Kopernikanski obrt kao naučna revolucija?
Naučna revolucija je nekumulativna razvojna epizoda u kojima je starija paradigma zamenjena novom koja je nespojiva sa starom. (Tomas Kun)
Stoicizam i epikureizam, zajedno sa platonizmom i aristotelizmom činili su ono što se podrazumeva kao četiri velika dogmatska filozofska sistema antičkog sveta. Svaki od njih bio je prisutan u periodu kasne renesanse i ostavio traga na uticaj potonjih filozofa. Tokom Kantovog vremena, saglasnost oko tog stava je dovedena u pitanje i uticaj je opao. Dogmatizam koji nas ničemu ne uči i sumnja koja nam ne pruža sigurno znanje, učinili su da Kant preformuliše pitanja koja se tiču čoveka samog. Šta mogu da znam? Šta mogu da činim? Čemu mogu da se nadam? Sva pitanja vode u suštini na pitanje šta je čovek.
Po uzoru na Kopernika, koji svoju teoriju premešta sa geocentrično u heliocentrično, i prema kojem Zemlja više nije shvaćena kao centar sveta, nego samo jedna od planeta koja se okreće oko Sunca. Kant isto tako odlučno postavlja odnos između učesnika, i izvodi tzv. smenu sistema.
Filozofija novog veka doživljava svoj vrhunac u filozofiji klasičnog nemačkog idealizma. Epohalno značenje filozofije klasičnog nemačkog idealizma postaje razumljivo tek iz perspektive njenog uticaja na situacije koje su se bitno izmenile tokom 19.veka. Filozofsko subjektivno stanovište nalazi novo poprište sa Kantovom filozofijom. Međutim, funkcionisanjem filozofije u njenom prirodnom okruženju menjaju se mnoge stvari, a ne samo subjektivno stanovište. Pre nego što pokušamo da rasvetlimo prirodu i poreklo konteksta iz kojeg će nam postati razumljivo ovo što nosimo u naslovu, obrt i revolucija, pokazaće se naime, da je to središna tačka ove tematike.
Ovde je reč ne samo o središtu filozofije idealizma već i socijalno-političkom programu prosvetiteljstva, kao i kulturne i opšteživotne orijentacije. Kada se govori o Kopernikanskom obrtu misli se samo metaforično, kako bi se najlakše ilustrovala različitost tog učenja u odnosu na tradicionalna shvatanja metafizičkih pitanja. Dakle, ne dovodi se u vezu direktno sa Kopernikom, nego se odnosi na način postavljanja stvari. Ovu metaforu kopernikanskog obrta već i sam Kant koristi, pa kaže u predgovoru Kritike čistog uma:
S tim stoji stvar isto kao sa prvim mislima Kopernikovim, koji, pošto sa objašnjenjem nebeskih kretanja nije išlo kako treba dok je pretpostavljao da se cela vojska zvezda okreće oko posmatraoca, učini pokušaj da li neće bolje razumeti ako pretpostavi da se posmatralac okreće, a da zvezde naprotiv miruju. Što se tiče opažanja predmeta, u metafizici se može učiniti sličan pokušaj.
Razumljivo je da sada stvar stoji drugačije, dakle, preokret sa pozicije forme objektivnosti na poziciju forme subjektivnosti. Ovo je jedan značajan korak u stvaranju jednog novog aspekta mišljenja. Postavljanje jednog posve novog pragmatičkog kriterijuma za saznanje i izvesnost. Ako se iz prve pozicije mogla započeti izgradnja jedne teorije, jer je subjekt empirijski svet doživljavao kao nepromenljivi kauzalni nexus, ono je onda, međutim, podrazumevalo principijelno drugačije razumevanje čoveka i njegovog spoznajnog i praktičkog stanovišta. Radikalna promena i odlučna izmena Kantovog stanovišta, koje on preduzima, vođene su interesom za izgradnjom metafizike, kao jedne nauke u kojoj se ona bavi pojmovima a priori. Tendencija koju nastoji da ostvari jeste samo promena u načinu mišljenja.
Na taj način i jednom zasvagda je Kant počeo od saznajnih funkcija kojima um raspolaže, zauzimajući novu poziciju i drugačiji smisao subjektivnosti. Revoluciju u mišljenju počinjemo s refleksijom uma o samom sebi o njegovim pretpostavkama i načelima. U toj polaznoj tački, kada tako postavimo odnos spram sebe, stižemo do Kantovih pojmova: subjektivnosti, a priori i transcendentalno
Prema tome kritika čistog uma ne treba da bude neka kritika, kritika nekih knjiga ili sistema, nego prosto ispitivanja granica i spoznaje spoznajnih moći. Kao takav, problem mogućnosti spoznaje pretvara se u problem mogućnosti odnosa svesti i sveta. Kantovo doba je bilo doba kritike u kojoj se sve moralo podleći kritici. Stvari oko kojih se vodila rasprava bili su razlozi za promenu.
Medjutim, ono što ovde privlači pažnju nije samo ono što nam Kant sugeriše, ovde je takođe veoma zanimljivo pomenuti stil pisanja i stil njegovog života. Stilski preokret koji karakteriše Kanta, nije još viđen u tradiciji filozofije, pa bismo onda prema tome mogli da kažemo da je Kant u nekoliko navrata bio revolucionaran. Mnogo pažnje posvećuje svojim zapažnjima i na izvanredan način drži pravac u problemima sa kojima se uhvatio u koštac.
Za P.U.L.S.E Mirjana Đilas
Tekstovi o nauci na portalu P.U.L.S.E
Kopernikanski obrt kao naučna revolucija? napisao/la Mirjana Đilas dana
Pregled tekstova autora – Mirjana Đilas →
Kopernik kao da je išao u suprotnom smjeru,
možda će i to jednog dana biti dokazano
da se Suncu ide kroz sebe i izvana istovremeno,
a ne samo izvana.
Kant je lijepo rekao puno toga,
gledajući zvijezde gledao je i unutra moralne Zakone
i divio se oboma.
Prema tome kritika čistog uma je ispitivanja granica i spoznaje spoznajnih moći.
Kant kaže: “ako tražimo temelj izvesnosti, bez kojeg ne postoji stvarna naučna istina, onda on treba da bude nužan i univerzalan.
Taj temelj nije u sferi iskustva ili slučajan, nego treba da nađemo neku a priori osnovu u samoj sposobnosti saznanja, u onome što duh nosi sa sobom čim stupi u akciju mišljenja.
Ta svera saznanja je u matematičkim načelima a priori i ona su čista nauka, produkt čistog uma. Ti principi su nužni i univerzalni jer postoje van prostora i vremena i pripadaju duhu.
Fizika je u celosti zasnovana na principu kauzaliteta. Na čemu se temelji kauzalitat? On se ne može temeljiti na slučaju.Moramo poći od nečeg što jeste.”
Nauka ne otkriva istinu, već pokušava da odgonetne i objasni nepoznato i nespoznato. Za istinom tragaju religija i filozofija, a da nauka nema metod da ustanovi šta je to istina. Ona samo može da utvrdi da li je nešto tačno ili nije tačno, dokazivo ili nedokazivo.