Kratka istorija filozofije u stripu – drugi deo
HRIŠĆANSKA FILOSOFIJA
Hrišćanstvo se obraća prvenstveno neukima, “siromašnima duhom” jer njihovo je kraljevstvo nebesko. Verovanje u ono što je dato najvishim svedočanstvom objave isključuje istraživanje. Nova vera u početku ne nastoji oko racionalne uverljivosti svojih teza, ali da bi se sprečila lutanja i osiguralo da svaki pojedinačni pristup veri bude valjan i da bi se suprotstavilo različitim oblicima jeresi i drugim religijama kao i filosofskoj kritici crkva je sama nastojala da sistematski domisli i izloži svoje učenje, da ga racionalno utemelji i izgradi svoju filosofsku osnovu. Gnostici u II veku su prvi koji pokušavaju spoznajom doći do objavljene istine vere i ustanoviti filosofiju hrišćanstva sa osnovnim problemom odnosa vere i uma. Međutim apologeti (branitelji vere) brane izvorno religiozno osećanje te ga predpostavljaju svakoj naučnoj i filosofskoj spoznaji. Tertulijan (160-220) zaneseno odbija svaku spregu vere sa spoznajom, religije sa filosofijom: “CREDO QUIA ABSURDUM” (verujem jer je apsurdno) iskazuje na paradoksalan način ispravnu misao da samo ono što je apsurdno može biti predmet verovanja, a ne treba da verujemo u ono što kao predmet znanja i racionalne spoznaje spoznajemo jasno i uverljivo. Zahtevi Crkve bili su međutim jači od otpora apologeta. Postepeno se sprovodi sve potpunija helenizacija hrišćnstva. Ono se prožima elementima antičke kulture, ponajpre filosofijom. Pritom je prihvatila i asimilovala samo ono što odgovara njenom nazoru i pokretu. Ovo razdoblje odbrane hrišćanstva protiv religije pagana i raznih gnostičkih sekti, a zatim pokušaj sistematske izgradnje i konačna razrada hrišćanske nauke traje od I-VIII veka i zove se patristika (Patres-crkveni oci – hrišćanski pisci starog veka čije učenje crkva prihvata).
1) Vreme delovanja
2) Glavno delo
3) Osnovne karakteristike učenja
1) (354-430)
2) “Ispovesti” i “O Božijoj državi”
3) Aurelije Avgustin je najveći mislilac svog vremena i jedan od najvećih filosofa hrišćanstva. Avgustin prvi u istoriji zastupa voluntarističko gledište. Po njemu volja je bitna moć. Ona je nadređena razumu. Voljom se čovek opredeljuje u pitanjima vere i prihvata istinu objave. Čovekova je volja, izbor i odluka slobodna – nezavisna od razuma i svesti. Avgustin je i prvi postavio problem filosofije istorije odnosno pitao o smislu istorijskog događanja. Istorija je po njemu neprestana borba dobra i zla, svetla i tame, vrline i greha, nebeskog i zemaljskog kraljevstva. “Ja sam podelio čovečanstvo na dve vrste: one koji žive po Bogu i one koji žive po ljudima. Ljubav prema sebi dovedena do prezira Boga rađa zemaljsku državu. Ljubav prema Bogu dovedena do prezira sebe rađa nebesku državu. Konačnim odvajanjem i pobedom nebeske države biće dosegnut cilj istorije. Po Avgustinu isto dualističko rešenje bori se i u čoveku. Glavni sadržaj i svrha čovekovog života jeste da se približi Bogu. Na putu spasa pojedinac se ne može osloniti isključivo na sebe samog nego mu je potrebna milost Božija (problem predestinacije) i pomoć crkve kao posrednika između čoveka i Apsoluta.
EMPIRIZAM
FRENCIS BEKON (Francis Bacon)
1) Godina rođenja i smrti
2) Glavno delo
3) Šta je cilj nauke i filosofije po Bekonu
4) Koja je za njega prava i jedina metoda istraživanja
5) Šta Bekon podrazumeva pod pravom indukcijom
6) Šta su idoli po Bekonu i koje idole razlikujemo
1) (1561-1626)
2) “Novi organon nauka” koji je izašao 1620
3) Cilj nauke i filosofije po Bekonu je opskrbiti ljudski život novim pronalascima i dobrima, ovladati prirodom, povecati čovekovu moć nad prirodom jer “znanje je moć”. Ljudskom se razumu mora otvoriti drugačiji put i pribaviti druga pomoćna sredstva kako bi um mogao najbolje iskoristiti svoje pravo na prirodu. Stoga Bekon teži velikoj obnovi, temeljnoj preobrazbi nauke i života uopšte. Zato on i traži novi organon (novo oruđe znanosti) jer je dotadašnja silogistička logika neprikladna za pronalaženje znanja. Prava i jedina metoda po Bekonu je indukcija.
4) Prava metoda saznanja i istraživanja po Bekonu je istinska indukcija.
5) Ne indukcija prostim nabrajanjem, prosto tapkanje po neodređenom iskustvu, nego jedinstvo eksperimentalne i racionalne sposobnosti, sposobnost sabiranja i prorađivanja. Po njemu neopravdana su prebrza uopštavanja i anticipacije. Napredak u naukama treba da bude postupan i sistematičan zasnovan na izgradnji istinskih tablica slaganja i razlike, te usmeren prema spoznaji uzroka i opštih zakona prirode. Iz spoznaje zakona će proizići mogućnost delovanja i vlast nad prirodom. Međutim Bekon je sve nade usmerio prema indukciji kao jedinoj valjanoj metodi, a odrekao svaku vrednost dedukciji. Nije uvideo da su indukcija i dedukcija inverzni i korelativni postupci i da se u praksi naučnog istraživanja prepliću i nadopunjuju. U ovome je jednostranost njegovog metodološkog pristupa.
6) Idoli po Bekonu su zablude, predrasude, krivi pojmovi koji postoje u ljudskoj svesti i ometaju pristup istini. Bekon razlikuje četiri vrste idola: idole plemena, pećine, trga i teatra. Idoli plemena su zablude koje nastaju u samoj ljudskoj prirodi uzrokovane činjenicom da čovek unosi više reda i jednakosti u svet nego što ih u svetu ima, jer prirodu svog razuma meša sa prirodom stvari. Idoli pećine su zablude pojedinca koje su uzrokovane nedostatcima njegove prirode i odgoja. Idoli trga su zablude koje nastaju nepreciznom i slobodnom upotrebom reči. Idoli teatra su zablude koje nastaju iz nekritičkog prihvatanja načela pojedinih nauka filosofskih dogmi, teorija i pogrešaka u postupku dokazivanja. Bekon zahteva da obnova znanja bude provedena da najdubljih temelja kako bi se razum oslobodio svih vrsta idola.
RACIONALIZAM
RENE DEKART (René Descartes)
1) Godina rođenja i smrti
2) Glavno delo
3) Koja su četiri metodološka pravila koja ističe Dekart? Definiši svako od njih
4) U čemu je priroda Dekartove metodičke sumnje
5) U čemu je razlika između sumnje skeptika i Dekartove metodičke sumnje
6) Šta je po njemu prva i najsigurnija od svih spoznaja
7) Šta znači COGITO kod Dekarta
8) U čemu je Dekartov racionalizam
9) Na koji je način moguće spoznati stvarnost
10) Šta je dedukcija
11) Šta su urođene ideje po Dekartu
12) Šta je opšti kriterijum istine a šta njen garant
13) Na koji način Dekart donosi zaključak o postojanju Boga
14) U čemu je Dekartov dualizam
15) Šta je RES COGITANS a šta RES EXTENSA
16) U čemu je slabost Dekartovog dualizma
17) U čemu Dekart pravi ustupak tradiciji svojom postavkom o Bogu
18) U čemu je njegov uticaj na druge naučne oblasti?
1) (1596-1650)
2) “Rasprava o metodi” 1637
3)
a) Načelo da ništa ne prihvatimo kao istinito osim onoga što spoznajemo jasno i razgovetno
b) teškoću treba raščlaniti na jednostavne delove (analiza)
c) načelo sinteze reda i postupnosti od jednostavnog ka složenom
d) Načelo proveravanja postupnosti postupka
4) Sve podvrgava sumnji na sistematski način : sumnja u matematičke dokaze, u postojanje sveta, stvari, Boga, vlastitog tela…
5) Dekartov kritički stav – sumnja ne vodi u Skepticizam skeptikakoji ostaju neodlučni odnosu na mogucnost spoznaje objektivne stvarnosti. Njegova metodička sumnja je pokušaj da osposobi subjekta da razumom razluči istinu od zablude i tako sazna objektivnu stvarnost. Po Dekartu čovek je sposoban spoznati istinu ali osnovno je pitanje postupka istraživanja.
6) Istina “mislim dakle jesam” (cogito ergo sum) toliko je pouzdana po Dekartu da se u nju ne može sumnjati. To je prva i najsigurnija od svih spoznaja, njena je izvesnost neposredna, intuitivna. Dekart uvidja da dok sumnja, dok misli da je sve krivo – nužno je da jeste dok misli.
7) Cogito znači kod Dekarta samosvest, odnosno samoizvesnost svesti. Ovim se naglašava neophodnost sigurnosti individualne samosvesti odnosno spoznaje izvesnosti subjekta samog, da bi se moglo početi sa filosofskim promišljanjem objektivne stvarnosti.
8) Dekartov racionalizam je u stavu o logičkoj primarnosti uma. Samo razum može odrediti šta je istinito. Čistim mišljenjem moguće je deduktivno, nezavisno od iskustva spoznati objektivnu stvarnost.
9) Deduktivnim i induktivnim razmišljanjem s obzirom da se oni po Dekartu dopunjuju.
10) Dedukcija je po Dekartu postupak postupnog izvodjenja istine iz prvih intuitivnih očevidnih istina.
11) Urođene ideje po Dekartu su apriorne spoznaje odnosno spoznaje neovisne o iskustvu
12) Jedini kriterijum istinitosti je po Dekartu da je istinito samo ono što spoznajemo jasno i razgovetno ali tek Bog svojim savršenstvom jamči da se ne varamo u onome što spoznajemo jasno i razgovetno.
13) Dekart polazeći od subjekta zaključuje o postojanju Boga i sveta za razliku od Tome Akvinskog koji polazeći od Boga i sveta zaključuje o postojanju subjekta. Po Dekartu EGO SUM, ERGO EST DEUS, ERGO EST MUNDUS dok po Akvinskom DEUS EST, ERGO EST MUNDUS, ERGO EGO SUM.
14) Dekartov dualizam je u tome shto razlikuje dve osnovne supstance: duh i telo odnosno misleću stvar RES COGITANS i protežnu stvar REX EXSTENSU.
15) Po Dekartu RES COGITANS je misaona supstanca ili duh koji obuhvata sve vrste spoznavanja i htenja (volje). RES EXSTENSA je protežna supstanca ili materija – telo. Materiju Dekart shvata isključivo kao protežnost, prostornost, deljivost, pokret i njom vladaju pravila mehanike. Protežnoj supstanci pripada veličina (protezanje u dužinu, širinu i visinu), oblik, kretanje, položaj, deljivost pojedinih delova itd…
16) U tome što je duh i telo shvatio kao međusobno nesvodljive supstance te nije uopšte jasno kako je moguća harmonija među njima.
17) U tome što je Bog jamac istinitosti spoznaje.
18) Osnovao je analitičku geometriju, ima zasluga za optiku, mehaniku, refleksologiju i psihologiju.
BARUH DE SPINOZA (Baruch de Spinoza)
1) Godina rođenja i smrti
2) Glavno delo
3) Kako definiše supstanciju
4) Šta su atributi supstancije
5) Šta su modusi
6) U čemu je spinozin determinizam
7) Čime objašnjava supstancijalni identitet atributa
8) Na koji je način moguća spoznaja
9) U čemu se sastoji Spinozin geometrijski način izlaganja
10) Šta je njegova osnovna ontološka pretpostavka
11) Zashto etika po Spinozi mora početi ontologijom
12) U čemu se sastoji ljudska sloboda
13) Šta je to AMOR DEI INTELLECTUALIS
14) U čemu je najveća sreća i blaženstvo čoveka
15) U čemu je Spinozina a) panteistička b) monistička c) racionalistička spoznaja sveta
16) Šta su duša i telo po Spinozi
1) (1632-1677)
2) “Etika”
3) Kao “stvar koja tako postoji da joj za postojanje nije potrebna ni jedna druga stvar”, te je odredjuje kao uzrok sebe same CAUSA SUI.
4) Svojstva supstance (ima ih beskonachno mnogo)
5) Stanja supstancije, konačne, ograničene, jedna drugom uzrokovane pojedinačne stvari, stvorena priroda, natura naturata
6) Svetom vlada nužnost pa slučaju nema mesta. Iz datog određenog uzroka nužnim načinom sledi posledica (svaka ograničena stvar uzrokovana je drugom i ona opet trećom…)
7) Paralelizmom stvari i ideja. Red i veza ideja jesu isti kao red i veza stvari.
8) Tako što redu ideja odgovara red stvari.
9) Iza definicija i aksioma dolaze postavke a svaka je postavka dokazana pozivanjem na definicije (aksiome ili već dokazane postavke)
10) Da je geometrijski red u osnovi bitka odnosno bića uopšte. Stvarnost je racionalno konstituisana.
11) Zato što je čovek modus prirode. Da bi se upoznala njegova bit mora se početi sa učenjem o prvoj supstanciji odnosno učenjem o prirodi ili Bogu.
12) U spoznaji datih nužnosti. Sloboda je spoznata nužnost.
13) Intelektualna ljubav prema Bogu (ili prirodi) tj. najviša intuitivna spoznaja Boga
14) U usavršavanju razuma i razumevanju Boga i Božijih atributa iz čega potom proizilazi mirnoća i moć duše.
15)
a) Šta je Bog ili priroda (pošto ih on izjednačava)
b) zaključuje da je supstanca nužno jedna
c) racionalnim u ontološkom smislu pošto je u osnovi supstance UM
16) Dve strane iste biti ili jedna ista stvar od kojih se jedna shvata kao atribut mišljenja a druga protežnosti.
DŽON LOK (John Locke)
1) Godina rođenja i smrti
2) Glavno delo
3) Po čemu je Lok utemeljitelj teorije saznanja
4) U čemu je Lokovo empirijsko gledište
5) Na koji način Lok pobija mišljenje da postoje urođene ideje
6) Šta su primarni a šta sekundarni kvaliteti po Loku
7) Koja tri stupnja spoznaje Lok razlikuje
8) U čemu je Lokova kritika i odbrana razuma
9) Kakvi su Lokovi društveno politički nazori
10) Po čemu je Lok otac prosvetiteljstva
1) (1632-1704)
2) “Ogled o ljudskom razumu” 1690
3) Džon Lok je utemeljitelj teorije saznanja kao sistematske filozovske discipline. On istražuje poreklo, izvesnost i doseg ljudske spoznaje. Nije prvi koji raspravlja o tim problemima ali je prvi koji ih je raspravio središnja pitanja filosofije.
4) Lok nije prvi zastupnik empirizma ali je prvi sistematski razvio empirističku spoznajnu koncepciju. U tom smislu je utemeljitelj empirizma. Njegov osnovni stav je: Nema ničeg u razumu što pre toga nije bilo u čulima (“NIHIL EST IN INTELLECTU QUOD ANTEA NON FUERIT IN SENSU”). Iz ovoga sledi da je naš duh prvobitno “tabula rasa” – prazan beli papir bez ikakvog sadržaja na sebi. Po Loku sva naša spoznaja potiče iz iskustva. Lok razlikuje dve vrste iskustva: spoljašnje – čulno iskustvo koje kao svoj izvor ima predmete oseta i unutarnje iskustvo – refleksiju koja svoj izvor ima u radnjama našeg duha.
5) Lok pobija mišljenje da postoje urođene spoznaje (ideje, načela) na taj način što upozorava da opšte slaganje svih, kao najjači argument za postojanje svih spoznaja, i kad bi ono postojalo i dalje ne bi govorilo u prilog urođenosti neke istine. Lok zatim pokazuje da nema opšteg slaganja svih ljudi čak ni u onim načelima koja su najopštije prihvaćena (naprimer u logičkim načelima identita i protivrečnosti)
6) Lok razlikuje primarne i sekundarne kvalitete. Primarni kvaliteti neodvojivi su od tela, nezavisno o njegovom stanju i veličini, to su protežnost, oblik, čvrstoća, pokretljivost, mirovanje. Ideje (doživljaji, predstave) o tim primarnim kvalitetima dobijamo preko više čula. Po Loku te su ideje objektivne slike nego su subjektivni dojmovi (predstave) onoga u telima. Za razliku od primarnih kvaliteta sekundarni kvaliteti nisu ništa u samim predmetima. Sekundarni kvaliteti nisu objektivne slike nego su subjektivni dojmovi (predstave) onoga u telima, odnosno predmetima, što u nama proizvodi te ideje. Na primer takve su ideje: plavo, slatko, toplo… Znači sekundarni kvaliteti su sile koje na osnovi primarnih kvaliteta zavisnih od predmeta, u nama proizvode razne osete npr: boje, zvukove, okus. Ideje ovih sekundarnih kvaliteta dobijamo pojedinim čulima (oko, uho, nos, jezik)
7) Lok razlikuje tri vrste spoznaje. Najviša, najjasnija i najsigurnija je intuitivna spoznaja. Ona se sastoji u neposrednom opažanju slaganja i neslaganja dve ideje. Drugi stupanj spoznaje je demonstrativna spoznaja. Ona otkriva slaganje ili neslaganje ideja posredovanjem drugih ideja odnosno putem zaključivanja i dokazivanja. Senzitivna čulna spoznaja najniži je oblik spoznaje ograničene na otkrivanje pojedinačne egzistencije predmeta (koji postoje izvan nas i neovisno o nama)
8) Lok ocenjuje da je obim naše spoznaje ograničen. Mnoge naše ideje ostaju nejasne i nerazgovetne (npr. ideja supstance) ali je naše znanje dovoljno da na njemu uredimo svoj život. Stoga ističe da “razum mora biti naš najviši sudija i vodič u svemu”.
9) Lok se sa liberalističkog gledišta suprodstavlja Hobsovoj tezi o potrebi apsolutne vlasti. Po Loku prirodno stanje odlikuje jednakost među ljudima i sloboda. Međutim da bi se izbegla pristrasnost u rešavanju sporova potrebno je doneti društveni ugovor kojim se svaki pojedinac odriče svog prirodnog prava da sam brani i održava prirodno stanje. Na osnovu društvenog ugovora stvara se država koja treba da održi razumno prirodno stanje i da jamči život, slobodu i vlasništvo. Po Loku trajni suveren je je samo narod i suverenitet je neotuđiv. Narod zakonodavcu privremeno poverava zakonodavnu vlast i može je silom povratiti u koliko zakonodavac izneveri dato mu poverenje. Ovim Lok opravdava pravo na revoluciju.
10) Lok je odlučno uticao na sav duhovni život prosvetiteljstva XVIII veka. Njegov stav je da filosofija treba da se okrene od metafizičkih pitanja ka nedovoljno proučavanim aktuelnim problemima čovekovog života. Ispituje čovekove spoznajne sposobnosti da proučava njegovu ekonomsku društveno – političku, religioznu i moralnu aktivnost. On je tipičan pedagog, prosvetitelj koji teži da pronađe i proširi praktično primenjive spoznaje. Lokove ideje: saznajno teorijski empirizam, ekonomsko slobodno nadmetanje, religiozna tolerancija i prirodni odgoj procvetale su u XVIII veku u delima prosvetitelja.
TOMAS HOBS (Thomas Hobbes)
1) Godina rođenja i smrti
2) Glavno delo
3) Hobsov odnos prema filosofiji
4) Kakvi su Hobsovi društveno politički nazori
5) U čemu je Hobsova zabluda u njegovom učenju o prirodnom stanju
1) (1588-1679)
2) “Levijatan”
3) Hobs smatra da je filosofija racionalna spoznaja. Početno empirističko gledište da je čulni oset početak i glavni izvor spoznaje (saznanja) Hobs je u skladu sa matematičkim duhom nauke onog vremena racionalistički dopunio. Filosofiju je zato odredio kao racionalnu spoznaju posledica iz uzroka i obrnuto, uzroka iz posledice. Po njemu predmet je filosofije svako telo tj. ono što se nezavisno od našeg mišljenja podudara sa bilo kojim delom prostora ili proteže zajedno sa njim.
4) U središtu Hobsovog interesa su problemi čoveka i društva. Nasuprot srednjovekovnim teološkim shvatanjima Hobs daje objašnjenja koja polaze od čovekove razumske ali i nagonske prirode. Smatra da država nije Božanska tvorevina već rezultat društvenog ugovora. Društvenim ugovorom ljudi prevladavaju nedostatke prirodnog stanja. Spremni su da se odreknu svog prirodnog prava na sve koje je bazirano na nagonu samoodržanja uz uslov da to učine i drugi i da svoju vlast prenesu na pojedinca ili grupu ljudi. Na ovaj način provladava se nedostatak prirodnog stanja u kome nema zajedničke vlasti i zakona i ljudi se nalaze “u ratu svaki protiv svakoga” jer se vođeni nagonom za samoodržanje priklanjaju samo svojim egoističkim interesima te ne prezaju od toga da čovek čoveku bude vuk (HOMO HOMINI LUPUS EST). Za Hobsa država je mnoštvo razumom ujedinjeno u jednu ličnost. Smatra da suveren nosilac ove ličnosti treba da ima apsolutnu vlast. Tezom o nepovredivosti vlasti suverena i o neopozivosti društvenog ugovora zastupa gledište da podanici ne mogu menjati oblik vladavine ni kada im ovaj ne odgovara.
5) Hobsovo učenje o prirodnom stanju kao ratu svih protiv svih počiva na neistorijskoj i metafizičkoj pretpostavci da postoji jedna večna i nepromenjiva ljudska priroda i da je ona identična sa onom konkretnom ljudskom prirodom koja se istorijski formirala u onovremenom buržoaskom društvu.
VILHELM LAJBNIC (Gottfried Willhelm Leibnitz)
1) Godina rođenja i smrti
2) Glavna dela
3) Šta su to monade
4) Šta je postavio u prvi plan određenja supstance
5) Kako Lajbnic shvata odnos između makrokosmosa i mikrokosmosa
6) Kako se suprotstavio mehanicizmu svog vremena
7) Šta je to prestabilirana harmonija
8) Koji je osnovni motiv njegovog mišljenja
9) Koje istine Lajbnic razlikuje i na osnovu čega
10) U čemu je njegov kritički stav prema Lokovom empirizmu
11) Na koje je filosofe Lajbnic uticao
1) (1646-1716)
2) “Monadologija”, “Novi ogled o ljudskom razumu”, “Teodiceja”
3) Monade su beskrajno mnoštvo duhovnih atoma. One su neprotežne, jednostavne, celovite, individualne supstance. Monade su čista aktivnost samo-delatnost.
4) Bit supstance odnosno monade nije protežnost nego zbivanje, sila aktivnost, neprekidna promena i vreme kao dimenzija te biti. Monada nije korpuskula – ne zauzima prostor i nema veličinu i oblik.
5) Mikrokosmos je ogledalo makrokosmosa. Svaka monada predočava čitav svet (ona je jedinstvo u mnoštvu) svaka se razlikuje od svih drugih po tome kako predočava svet odnosno po stupnju svog savršenstva. Najniže tz. “gole monade” imaju nejasnu, nesvesnu predožbu sveta a najviše monade – “duše” predočuju jasno i razgovetno, tj. imaju apercepciju sveta ili samosvesti.
6) Lajbnic se suprotstavio mehanicizmu svog vremena svojim principom pluralizma, kontinuiteta i perfekcionizma.
7) Prestabilirana harmonija se ogleda u tome što je u samom činu stvaranja sveta Bog predodredio, predvideo i uskladio svaki čin svake monade, tako da se oni odvijaju kao da postoji uzajaman uticaj jedne na drugu. Duše deluju po svršenim zakonima, a tela po zakonu tvarnog kretanja ili uzroka. Oba su područja usklađenja. Uticaj među monadama samo je idealan i moguć jedino posredstvom Boga.
8) Osnovni motiv Lajbnicovog mišljenja je izmirenje mehaničkog teleološkog nazora na svet i ujedinjenje naučnih i religioznih interesa njegovog vremena.
9) Lajbnic razlikuje istine uma i istine iskustva. Istine uma su nužne istine utemeljene na načelu protivrečnosti odnosno njihovu suprotnost nemoguće je promišljati bez protivrečnosti. Istine iskustva utemeljene su na načelu dovoljnog razloga. Ove su istine slučajne, one ne nose u sebi svoju nužnost, nego je svaka utemeljena na drugoj a zadnja osnova svih konačnih stvari jeste Bog.
10) Po Lajbnicu u razumu nema ničega shto pre toga nije nije bilo u osetilima, osim samog razuma. Po Lajbnicu razum je ukupnost urođenih ideja (npr: principa identiteta, ideje bitka…) koje su temelj nužnih istina, uslov mišljenja uopšte i svakog iskustva ali se same ne mogu izvesti iskustvenim putem.
11) Na Kanta, Fichtea, Shelinga i Hegela, te ga možemo označiti neposrednim pretečom klasičnog nemačkog idealizma.
DEJVID HJUM (David Hume)
1) Godina rođenja i smrti
2) Glavno delo
3) Kako Hjum (na koje kategorije) deli predmete ljudskog uma
4) Kakav je Hjumov stav o mogućnosti spoznoje uzročno posledične veze
5) U čemu je Hjumov agnosticizam i skepticizam
6) Na koga je Hjum neposredno uticao svojom tezom o nemogućnosti objektivno nužne spoznaje uzročno posledične veze
1) (1711-1776)
2) “Rasprava o ljudskoj prirodi” 1736
3) Sve predmete ljudskog uma Hjum deli na odnose ideja i činjenice. Prve od tih predmeta spoznajemo intuitivno ili demonstrativno, dakle nezavisno od svakog iskustva. Činjenice međutim ne spoznajemo tako sigurno, niti je njihova istinitost tako evidentna, odnosno suprotnost neke činjenice lako zamišljamo bez ikakvog protivrečja jer “što jeste može i ne biti”.
4) Po Hjumu spoznaja uzročno posledične veze se izvodi a posteriori odnosno iz iskustva da su neke pojave stalno povezane pa smatramo da jedna proizilazi iz druge. Osnova našeg zaključka o vezi uzroka i posledice jeste običaj ili navika da očekujemo isti sled događaja kakav smo ranije više puta doživeli. Mi doživljavamo samo vremenski sled pojava, doživljavamo da jedna pojava sledi iza druge, ali ne doživljavamo način sleda niti nužnost sleda. Odnosno ova veza je po njemu samo psihološki a ne i logički utemeljena. Ovim svojim stavom o nemogućnosti objektivno nužne spoznaje uzročno posledične veze Hjum je radikalno sproveo empirističko gledište i doveo ga do skepticizma.
5) Kritički postavlja Hjum uopšte problem vrednosti spoznaje. On odriče svaku mogućnost metafizičke spoznaje, takve o kojoj iskustvo ćuti pa potom odriče i mogućnost spoznaje bilo telesne bilo duhovne supstance. Stoga je Hjumov konačan stav agnostički i skeptički, odnosno Hjum smatra da nije moguća objektivno nužna spoznaja.
6) Hjum je svojom tezom o nemogućnosti objektivno nužne spoznaje uzročno posledične veze uticao na Kanta, trgao ga iz dogmatskog dremeža i podstakao ga na pokušaj drugačijeg rešenja ovog pitanja.
za P.U.L.S.E: Dr Mladen Kalpić
Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E
[ngg_images source=”galleries” container_ids=”30″ display_type=”photocrati-nextgen_basic_thumbnails” override_thumbnail_settings=”0″ thumbnail_width=”100″ thumbnail_height=”75″ thumbnail_crop=”1″ images_per_page=”10″ number_of_columns=”0″ ajax_pagination=”0″ show_all_in_lightbox=”0″ use_imagebrowser_effect=”0″ show_slideshow_link=”1″ slideshow_link_text=”[Show as slideshow]” order_by=”sortorder” order_direction=”ASC” returns=”included” maximum_entity_count=”500″]https://pulse.rs/donacije/
Kratka istorija filozofije u stripu – II deo added by Mladen Kalpić on
View all posts by Mladen Kalpić →