Kratki vodič za zaljubljenike u knjižare

Kratki vodič – Velika knjižara sa raznovrsnom ponudom knjiga je pravi svet u malom, vašar čudesa, hram pisane reči, magični prozor u druge svetove

Šarm beogradskog centra tradicionalno su činile i njegove knjižare, posebno one u Knez Mihailovoj ulici i njenoj okolini. Ovo, na sreću, nije promenio ni period privatizacija i prvobitne akumulacije kapitala u Srbiji, koji je u ovu ulicu uglavnom doveo nove prodavnice u čijim izlozima je strana brendirana roba. Ipak, dosta brojne knjižare (ako računamo i bližu okolinu Knez Mihailove ul, moglo bi ih se nabrojati, uz antikvarnice i prodaju na ulici – bar jedno tuce, a možda i više) su nekim čudom (bar za sada) opstale. S druge strane, na primer, sa Terazija je već poodavno proteran i poslednji trag nekada vrlo posećenih gradskih knjižara, poput „Prosvete“ koja se nalazila blizu hotela „Balkan“, zatim susednog „Nolita“, pa „Čigoje“ i drugih.

Tako je Knez Mihailova ul. ostala nešto poput poslednje linije odbrane u neravnopravnoj borbi knjige sa novim načinom života i stila „konzumiranja“ robe zvane knjiga, o čemu govori i pojava sve prisutnijih knjižarskih lanaca – koje su, kao što znamo skoro sasvim uniformisane i nude identičan izbor (uglavnom knjige istog izdavača koji je i vlasnik knjižare) po principu „ako ste ušli u jednu knjižaru, ušli se u svaku od njih“.

Moja pasija šetnji po knjižarama postoji još od kada sam prvi put kao student stigao iz provicije u Beograd, ali me je pratila i tokom života po drugim evropskim prestonicama za kojima Beograd uopšte ne zaostaje – bar kada su u pitanju relativni broj i raznovrsnost knjižara.

Knjiga je nešto što omogućava doživljaj sreće ljudima, kako je to govorio Borhes. Velika knjižara sa raznovrsnom ponudom knjiga je pravi svet u malom, vašar čudesa, hram pisane reči, magični prozor u druge svetove. Prebiranje po knjigama i švrljanje po knjižarama predstavlja neku vrstu duhovne avanture u kojoj se upoznajete sa šarenim svetom autora i njihovih likova, u dodiru ste sa bezbrojnm pričama i bibliotekama koje pružaju toliko novih saznanja.

Sećam se i svog tihog ponosa kada se u jednom od izloga tih knjižara prvi put pojavila i jedna moja knjiga. Kao da sam se na neki način pridružio onom šarenom svetu mudrosti, učenosti, avantura i zabave koji me je primio u svoje društvo, kako to širokogrudi okean učini na primer sa moreplovcem i njegovom barkom, ponudivši mu istovremeno i celi zemljani šar, beskrajni horizont ali i bure koje ga uvek vrebaju.

Na samom ulazu u Knez Mihailovu, u prizemlju palate Albanija – tamo gde je sada neka prodavnica nekada se nalazila prestižna knjižara „Jugoslavija-publik“ (čini mi se da joj je to bio naziv) koja je osim domaćih naslova i raznih udžbenika i specijalizovane literature, nudila širok izbor stranih knjiga. Ta je knjižara je nestala negde u vihorima privatizacije i burama iz poslednje decenije prošlog veka, ali, ipak, u istom bloku zgrada postoji jedna novija knjižara – doduša sa suprotne strane bloka, tj. sa ulazom sa trga Republike („Vulkan“).

U nastavku Knez Mihailove ulice, odmah na početku sa desne strane, godinama je knjigoljupce mamila po ponudi razbarušena (bilo je uvek puno izdanja na rasprodaji i jeftinih knjiga) knjižara „Prosvete“ – ponosni naslednik tradicija predratne knjižare izdavača Gece Kona (po kome i danas nosi to ime). Poslednjih godina senka senke nekada najvećeg izdavačkog preduzeća u Srbiji („Prosveta“) preuzeta je od strane „Službenog glasnika“, knjižara je sasvim renovirana, potpuno nova po izgledu i ponudi.

Negde po sredini Knez Mihailove, na uglu pored česme i preko puta Španskog kulturnog centra, u zgradi Akademije nauka nalazila se knjižara „Ivo Andrić“, po površini jedna od najvećih beogradskih knjižara. Pamtim još daleko vreme kada su je zvali „Prosvetina antikvarnica“. U njenom suterenu bilo je moguće naći jeftina stara izdanja kao i puno ruskih (sovjetskih) knjiga na najrazličitije teme. Još uvek osetim miris tih neobičnih knjiga i posebni osećaj pri dodiru koji su imale njihove hrapave korice. Knjižara je poslednjih decenija nekoliko puta menjala vlasnike a time i koncept i sadržaj. Danas pored ostalog, ima odličnu ponudu knjiga iz oblasti društvenih nauka – u suterenu, ali i kafić, što je sve veći trend u celom gradu (knižara-kafić).

Sa druge strane ulice, odmah pored Filozofskog fakulteta, nekada je postojala prestižna i (meni) nezaboravna knjižara “Plato” koja je negde pre četvrt veka možda bila i jedna od najvećih knjižara u gradu. Sada je tu običan kafić, ali neka ovo bude mali naklon i sećanje na mesto gde su toliki studenti mogli da susretnu svoje prve književne – i ostale – ljubavi.

U nastavku šetnje Knez Mihailovom ka Kalemegdenu, naš zaljubljenik u knjižare sa desne strane bi do pre mesec dana naišao na kratko otvorenu – pa već zatvorenu – manju knjižaru „Vulkana“ (treću u kraju), ali tu blizu su i dalje prisutne dve odlično opremljene knjižare sa bogatom ponudom: prva je po prostoru ograničena, ali knjižarski značajna prodavnica „Zeptera“. U blizini je po površini mnogo veća knjižara izdavača „Dereta“.

Ova prodavnica nije ograničena samo na Deretina izdanja, već nudi i veliki broj knjiga drugih izdavača. U blizini iz ugla je i „sokak“ sa tezgama sa štandovima sa polovnim knjigama čije cene doduše i nisu toliko povoljne, a ponekad su identične cenama novih knjiga.

U donjem delu Knez Mihailove, u prostoru nekadašnjeg „Platoa“ otvorena je, impresivno velika i možda i trenutno najlepša beogradska knjižara (tri nivoa, sa kafićem na spratu) – klub „Lagune“. Na spratu je i bogat rejon strane literature, dok su prizemlje i suteren rezervisani za domaće knjige.

Osim knjižara u samoj Knez Mihailovoj ulici, treba pomenuti i neke dobre knjižare koje se nalaze u relativnoj blizini: onu u prizemlju Doma omladine („Beopolis“), zatim knjižaru „Delfi“ pored Narodnog pozorišta, kao i knjižaru „Kolarac“ (pored Kolarca). U blizini je i velika knjižara „Vulkana“ (tri sprata) – na početku Simine ulice. U njoj je nekada davno, u počecima digitalne epohe na spratu postojao i internet kafe, a kao neka vrsta nostalgičnog sećanja na prohojala doba, u suterenu je i prodavnica DVD filmova.

Najzad, treba napomenuti da se u ulici Đure Jakšića koja preseca Knez Mihailovu, nalaze i dve dobre antikvarnice knjiga (od kada sam prvi put pisao ovaj tekst, jedna od dve je nestala), dok je u nastavku iza ugla i specijalizovana knjižara „Zavoda za izdavanje udžbenika“. Na kraju, u nedalekoj ulici Cara Lazara naš knjigoljubac se može odmoriti u prostoru u kome se nudi popularna kombinacija: knjige uz kafu (knjižara-kafić „Bookastore“).

Promenada po knjižarama u „Knezu“, za književnog hedonistu koji nije uspeo da pronađe onu svoju traženu knjigu, može da se završi na kraju centralne beogradske ulice – posetom, odnosno članskom kartom u biblioteci grada Beograda.