Милан Ракић (рођен 1876) био је десетак година млађи од Нушића. Завршио је право у Београду и Паризу (1900). Дипломатску служубу у којој је провео цео радни век, отпочео је 1905. године у конзулату у Приштини у звању „писара II класе“ . Затим је једно време радио у конзулату у Скопљу. Вратио се у Приштину 1906-1907. године. Онда је радио у конзулату у Солуну (1907-1908) и најзад, постављен је за конзула у Приштини у једном од најосетљивијих периода, уочи Првог балканског рата (1908-1911).
Ракић је без сумње био необична појава када је онако отмен, достојанствен, господствен, скупа са својом супругом Милицом (рођ. Ковачевић) „девојком из најбоље београдске куће“ пролазио блатњавим сокацима оријенталне чаршије.
„Нигде ваљда, написао је Ракић, нису животне прилике тако бедне а живот без дражи као овде. Па ипак, нигде нисам видео да је душа тако слатка као овде.“
Ракић се са постојаношћу и храброшћу посвећивао свом послу за чији значај за државу и народу је добро знао.
Пророчки је носио нашу националну веру“, записао је један његов тадашњи познаник,
„Та његова вера као зараза је утицала на околину.“
„Осим кајмакове куће, српски конзулат једина је нешто пристојнија грађевина између свих тију изби и чатмара у којима живе Арнаути, Турци и Срби, записао је страни посетилац Приштине у 1911. години (Швеђанин А. Јенсен). „Чак и у сушно доба, тешко је проћи улицама, а на киши пут постаје каљуга на којој се људи и стока једва мимоилазе.“
Ипак, Ракић и његова супруга су настојали да живе што нормалније, као да су у Београду. Кућу у којој су живели уредили су „по београдски“, а на најважнијем месту у гостинској соби постављен је клавир. Врло често, Ракићи су у згради конзулата са гостима из Србије приређивали праве камерне свечаности, мале концерте и поетске догађаје на које су позивали локалне трговце и њихове породице. „Ракић је импоновао својом наусиљеношћу и природном отменошћу. Првим додиром толико би овладао човеком да би му се он сав предао“ (С. Зафировић). Ипак, тешки услови живота утицали су на Ракићево здравље. Током боравка у „Старој Србији“, задобио је маларичну болест, коју је вукао до краја живота.
Као и Нушић и други конзули, и Ракић је велики део свог времена посвећивао обиласку српских породица о славама и празницима по Косову, од Призрена, до Митровице, Урошевца и многих мањих места. У једном писму остала је и Ракићева успомена на посету Пећи. „Улазак у Пећ нећу скоро заборавити. Најпре кроз турски крај и чаршију пуну натмурених Арнаута, кроз једну језовиту и злослутну тишину, па онда кроз српски крај, пун народа, нарочито деце и жена које вичу „Добро дошли!“ бацају цвеће на нас и плачу.“
Ракић је подстакао оснивање косовског соколског друштва „Силни“, као и „Организације отоманских Срба“, која је требало да заступа интересе српског народа у Цариграду.
Као службеник у конзулатима у Скопљу и Приштини, Ракић је био активан учесник борбе за национално ослобођење. Обављао је поверљиве послове, укључујући и везе са српским четницима и њихово снабдевање у Македонији, преносио је оружје из Врања у Скопље и Битољ. Забелешке из дневника Милана Ракића из јануара 1906. године дају атмосферу на српској граници према Турској, као и посебних послова којима су се у то време бавили српски конзули:
“Отишао сам у Врање да пренесем муницију. У Врању расуло. Стари одбор распуштен, нов се конституисао, па се одмах сам распустио…Врање пуно четника. Сваке ноћи има туче и рањених људи…(1.1.1906) Кренуо сам за Битољ да однесем 32 револвера са 2.500 метака. Стигао у Битољ и предао све…Ћировић тражи 500 пушака за њихов крај (25.1.1906).”
Период живота на Косову представљао је и период песничког стварања. Ракић је у то доба написао неке од својих најпознатијих родољубивих песама – тзв. „Косовски циклус“ – чија мисаоност, лиричност и везаност за српску прошлост и данас остављају утисак као онда када су први пут биле написане („На Газиместану“, „Јефимија“, „Божур“, „Напуштена црква“ и др).
„Ја осећам данас, да у мени течеКрв предака мојих, јуначких и грубих…Све ишчезне тада. Заборављам бољуА преда ме стају редом преци мојиМученици стари и јунаци којиУмираху ћутке на страшноме кољу“(„Наслеђе“).
Године 1911. године Ракић је унапређен у шефа конзуларног оделења у министарству спољних послова и вратио се у Београд. Али тамо није дуго остао. Уочи Балканског рата, по проглашењу мобилизације, Ракић је напустио своје дипломатске место и не јављајући се никоме придружио се као прост борац добровољац јединици пуковника Алимпија Марјановића, овчепољског војводе.
„То је било херојско доба, велико доба“, говорио је касније. „оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку.“
Ракићева породица била је престрављена, али нико није успео да га задржи. „Њега нестаде.“ Присетили су се како је говорио да му је највећа почаст чињеница да има чин каплара српске војске. Након двонедељне припреме у Прокупљу, Ракић је се у чети Војводе Вука (Војин Поповић) упутио ка српско-турској граници.
Забележено је да је 1912. године, бивши конзул са реденицима прекрштеним преко кожуха и шубаром на глави, ушао на челу колоне у ослобођену Приштину. У свом писму супрузи, Ракић је написао:
„Јуче, уторник, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана договдило. Главно је да је Косово освећено…Овакве догађаје што сам видео сматрам као нарочито доброчинство неког провиђења.“
После уласка у Приштину Ракић се са ослободиоцима упутио право у конзулат и потражио велико црквено звоно што га је сакрио од Турака у подруму. Изнели су га и окачили о грану у порти православне цркве. Ракић је први повукао уже, па га је даље додао осталима. Народ и војници цео дан су, један за другим повлачили за уже – читав дан је звонило опет звоно на Косову оглашавајући ослобођење и испуњење завета кнеза Лазара.
За учешће у рату 1912. године, Ракић је био одликован Златном медаљом за храброст.
***
Након Балканских ратова, Милан Ракић је наставио успешну каријеру дипломате. Учествовао је 1912. године у раду Лондонске конференције која је одредила нове границе између Турске и балканских држава. Затим је радио у нашим посланствима у Букурешту, Стокхолму, Ослу, Лондону и Копенхагену. Од 1921. до 1927. године Ракић је био посланик у Софији. Забележено је и да је одбио понуду краља Александра (1929) да га постави на место министра спољних послова. Завршио је каријеру као „изванредни посланик и опуномоћени министар прве групе“ у Риму (1927-1933) где је годинама морао да се носи са Мусолинијем и његовом агресивном политиком према Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.
Ракић је пензионисан без најаве и пре времена, јер се наводно замерио тадашњем министру спољних послова (Јефтићу) коме је одбио захтев да га тајно обавештава о кретању и разговорима у Риму и Италији његовог претходника, ранијег министра (Нинчић). Пишући о својој дипломатској служби Ракић је забележио: „Почињем и сам увиђати да што човек дубље улази у ове наше послове, све више разочарења и жалости има“. Намесник Павле је у два маха Ракићу нудио место краљевог посланика (у Вашингтону и у Лондону) али овај то због болести није прихватио. Ракић је умро исте године као и Бранислав Нушић – 1938.
Милан Ракић – Косово освећено napisao/la Duško Lopandić dana
Pregled tekstova autora – Duško Lopandić →