Kraj vremena –  Žan Delimo i Umberto Eko

Naš davni predak relativno je lako, u mnogobrojnim seobama, naučio da postoje i drugi predeli, dakle ono što mi danas zovemo prostorom, ali mu je svakodnevne muke zadavalo ono što danas zovemo vremenom, čega se sigurno plašio, posebno saznanjem da i on ima svoj početak i kraj. Pojam vremena bio je još daleko od njegovog shvatanja. Ni njegov današnji potomak nije u boljoj situaciji, iako na raspolaganju ima moćne teleskope, satelite koji kruže svemirom; iako se i sam prošetao tim beskrajem i užasnuo od njegovog mraka i hladnoće. Prošetao se i Mesečevom površinom i čak otkrio da i zvezde umiru, da i kosmos koji mi poznajemo ima svoj kraj(?).

Normalno je što su ta otkrića u čovekovo srce unela više zebnje i straha no radosti. Ako to veliko Vreme ima svoj kraj, ako ništa nije večno, šta da očekuje jedno malo sićušno biće? Da li da se nada da je naš kosmos samo jedan od mnogobrojnih kosmosa i da u tom velikom svemiru, ipak, postoji nešto što nikad ne može nestati? Pred tim pitanjima, od kojih se ne vrti u glavi samo tzv. običnom čoveku, već i najvećim umovima fizike, ne treba se čuditi što i oni pred kraj života postaju metafizičari. Svojevremeno je jedan od naših najvećih atomskih fizičara, pokojni Zvonko Marić, indirektno  prihvatio postojanje Prvog pokretača.

Ali, tu nije kraj priče o vremenu. Problem se dodatno iskomplikovao kad je svet sa rimskih cifara prešao na arapske. Po najnovijim istraživanjima, Indijci su njihovi tvorci, koji su otkrićem nule istovremeno olakšali dotadašnje računanje, ali dodatno „iskomplikovali” sve dotadašnje znanje o brojevima, a posebno kad je njima trebalo „izmeriti” vreme.

Otkriće nule, dakle otkrićem nečega što označava Ništa i Sve, ali olakšava sporazumevanje brojevima, Indijcima nije prdestavljalo neki poseban problem. Oni su verovali u kružno kretanje vremena i osnovni životni i filozofski cilj bilo je postignuće nirvane, kroz niz prethodnih reinkarnacija. Teško je tu reč u našem zapadnom mišljenju ne samo pojmiti nego i adekvatno prevesti, jer upravo onoga čega se zapadni čovek plašio za Indijce je bio vrhovni životni cilj koji su samo retki postizali. Kažemo to s mnogo opreza, pošto bi za ovu priliku bilo veoma komplikovano objasniti šta sve nirvana znači. Praktični Englezi definisali su da je nirvana u „budizmzu stanje savršenstva ili blaženstva, koje karakteriše obamrlost za sve želje i strasti i transcendiranje zasebne egzistencije bića”.

Pošto je njihovo vreme kružno a naše, zapadno, progresivno nedokučiva nirvana zapadnom umu najviše je odgovarala onome čega se on najviše plašio – praznine, dakle onom što je Ništa.

Posle pojave hrišćanstva i podelom na stari i novi vek, strah je poprimio apokaliptične razmere, naročito milenarističke tri nule, hiljadita i dvehiljadita, u kojima su jedni videli konačni kraj grešnog sveta, a drugi najavljivali novi Hristov dolazak. Zapadni svet se suočio s pravom provalijom vremena, jer je za razliku od kružnog vremena u budizmu, vreme postalo „tehnologija” koja samo zna za napredak, a logično je da napredak ima svoj kraj. Fukujama je najpre najavio kraj istorije, a sledstveno tome čovek bi se u jednom trenutku suočio i s krajem vremena.

Koliko je pojam vremena značajan pokazuje i esej razgovora pod naslovom „Kraj vremena” . Tu su dva nama poznata autora: Žan Delimo, koji se posebno bavio problemom straha na Zapadu, i Umberto Eko, koji je u svom romanu „Ime ruže”, ali s dovoljno humora i ironije, svom glavnom junaku dopustio da se poigra i s krajem vremena. Treći učesnik razgovora, Stiven Džej Guld, deli neka Delimoova shvatanja, dok Žan-Klod Karijer, takođe, kroz niz primera, navodi znake neartikulisanog straha, koji čovečanstvo povremeno hvata.

Ekova zapažanja su najzanimljivija. On čak tvrdi da je strah od kraja „sveta danas više odlika sekularnog nego hrišćanskog sveta”. A taj naš svet više se, kako naglašava Eko, plaši nuklearne katastrofe, rupa u ozonskom omotaču, terorizma, straha od ekonomske propasti, i ne pretpostavljajući da će naš novi Armagedon (kraj vremena) biti globalna ekonomska recesija, a ne onaj biblijski. Iako to nije rekao direktno, pojedini učesnici ovog kolektivnog intervjua, zaključili su da Eko, zapravo, smatra da se stvari događaju slučajno i da je to ono što ljude plaši, tražeći bilo kakvo objašnjenje koje bi ih umirilo. Pošto naše (zapadno) svesno ne može da pojmi svoju konačnost, ono se brani raznim projekcijama, od pakla i raja do univerzalne kosmičke besmrtnosti, u kojoj bi i njegovo malo Ja na neki način participiralo. Zato bi najviše voleo da su pitanja o kraju sveta i da li je sve nastalo slučajno ili nekom višom voljom silogistička pitanja. I na kraju, ostaje mu samo nada: bilo da je reč o slučajnosti ili nužnosti – mi to sigurno nećemo doživeti.

Milka Lučić

  Filozofija, Kraj vremena, Umberto Eko