranje neka vrsta incesta; za njega kreativni čin uvek u sebi ima snažno naglašenu erotsku dimenziju: kad piše pesme, on “spava sa svojom muzom”, a Lolitu opisuje kao “plod svoje ljubavne veze s engleskim jezikom”. Ako je tako, onda je Ada plod njegove ljubavne veze s književnom tradicijom ili makar onim njenim delom koji je ugradio u temelje vlastite umetnosti. Romantizam–realizam–roman toka svesti: tako bi ukratko mogla da glasi formula subjektivne, hirovite i anarhične istorije književnosti koju, kroz povest o svojoj velikoj ljubavi s naslovnom junakinjom, nekako kao usput ispisuje Van, pripovedač i glavni junak romana. Romantičarsko poimanje sveta utkano je u samu hiperboličnu prirodu te ljubavi, kao i u lik glavnog junaka, koji s bajronovskom nepokolebljivošću i egzibicionizmom pronosi svetom svoj weltschmertz: “čuveni gradovi, muzeji, drevna mučilišta i viseći vrtovi, samo su mesta na mapi njegovog ludila.” Ada je, dalje, kako stoji i u podnaslovu ovog romana, porodična hronika – žanr koji se lako prepoznaje kao jedan od najtipičnijih za pravac realističkog romana, posebno ruskog. A da neko slučajno ne bi ostao slep za vezu koju Nabokov (ironično, naravno) nastoji da uspostavi s književnom tradicijom majčice Rusije, tu je prva rečenica Ade parodija jedne od najpoznatijih početnih rečenica u istoriji romana – one iz Tolstojeve Ane Karenjine. “Sve srećne porodice manje ili više su različite; sve nesrećne, manje ili više su slične”, kaže Nabokov u tom iskrivljenom citatu, i njime pokazuje da će mu realizam biti tek odskočna daska za skok u visine, ili ponore, džojsovskog romansijerskog eksperimenta. I premda na jednom mestu kaže: “kome još treba tok svesti, jadni tok svesti”, ono što piše glavni junak Ade jeste autobiografija koja je po svojoj osnovnoj zamisli sasvim bliska Džojsovom Portretu umetnika umladosti. Kod Džojsa se jezička izražajna sredstva razvijaju naporedo sa stasavanjem glavnog junaka; u Adi se to isto događa s književnošću, njenim stilskim pravcima i žanrovima. Vanov književni izraz, bez robovanja bilo kakvoj književnoistorijskoj hronologiji, evoluira s njegovim sazrevanjem: od realizma, preko romantizma do modernističkog psihološkog romana i natrag – i tako nekoliko puta. Književnost je, povrh svega, u ovom romanu živi, aktivni protagonista, ne više samo kao simbol i ključ za razrešavanje mnogih zagonetaka koje delo postavlja, već i kao važan pokretač i učesnik radnje. Ni u jednom drugom Nabokovljevom romanu ne čita se toliko kao u Adi, nigde se toliki broj junaka, i glavnih i sporednih, ne bavi pisanjem, i nigde se toliko ne raspravlja o književnosti. Ada i Van iz knjiga uče o ljubavi, ali ih i koriste da bi stvorili uslove za praktičnu proveru svojih saznanja: knjige im pomažu da se oslobode prisustva radoznale mlađe sestre, u književnim delima pronalaze šifre za svoje tajno dopisivanje, i tako redom – književnost je u Adi zaista živi organizam.

A ono što živi, dela, voli, mrzi i pati, može i da umre. Tako i književnost umire, sasvim nabokovljevski paradoksalno, u trenutku neuspelog samoubistva glavnog junaka. Umire tako što postaje nerazlučiva od stvarnosti, tako što pretvarajući se u jedinu postojeću stvarnost zapravo ukida samu sebe kao estetizovani odgovor na rugobu takozvane objektivne realnosti. Ko hoće da živi, mora da umre. Umiremo u snu, veli Nabokov, “ali sledećeg jutra … nastavljamo sa svojim normalnim postojanjem, bez primetnog prekida u krivotvorenom feljtonu”. Umetnost je falsifikat falsifikata, ali po Nabokovu, upravo je u toj ironično oplemenjujućoj dimenziji i njena najveća vrednost. Umetničkom negacijom podrazumevane, trivijalne stvarnosti, dobija se jedina stvarnost koja je dostojna postojanja. Lolitu, dakle, niko nije nikud odveo. Tačnije, odveo ju je onaj koji ju je i stvorio, beznadežni Hambert. I to u večnost, kako sam patetično kaže na kraju svoje ispovesti. Na tom istom mestu, ma gde se ono nalazilo, obitavaju i junaci romana Ada – za one koji raspolažu s dovoljno hrabrosti i volje da to provere.

Zoran Paunović

Vreme online

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.