Korbizje u SSSR-u – Kratka afera (1928-1932) između Korbizjea i sovjetskih vlasti, predmet je interesovanja iz najrazličitijih razloga. Osim uobičajene teme odnosa umetnika i totaliratnih režima, tu je i težnja prokomunističkih autora da predstave ovaj period kao veoma značajan za francuskog arhitektu, odnosno da prenaglase uticaj “soc-realizma” na njegov potonji rad. S druge strane, na zapadu Korbizje je zbog ove epizode nazivan “moskovskim lučonošom” i pravljena je (neosnovana) paralela između SSSRa i Višijevske Francuske sa čijim je vlastim Korbizje takođe sarađivao. Jedno je sigurno, saradnja se završila loše, pa je tako umetnik govorio da u Sovjetskom savezu “najniži ukusi diktiraju kulturu”, a za Sovjete Korbizje postaje “buržoaski tenhokrata”.

Saradnja sa Sovjetima počinje 1928. godine, nakon što je Korbizjeov nacrt za zgradu Lige Naroda u Ženevi odbijen. Projekat je propao , između ostalog i jer nije podnet u skladu sa tenhičkim propisima konkursa, što je razbesnelo egoisitčnog Korbizjea, koji je verovao da je iznad pravila i da je insisitiranje na takvim detaljima uvredljivo za autora njegovog kalibra. Pokrenuo je tužbu protiv Lige Naroda (navodeći da postoji masovna zavera protiv njega) i u toku procesa, ponuđeno mu je da dizajnira zgradu Trgovačkog sindikata u Moskvi.

U ovom periodu Korbizje je već poznat u SSSR-u, saosnivač je konstuktivističog časopisa Savreman arhitektura, a Mojsije Ginzburg, osnovač konstruktivisčkog pokreta u svom eseju Stil i epoha, obilato koristi delove čuvenog Korbizjeovog teksta “Ka arhitekturi”.

Doček u Moskvi bio je veličanstven, umetnika je posebno oduševila grandioznost sovjetske arhitekture (pogotovo jer je Evropa u to vreme usred “velike depresije” i nema velikih arhitektosnkih projekata). Na fotografijama , koje je snimio Sergej Kozhin, student arhitekture i privremni Korbizjeov vodič, vidimo arhitektu, uvek sa cigaretom u uglu usana, okruženog piktoresnim ukrajinskim seljacima, nepreglednim poljima i drvenim ambarima. Kolektivizacija koja će uslediti , pobiće ogromnu većinu ljudi sa fotografija. Za kuhinjskim stolom mladog Kozhina nastaju prvi planovi za grandiozni Centrosojuz.

Dok se Centrosojuz gradi Korbizje se okreće evropskim projektima – Cité- Refuge de l’Armée du Salut nastaje u Parizu i ima novi sistem ventilacije, koji su moskovske tehnokrate odbile. Takođe, prihvaćen mu je projekat studentskog grada za švajcarske studente u Francuskoj. Ipak ,njegova pažnja okrenuta je Moskvi, od 1931e popunjava opsežan upitnik o rekonstrukciji Moskve. Doduše , njegovi planovi pokazali su se previše radikalnim za Sovjete, jer su zahtevali da se veliki deo grada potpuno razruši.

Sledi period fanatičnog rada podjednako na publicisitčkim tekstovima, esejima i na ogromnom projektu Palate Sovjeta (gde je Korbizjeov nacrt samo jedan od konkurenata na otvorenom međunarodnom konkursu, na koji se mogu prijaviti i laici).

U esejima, on istražuje život 16tovekovnog arhitekte Baptiste Androuet du Cerceau-a, sa kojim se očigledno poistovećuje, navodeći “arhitekta kraljeva, stvorio je ono što su njegovi gospodari želeli: veličinu”. Uz to napisao je esej u kojem predviđa da će evropski bankari započeti rat između SSSRa i Kine, ne bi li oživeli svoje devastirane ekonomije. Esej je pisan sa bizarnom naivnošću i prečesto se služi birokratizovanim jezikom, svojstvenom sovjetskim političarima, što govori o uticajima pod kojim je nastao.

Sovjetska javnost, bila je znatno življa nego što je Korbizje (ili bilo koji zapadnjak ) očekivao i mišljenje stručnjaka o njegovom radu se menjalo, pogotovo nakon zaokreta u dogmi posle teške kolektivizacije 1932ge godine. Komunistički teoretičari Aranovič, Nekrasov i u manjoj meri Dokučaev počeli su da kritikuju “apstraktnu arhitekturu” i “jaz koji je stvoren između umetnosti i arhitekture”.

Rad na Palati Sovjeta predstavljao je mukotrpnu boru sa bezimenim sovjetskim birokratama i brojna dokumenta i prepiska svedoči da sa autorstvo praktično može podeliti između Korbizja i komisije za izbor nacrta. Zanimljiv detalj je insistiranje da bude obezbeđen pristup zgradi sa autoputeva i železnice. Na Korbizjeovu konstaciju da je zemlja uglavnom agrarna i da nema ni autoputeve ni auto-industiiju, dobija tipično komunistički odgovor da se Palata Sovjeta gradi za zemlju kakva će biti, a ne kakva sad jeste.

Kao što je poznato, Korbizjeov projekat je odbijen, a nagradu su podelili Ivan Zoltovski, dvorski arhitekta iz carističkog perioda, Hektor Hamilton, potpuno nepoznati američki arhitekta-amater i Boris Iofan, čiji se rad čak ne može smatrati originalnim. Duboko razočaran, Korbizje se vraća u Francusku, vrlo ružno odbija poziv Kijevskih studenata arhitekture da održi predavanje i piše, ljutito i neprijatno pismo Komesaru narodnog prosvećenja Lunačarskom. U pismu se kritikuju zapadne arhitekte (i nagoveštava se da su možda umešani u odluku o odbijanju), oštro se kritikuje zaostalog ruskog seljaka, koji je navodno kriv, što modernizatorske ideje ne mogu da uzmu korena, a o Staljinu se govori pohvalno.

Ironije radi, Lunačarski je pismo primio u Ženevi, u zgradi Lige naroda, koju su dizajnirali Korbizjeovi oponenti. Pregovori o pristupanju SSSR Ligi, već su bili u toku.

Za P.U.L.S.E Janko Kanja

Tekstovi o arhitekturi na portalu P.U.L.S.E

  Arhitektura, Istorija, Janko Kanja, Korbizije