Kosmička planina (Mirča Eijade) i Maču Pikču

”Dopustite nam, međutim, da bliže odredimo da nije hram onaj koji osvećuje prostor; mnogo puta upravo je obratno – svetost mesta prethodi izgradnji hrama.”

Mirča Elijade, Arhitektura svetog i simbolizma

Vreme

Ukoliko želimo da saznajemo o svrhovitosti grandioznih hramova i gradova drevnih civilizacija, neizbežno nailazimo na jaz između snažno pozicioniranog jastva i slutnje o udaljenom ”drugom”. Ovaj jaz, kada su u pitanju stare civilizacije, kao da je proizveden svešću o talogu vremena, tim masivnim zdanjem podržanim viševekovnim istoricizmom. Vreme modernog čoveka jeste istorijsko vreme, determinisano i obrazloženo uzročno – posledičnim, lineranim protokom čiji je zamišljeni vrhunac progres koji uvek stvara mogućnost za novo. Pojam o vremenu arhajskog čoveka, sa druge strane, uslovljen je mitskim obrascem i kao takav ciklično je orijentisan. Vreme kao krug, vreme koje uvek proishodi iz mita i završava u mitu, antipod istoriji, vreme čija je svrha da poriče prošlost, sadašnjost i budućnost, podređeno susretima sa božanskim koje artikulišući mit zapravo progovara o sebi. Kontakt sa kompleksima monumentalnih hramova jeste i kontakt sa pojmom vremena prvih civilizacija.

Istoričar, filozof, književnik, ali pre svega, paisonirani istraživač i utemeljivač studija o širokom rasponu religioznih formi ukorenjenih u ljudskom iskustvu, Mirča Elijade, u eseju Arhitektura svetog i simbolizma, posvećuje pasus takozvanom”Središtu sveta”. Ovakvim pojmom on nastoji da potkrepi svoju teoriju o hramovima kao arhitektonskim formama čija je elementarna svrha podražavanje. Oponašanje, iliti vizuelno vaspostavljanje doživljenog ustrojstva Sveta i njegovih načela, tvrdi Elijade, osnovna je namena sakralne arhitekture. Hram ili grad konstruisan strogo promišljeno, praktični i posredni podsetnik na neprikosovena svojstva kosmičkih principa i njihov simplifikovani odraz. Imago mundi. Kakvu ulogu onda, pitamo se, vreme igra u ovom kontekstu? Kosmički poredak, Sakralno, ili već nekim drugim nazivom označeno iskustvo transcendentog, sazdaje jedinu odrednicu kojoj se ”mitski čovek” u potpunosti podređuje, naročito u slučaju izgradnje hrama ili grada. Reaktualizacija večnih principa igra nepobitnu ulogu za zajednicu ili civilizaciju i njeno oblikovanje prostora. Potreba da se na sve projektuje bazično iskustvo onostranog, da se oživljavaju i podražavaju mitski događaji nizom simboličkih postupaka koji uključuju i sakralnu gradnju. Ovakvim činom, čovek ”zaokružuje vreme” stupivši u jedan cirkularni tok koji iznova regeneriše iste obrasce. Svest o tim obrascima ujedno je , usuđujem se da zaključim, ono što razlikuje arhaičnu tendenciju od savremene.

Kosmička planina i Maču Pikču

Pojam kosmička planina predstavlja objedinjujući naziv za fenomen izjednačenja hrama sa središtem sveta. Više sličnih mitova o stvaranju čoveka, o prvobitnom činu kreacije kao najčešćem subjektu mitskog narativa, služe se pojmom planine.

‘‘Ali u pojedinim tradicijama Kosmos je oblikovan kao planina čiji vrh dodiruje Nebo: gore, gde se Nebo i Zemlja ponovo spajaju, jeste Središte sveta.

…Središte je tačno mesto gde se dešava prelom nivoa, gde prostor postaje svet.

Stvaranje uključuje preobilje stvarnosti, drugim rečima, erupciju Svetog u svet.”

Elijade u navedenim pasusima iznosi tvrdnju da u različitim tradicijama zajednice posmatraju vrh planine kao dodirnu tačku sakralnog i zemaljskog, mesto rođenja i ukrštanja. Planina se, dakle, u mitovima uočava kao izvesna arhetipska datost. Ponekad je to prava planina oko koje se ispredaju kosmogonijski mitovi o postanju, a neretko je to simbolička konstrukcija hrama čiji oblik oponaša ovu ”planinu”.

Maču Pikču, na kečua jeziku lokalnih indijanaca znači ”stari vrh”. Otkriven u Peruu na početku dvadesetog veka, kada je, prema priči, peruanski dečak uzeo za ruku gospodina Hirama Bingama, britanskog arheologa, i odveo ga do ovog očuvanog nalazišta Inka. Bingam je inicijalno poslat da nađe poslednje utočište Inka, grad Vilkabambu, ali je zahvaljujući indijanskom dečaku našao nešto važnije. Zaboravljeni grad Inka (kako još zovu Maču Pikču) datira iz petanestoga veka. Samo mesto gde je izgrađen, mesto sa uporištem u velikoj planini koja je njegov najdragoceniji punktum, bilo je nastanjeno primitivnim precivilizacijskim zajednicama, tvrde arheolozi, oduvek.

Vodeći se teorijom o kosmičkoj planini, uočavamo moćni vrh – maču pikču- kako se izdiže iznad strogo definisanih struktura grada, poput Centra ili izvora, diktirajući shemu čitavog prostora. Teritorija postaje ekvivalent ustrojstvu mita. Kosmogonija kao primarni model čitave gradnje i njen jedini uslov.

Za P.U.L.S.E Luna Jovanović

fotogarfije: Luna Jovanović

Blog LunaO