Ulogujte se / Kreirajte profil

Kolridžov cvet i Kolridžov san, Horhe Luis Borhes

.

Become a Patron!

.

Kolridžov cvet

Negde oko 1938. godine, Pol Valeri je zapisao: 

„Istorija književnosti ne bi trebalo da bude povest o autorima i nepredvidivim okolnostima u njihovoj karijeri ili karijeri njihovih dela, nego povest o Duhu kao stvaraocu ili potrošaču književnosti. Ta istorija bi mogla da bude napisana bez pominjanja ijednog pisca“.

Nije to bilo prvi put da Duh uobliči ovakvo zapažanje; godine 1844, u selu Konkord, jedan od dvojice seoskih pisara zabeležio je:

„Reklo bi se da je samo jedna jedina osoba napisala sve knjige na svetu; u njima postoji takvo središnje jedinstvo, te se ne može poreći da su delo jednog jedinog sveznajućeg viteza“ (Emerson: Essays, 2, VIII).

Dvadeset godina ranije, Šeli je izrekao sud da su sve pesme iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti samo epizode ili delovi jedne jedine beskrajne pesme, stvarane od strane svih pesnika širom zemnog šara (A defence of poetry, 1821).

Ova stanovišta (svakako, veoma bliska panteizmu) omogućila bi nepresušnu raspravu; ja ih sada navodim kako bih ostvario skroman cilj: prikazao istoriju evolucije jedne ideje pomoću raznorodnih tekstova tri autora. Prvi tekst je Kolridžova beleška; ne znam da li ju je zapisao krajem XVIII veka ili početkom XIX. On doslovno kaže:

„Ako bi čovek u snu prošao kroz raj, i tamo mu dali jedan cvet kao dokaz  da  je  bio  u  raju,  i  ako  bi,  probudivši se, otkrio taj cvet u svojoj ruci… šta onda?

Ne znam šta će misliti moj čitalac o ovoj maštariji; ja mislim da je savršena. Upotrebiti je kao polazište za nova plodna  otkrića,  unapred deluje  nemoguće;  ona poseduje celovitost i jedinstvo jednog terminus ad quem, pogotka u centar. Naravno da ona to jeste; u sferi književnosti, kao  i  u  ostalim  oblastima, ne postoji  čin  koji ne bi bio kruna beskrajnog niza uzroka i izvorište beskrajnog niza posledica. Iza Kolridžovog otkrića nalazi se opšte i drevno otkriće generacija ljubavnika koji su tražili cvet u zalog.

Drugi tekst je roman koji je Vels skicirao 1887, a napisao ga sedam godina  kasnije, u  leto  1894.  godine. Naslov prve verzije bio je The Chronic Argonauts (u tom odbačenom naslovu chronic ima etimološko značenje vremenski); konačno, Vremeplov. Vels u tom romanu nastavlja i preuobličava  drevnu književnu tradiciju: predviđanje budućih događaja. Isaija vidi pustošenje Vavilona i obnovu Izrailja; Eneja, vojnu sudbinu svojih potomaka, Rimljana; prorok iz Edda Saemundi, povratak bogova koji će, posle ciklične bitke u kojoj će naša zemlja stradati, otkriti, bačene u travu nove livade, šahovske figure kojima su nekad igrali… Velsov junak, za razliku od ovih proročkih posmatrača,  fizički  putuje  u  budućnost.  On  se  vraća iznuren, prašnjav i klonuo; vraća se iz dalekog budućeg  čovečanstva podeljenog na dve međusobno omražene vrste (na dokone eloije – oni žive u ruiniranim palatama i razrušenim vrtovima; i na podzemne morloke – oni pate od niktalopije i hrane se eloima); iz budućnosti se vraća sede kose noseći jedan uveli cvet. To je druga verzija Kolridžove slike. Još neverovatniji od rajskog cveta, ili cveta iz sna, jeste  cvet  iz  budućnosti, nepostojani  cvet čiji atomi još nisu došli na svoje mesto i nisu se povezali.

Treća verzija, najviše razrađena, koju ću komentarisati ideja je  jednog  pisca  prilično  složenijeg  od  Velsa, mada  manje obdarenog onim lepim vrlinama koje obično nazivamo klasičnim. Govorim o autoru dela La humillación de los porthmore, tužnom i lavirintskom Henriju Džejmsu. Kada je umro, ostavio je nedovršen roman iz oblasti naučne fantastike, The Sense of the Past, koji je varijacija ili razrada  Vremeplova1. Velsov junak  putuje u budućnost u nezamislivom vozilu koje se kreće napred-nazad kroz vreme kao što druga vozila to čine kroz prostor; Džejmsov junak vraća se u prošlost, u XVIII vek, tako što ulazi u to doba. (Oba postupka su nemoguća, ali je Džejmsov postupak manje proizvoljan.) U  romanu  The Sense of the Past, kopča između stvarnog i nestvarnog (između sadašnjosti i prošlosti) nije cvet,  kao u ranijim pričama; kopča je zagonetni portret glavnog junaka iz XVIII veka. Fasciniran tim platnom, junak uspeva da se prebaci u dan kada je ono naslikano. Među osobama koje sreće, neminovno je prisutan i slikar; on  ga slika ispunjen strahom i odbojnošću, jer sluti nešto neobično i čudno u još nenaslikanim crtama lica… Džejms tako stvara nenadmašan regressus in infinitum, budući da se njegov junak, Ralf Pendrel, prebacuje u XVIII vek. Uzrok sledi nakon posledice, motiv za putovanje jedna je od posledica samog putovanja.

Vels verovatno nije znao za Kolridžov tekst; Henri Džejms je znao za  Velsov  tekst  i  divio  mu  se.  Naravno, ukoliko je ispravno učenje da su svi  autori  jedan  autor2  takve  činjenice su nevažne. Zaista, nije neophodno ići tako daleko; panteista koji izjavljuje da je mnoštvo autora samo privid,  nailazi  na  neočekivanu  podršku klasičara po kome je to mnoštvo gotovo beznačajno. Klasičarski duh smatra da je književnost suštinski važna, a ne pojedinci. Džordž Mur i Džems Džojs utkali su u svoja dela tuđe stranice i misli; Oskar Vajld imao je običaj da poklanja zaplete priča  kako  bi ih drugi razradili; oba stava, iako naizgled suprotstavljena, mogu da ukažu na isti smisao umetnosti. Na  ekumenski smisao, bezličan smisao… Još jedno svedočanstvo o dubokom jedinstvu Reči, još jedno poricanje granica subjekta, iskazao je znameniti Ben Džonson, koji je, nastojeći da formuliše svoj književni testament i stavove prikladne ili neprikladne za  uši  svojih  savremenika, samo spojio  odlomke  iz  dela Seneke, Kvintilijana,  Justusa Lipsijusa, Vivesa, Erazma, Makijavelija, Bekona i dvojice Skaligera.

I, poslednje zapažanje. Oni koji pomno kopiraju nekog pisca, čine to bezlično, čine to jer brkaju tog pisca sa književnošću, čine to jer strepe da udaljavanje od njega u jednom trenutku može značiti udaljavanje od razuma i ispravnog puta. Dugo godina mislio sam da je gotovo  beskrajna  književnost  u  jednom  čoveku. Taj čovek bio je Karlajl, bio je Johanes Beher, bio je Vitmen, bio je Rafael Kansinos-Asens, bio je De Kvinsi.

1 Nisam čitao The Sense of the Past, ali mi je poznata iscrpna analiza Stifana Spendera u njegovom delu The Destructive Element (str. 105–110). Džejms je bio Velsov prijatelj; o njihovom  odnosu  može  da  se  pročita  u  obimnom Velsovom delu Experiment in Autobiography.

2  Polovinom XVII veka pisac panteističkih epigrama Angelus Silesijus kazao je da su  svi  blaženi  jedan  (Cherubinischer Wandersmann, V, 7) i da svaki hrišćanin mora biti Hristos (op, cit., V, 9).

Kolridžov san

Lirski odlomak Kubla Kan (preko pedeset rimovanih i nepravilnih stihova, izuzetne prozodije) sanjao je engleski pesnik Samjuel  Tejlor Kolridž, jednog letnjeg dana 1797. godine. Kolridž piše da se povukao na jedno imanje u Eksmuru; loše zdravstveno stanje primoralo ga je da uzme  hipnotik;  san  ga  je  savladao nakon nekoliko trenutaka pošto je počeo da čita Perčisov tekst o palati koju je izgradio Kublaj Kan, čiju je slavu na  zapadu  proneo  Marko  Polo.  U  Kolridžovom  snu,  letimično  pročitan  tekst  počeo  je  da  klija i buja; snevač je  jednostavno  naslutio  niz  slika  i  čuo  reči  koje  su  ih  pratile;  posle  sat  vremena probudio se, siguran da je sastavio, ili u snu dobio, poemu od nekih tri stotine stihova. Sećao ih se neverovatno jasno i deo njih stigao da zapiše; taj odlomak ostao je u njegovim delima. Jedna neočekivana poseta prekinula ga je u pisanju i posle nije mogao da se seti ostalih stihova.

„Otkrio sam, prilično iznenađen i obamro – priča Kolridž – da je, iako sam nekako nejasno zapamtio opšte obrise slike, sve ostalo, sem nekih osam ili deset nepovezanih redova, nestalo poput odraza na površini reke kada se u nju baci kamen  i  to,  avaj  meni,  nepovratno.“ 

Svinbern  je osetio da je to što je sačuvano najuzvišeniji primer melodičnosti engleskog jezika te da bi čovek koji bi bio sposoban da ga analizira mogao (ova metafora pripada Džonu Kitsu) da raspara dugu. Pokušaj prevoda ili prepeva pesme čija je osnovna vrlina muzika uzaludan je, a čak može biti i štetan; zaustavimo se, za sada, na činjenici da je Kolridžu u snu bila data neporecivo blistava stranica.

Ovaj slučaj, premda izuzetan, nije jedinstven. U psihološkoj studiji The World of Dreams, Hevelok Elis ga je uporedio sa slučajem violiniste i kompozitora Đuzepea Tartinija, koji je sanjao da je đavo (njegov rob) na violini izveo čarobnu sonatu; snevač je, probudivši se, izvukao iz svog nesavršenog pamćenja Trillo del Diavolo. Sledeći klasičan primer nesvesnog mentalnog delovanja jeste slučaj Roberta Luisa Stivensona, kome je jedan san (kako sâm kaže u Chapter on Dreams) podario sadržaj Olalla, a drugi, 1884. godine, Džekilai Hajda. Tartini je želeo da u  budnom  stanju  oponaša  muziku  iz sna; Stivenson je u snu dobio sadržaj, to jest, opštu formu; još sličnije Kolridžovom usmenom nadahnuću je nadahnuće koje Prečasni Bid pripisuje Kedmonu (Historia ecclesiastica gentis Anglorum, IV, 24). To se dogodilo krajem VII veka, u misionarskoj i ratničkoj Engleskoj saksonskih kraljeva. Kedmon je bio prost pastir i već zašao u godine; jedne noći umakao je sa neke zabave jer je predosetio da će mu dati harfu, a znao je da ne ume da peva u stihovima. Zaspao je u štali, među konjima; u snu ga je neko pozvao po imenu i  naredio  mu  da  peva. Kedmon je odgovorio da ne ume, ali mu je taj glas rekao: „Pevaj  o  početku  svega stvorenog“. Kedmon  je tad izgovorio stihove koje nikada ranije nije čuo. Nije ih zaboravio ni kad se probudio i mogao je da ih ponovi pred monasima iz obližnjeg manastira  Hild.  On  nije  znao  da  čita,  ali  monasi  su  mu  prepričali delove sakralne istorije i on ih je „prežvakao kao prava životinja i pretočio ih u prekrasne  stihove,  pa tako opevao stvaranje sveta i čoveka i celokupnu povest iz Knjige postanja, kao i izgon sinova Izrailja i njihov dolazak  u obećanu zemlju i mnoge druge događaje iz Biblije, i otelovljenje, stradanje, vaskrsenje i uspenje na nebo Gospoda, i spuštanje Svetog duha i podučavanje apostola, i takođe užas Strašnog suda, strahote paklenih muka, lepotu raja, te Božije milosrđe i pravednost“. On je bio prvi  svešteni  pesnik  engleske  nacije;  „niko  mu nije bio ravan – kaže Bid – jer to što je znao nije naučio od ljudi nego od Boga“. Nekoliko godina kasnije prorekao je sat sopstvene smrti i dočekao ga u snu. Nadamo se da se ponovo sreo sa svojim anđelom.

Na prvi pogled, Kolridžov san manje deluje zapanjujuće nego san njegovog prethodnika. Kubla Kan je zadivljujuća poema, a devet redova himne koju je sanjao Kedmon gotovo da imaju samo jednu vrlinu – onirično poreklo; ipak, Kolridž je već bio pesnik, a Kedmon je doživeo otkrovenje vokacije. Međutim, jedna potonja činjenica veliča do nedokučivih razmera čudo sna u kojem je začet Kubla Kan. Ako je ta činjenica tačna, povest o Kolridžovom snu započinje mnogo vekova pre Kolridža i još uvek nije završena.

Pesnik je 1797. godine (neki misle 1798) sanjao, a 1816. objavio svoj san, u vidu glose odnosno opravdanja što je poema nezavršena. Dvadeset godina kasnije pojavila se u Parizu, fragmentarno, prva zapadna verzija jedne od opštih istorija, Kratak pregled istorija Rašida ed-Dina; ona datira iz XIV veka i u njoj je persijska književnost izuzetno bogato zastupljena. Na jednoj stranici piše: „Istočno od Šangtua Kublaj Kan podigao je palatu na osnovu plana koji je video u snu i kasnije sačuvao u pamćenju“. To je zapisao vezir Gazan Mahmud, Kublajev potomak.

Mongolski vladar, u XIII veku, sanja palatu i podiže je u skladu sa viđenjem u snu; u XVIII veku, jedan engleski pesnik, a on nije mogao znati da je palata podignuta na osnovu sna, sanja pesmu o palati. U poređenju sa ovom simetrijom, što deluje na duše ljudi kojispavaju i obuhvata kontinente i vekove, ništavne ili gotovo ništavne su, čini mi se, sve levitacije, vaskrsenja i pojave svetih knjiga.

Kakvo objašnjenje bismo više voleli? Oni što unapred odbacuju natprirodno (ja sam, uvek, nastojao da pripadam toj sorti) zaključiće da je povest o ta dva sna samo puka koincidencija, slučajno naslikan crtež, poput oblika lavova i konja koje ponekad stvaraju oblaci. Drugi će zaključiti da je pesnik na neki način znao da je vladar sanjao palatu, te je kazao da je sanjao pesmu kako bi stvorio sjajnu pričukoja istovremeno ublažava ili opravdava nedovršenost i rapsodičnost stihova1. Ova pretpostavka je ispravna, ali nas primorava da tražimo, nasumice, neki od strane sinologa neidentifikovan tekst u kojem je Kolridž mogao pročitati, pre 1816. godine, o Kublajevom snu2. Još zanosnije su hipoteze koje prevazilaze racionalno. Recimo, može se pretpostaviti da se duša vladara, pošto je palata uništena, nastanila u Kolridžovoj duši kako bi je iznova podigao rečima, trajnijim od mermera i metala.

Prvi san je stvarnosti pridodao palatu; drugi, koji se dogodio pet vekova kasnije, poemu (ili početak poeme) nadahnutu palatom; sličnost snova dopušta da se nasluti izvestan plan; ogroman vremenski period između njih otkriva nadljudskog izvršioca. Ispitati nameru tog besmrtnika  ili  tog  dugovekog  stvorenja  bilo  bi,  možda, koliko hrabro ništa manje i beskorisno, ali dopušteno je sumnjati da je nije  ostvario.  Otac Herbiljon, pripadnik  Družbe Isusove, potvrdio je 1691. da su od palate Kublaj Kana ostale samo ruševine; znamo da je od poeme jedva sačuvano pedeset stihova. Ove činjenice navode na pretpostavku da taj niz snova i dela nije iscrpljen. Prvom snevaču je u noći bila predočena slika palate i on ju je sagradio; drugom snevaču, koji nije znao za san svog prethodnika, pesma o palati. Ako ova shema ostane, neko će, u noći od koje nas razdvajaju vekovi, sanjati isti san i neće posumnjati da su ga drugi već sanjali i podariće mu oblik od mermera ili muzike. Možda niz tih snova nema kraja, možda je ključ u poslednjem.

Kao što sam već napisao, slutim, ili mislim da slutim, drugačije objašnjenje. Možda jedan arhetip, još neotkriven ljudima, jedan večni objekat (da upotrebimo Vajthedovu nomenklaturu), lagano ulazi u svet; njegova prva manifestacija bila je palata; druga – pesma. Kad bi ih neko uporedio, video bi da su suštinski istovetne.

1 Početkom XIX veka, ili krajem XVIII, sudeći po čitaocima klasičnog ukusa, Kubla Kan je bila ocenjena kao previše neodmerena poema. Godine 1884. prvi Kolridžov biograf, Treil, čak je napisao: „Ekstravagantna onirička poema Kubla Kan tek je nešto više od psihološke neobičnosti“.

2 Videti John Livingstone Lowes: The road to Xanadu, 1927. str. 358, 585.

 

Horhe Luis Borhes

Prevod Biljana Bukvić Isailović

Odlomak iz knjige Nova istraživanja, Paideia, Beograd, 2008.

Hyperborea

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.