Vremena su se menjala. Bez obzira na sve napore velikih panonsko-ilirskih careva, poput Klaudija II Gotskog, Aurelijana, Proba, Diklecijana, Maksimijana, Galerija, da se rimska prošlost i tradicija obnove i da se paganstvo ojača i pripremi za novi polet, sve je bilo uzaludno. Ljudi su se menjali, običaji takođe. Stari bogovi nisu mogli da ponovo ožive. Nekada prezrena vera sirotinje, ribara, robova, osvajala je svet. Njena moć ležala je u rečima kao što su “ljubav”, “saučešće”, “spasenje duša nakon smrti”, “drugi svet”. “greh i stid”, “pokajanje”, “vera i nada”. Te reči, kao nauk raspetog Boga – Hristosa, osvajali su ljude. Bile su to nove emocije, nova osećajnost, novo shvatanje života i čovečanstva, koje stari, antički Rim nije poznavao. Više ništa nije moglo zaustaviti hrišćane i obnoviti paganske ceremonije, koje su polako tonule u zaborav.

 

 

Jedan čovek je razumeo da se vremena menjaju i da je prava politika ona koja ide ususret promenama. Taj čovek se zvao Konstantin. Retki su ljudi, ako izuzmemo velike proroke i stvaraoce religija, koji su svojim odlukama u tolikoj meri dalekosežno uticali na istoriju. Konstantinove odluke su tako uticale bar na dve stvari koje su imale dugoročan odjek u evropskoj i svetskoj istoriji: on je prihvatio hrišćanstvo kao prvi rimski car koji je postao hrišćanin; on je osnovao novi grad koji će još hiljadu godina biti glavni grad izmenjene Rimske imperije – Konstantinopolj.

 

Flavije Valerije Konstantin je rođen u Naisu, današnjem Nišu, oko 280. godine u delu Gornje Mezije koja se tada nazivala “Podunavska Dakija” (Dacia Ripensis). Njegov otac Konstancije Hlor je već u to vreme imao visok položaj u vojsci. Oženivši se Teodorom, Maksimijanovom usvojenom kćeri, Konstancije je morao da se rastane od Konstantinove majke Jelene, za koju nije sigurno da li je bila njegova zakonita supruga. Ostala je priča da je Jelena bila kći vlasnika krčme u Naisu, gde ju je Konstancije i upoznao i gde mu je i rodila sina.

 

 

Nakon proglašenja druge tetrarhije (303. godine), kada su Konstancije i Galerije izabrani za avguste, a kada je, neočekivano, Konstantin zaobiđen kao mogući cezar i naslednik prestola, već bolesni Konstancije je zatražio od Galerija da mu pošalje sina na njegov dvor u Trijer na Rajni. Galerije je neko vreme oklevao, a kasniji događaji su ga verovatno naveli da zažali što je uopšte pristao na Konstantinov odlazak. Desilo se to u 306. godini, kada se već raspirivala bitka oko vlasti između Galerija i Severa, s jedne strane i rimskih uzurpatora Maksimina i njegovog sina Maksencija, sa druge strane. Plašeći se zavere, Konstantin je bez odmora jurio preko Balkana ka dvoru svoga oca, ne zastajući ni časa na postajama za zamenu konja. Priča se da je na nekim postajama pobio sve rezervne konje, kako bi usporio poteru. Nakon njegovog dolaska, Konstancije je sa trupama ponovo krenuo u Britaniju da uguši jednu pobunu. Konstantin se istakao i u borbama protiv divljih Kelta, što mu je donelo dodatnu popularnost u legijama njegovog oca. I tako, kada je Konstancije Hlor, još relativno mlad umro 306. godine, legionari su, ne čekajući odluku drugog avgusta, za Konstancijevog naslednika proglasili Konstantina.

 

Od te, 306. godine, Konstantin će što mačem, što lukavstvom postepeno stvarati prostor da postane jedini, neprikosnoveni vladar Imeperije. Za to mu je trebalo još 18 godina.