Krila nad teskobom

“Something in the night” je pesma Brucea Springsteena, u kojoj mu glas sve vreme zvuči kao krik. Lako možete da zamislite da je vaš. U njemu čujete sve greške, žaljenja i ljubavi, ali i mudrost koja može da dođe samo posle duboko proživljenog iskustva. Taj glas liči na kišu na obroncima Pariza, prašinu američke provincije, vetar na Severnom moru, šumu koja raste u vama, ko god da ste i odakle god da dolazite, šumu, sa svim svojim mrakom i zelenilom. Album se zove Darkness on the Edge of Town. Svi smo hodali po tom obodu, po rubu našeg intimnog staništa, svi smo bili na ivici. Svi smo krvarili i bili dvorske lude, hodali bez stopala i plakali bez suza.

When we found the things we loved
They were crushed and dying in the dirt
We tried to pick up the pieces
And get away without getting hurt.

Hurt.

Čujete samo glas i bubanj. Brojite sva vaša bekstva, nemoći, odlaganja, potiskivanja, strahove, nezavršene tuge. Sećate li se još šta volite? Prepoznajete li sebe? Šta nas u ovo pretrpano a površno doba još uzbuđuje, šta nas zaista pomera? Čujete puls od koga osećate da ćete se srušiti, ali vas on u isto vreme  –  uzdiže.

Tako je retka katarza danas. A treba nam.

Zato postoje slike Zorana Velimanovića.

Kada sam se prvi put susrela s njima, osetila sam olakšanje.  U tom jasnom, ponekad nevino čistom koloritu, u jednom fantazmagoričnom svetu krcatom detaljima i značenjima, ja sam prepoznala prihvatanje koje smiruje. Onu jasnu svest koja je primila život takav kakav jeste, zrelu svest koja ume od tog sveta da se distancira, da ga pogleda iz druge perspektive i nasmeje mu se. Biće koje shvata da, u suštini, uvek sami vodimo svoje bitke ali da u tome nismo izuzetak, da život, sa svim svojim lepotama i tegobama nije naše eksluzivno pravo, izbor i moć. Da je ta bitka i to čistilište jedan neprekidan proces, ako želimo da zaslužimo sebe. I zato, uprkos apokaliptičnosti naslova i prizora, najavama teskobe i opomene, osetila sam i tada, prvi put, i svaki put od onda,  samo jedno – kako je život dragocen. Videla sam krhkost koja (pod)nosi teskobu ali i preživelu nežnost i iskonsku radost u blatu ovog sveta. I toplu ironiju koja relativizuje gadost. I duh koji umanjuje patnju. Takav osećaj mogao je da prenese samo umetnik koji, kad god ulazi u životni ili umetnički purgatorijum, taj proces dovede onako kako jedino i vredi –  do kraja. Mir možete naći ako, najpre, umete da se suočavate, a potom, ako iza sebe ne ostavljate nejasne i nedovršene izbore, stavove, osećanja, odnose. Mir na Velimanovićevim slikama potiče od toga što je i u umetniku, i na slici, proces promene i razumevanja završen. I od toga što, uprkos tome što precizno zapaža, beleži, nadograđuje, izvrće, menja fokus…on nikada, ali nikada ne kažnjava i ne ruga se, nikada se, upkos saznanju, svesti i distanci, ne stavlja u poziciju Sudije i Boga. Bog ga zanima samo kao Kreator.  I titraj u ruci.

Asocijativnost na stare slikare, prvenstveno na Hieronymusa Boscha i Brueghela starijeg je, verovatno, neminovna za Velimanovićevu atmosferu. No, ja sam u jednom trenutku videla grad De Chirica u koji je, kao noćni leptir, ušetao Konstantin Kavafi, i razbio melanholiju i beznađe. Jer Kavafijeva usamljenost je drugačija od De Chiricove. Ona shvata da nemamo kuda iz ovog sveta. To shvata i Velimanović. Zato Datost (Sveta) pretvara u Odnos (prema Svetu). Kavafi će reći:

„Nemoj se prošlošću opterećivati i mučiti toliko. Nemoj davati toliku važnost sebi“.

Velimanović će slikom pokazati da sve jeste to što je, ali je i nešto drugo, kašika je glava, i skakavac je riba, i čovek je i pčela, i leptir i ptica, i dodaće uvek nešto na kraju, kao prah šećer na kolač, biće to potez, grančica, ekser, žica, zrno, koštica, tek da nas opomene da nema slučajnosti, da se sve pretače jedno u drugo, da se iz ostatka rađa začetak. Mala opna distance postoji svuda, proniče u suštinu ali ne gubi se u njoj. Kad prikazuje bezobličje – on na drugoj strani ubaci geometrijski oblik, nemir guste beline relativizuje crvenim krugom. Kad koristi valjak kao formu, i stavlja ga u oči, grudi i utrobu, on zapravo slika prostor za ispunjenje, on intubira da bi uspostavio disanje – vezu između duše i glasa. Kad radi objekte, stvarima daje novI život, a životu novu percepciju. Kad sahranjuje svet, i kad slika odar, on srce (o)stavlja u posebnom pretincu ili ga pušta da lebdi u prostoru, kao goluždravo ptiče. Divna su ta srca. Htela sam jedno da uzmem iz slike i sačuvam u svilenoj maramici. Htela sam taj osećaj da si jak i kad si ogoljen, da ono što ostaje iza nas i nije baš tako neopipljivo, da pulsira i da se čuje svuda.

Bezlična čovekolika stvorenja i fantazmagorična fauna su Velimanovićev pečat, i zbog toga su poređenja sa Hieronymusom česta, iako kod Boscha ima više mistične bizarnosti, a kod Velimanovića igre. Taj način figurativnosti mi je izuzetno blizak. Uvek tražim Biće iza Čoveka. Mislim da su nam lica data zbog raspoznavanja, da za prepoznavanje imamo dušu, a da bismo nekoga ili nešto zaista poznali, treba nam mnogo više truda, vremena, znanja, suptilnosti, slušanja i mudrosti, mnogo više vere. Zato volim naznake figura, i Znak ispred Karaktera. Zato mi je inspirativno da odgonetam stvorenja sa Zoranovih slika. To nisu ni De Chiricove metafizičke maske, ni hladne prikaze Maxa Ernsta. On ih stvara od naših osećanja, misli i strahova, od neprijatnosti koje moramo da prevaziđemo, to su naši saputnici, pratioci ili ljubimci, a mi biramo da li ih pripitomljavamo, i čime ih, kao u onoj indijanskoj priči, hranimo. Tako, kada uđem pogledom u sliku Žitije, otvara se svet u kom stanuju sve snage i slabosti čoveka. Tamo su, kao i u nama, i Krmanoš i Kontrolor, i Cinik, i Luda, i Grešnik, i Raspusnik, i Rob, i Posmatrač, i Provokator, i Pomiritelj,  i Mudrac i Iscelitelj. Različiti a opet, nužno povezani da bi Život postojao a mi išli dalje. To je svet sa kojeg je srušen (četvrti) zid, jer za kretanje je, najpre, neophodan Uvid.

Brueghel stariji ima sliku Trijumf smrti, koja, pretpostavljam, kod većine publike izaziva zebnju i jezu, kao što to čine i Velimanovićeva dela. No, u tom širokom prostoru među olupinama i skeletnim figurama, koje izgledaju kao slomljene šibice, valja se jedna čudesna zlatno oker boja, koja otvara prizor i pokazuje prolaznost trenutka, mogućnost da izaberete hoćete li vatru održavati ili izgoreti u njoj. I Brueghel i Velimanović biraju da životnu i unutarnju teskobu ne slikaju iz sive palete, već se upuštaju u kolorit. Jer iako strah i smrt svima, bez izuzetka, kleče za vratom, one nisu okov koji treba da nosimo ceo život. Velimanović sivu koristi kao otisak sveta, bilo da prikazuje njegovu tminu ili da svedoči o neutralnosti u koju treba da utisnemo boju svog bića. Tu sivu razbija plavom koja je stepenica više i simboliše životni fon, konstelaciju zvezda, intuiciju i naše mogućnosti. Onda se čarobno igra sa nijansama crvene: onom tamnijom, nagonskom, erotskom, koja uzima, ponekad preti; onom rasplinutom i prozračnom koja krv pretvara u svlak, u materijalni dokaz promene; i onom svetlijom, zaigranom, na ivici sa ružičastom, puštenom kao balon, puštenom kao san, kao nevina želja, kao osmeh uprkos, kao trenutak sreće. Taj trenutak jeste samo trenutak, ali je uvek tu, oko nas, samo ga treba uočiti i prisvojiti. Svemu tome stabilnost daje oker boja, koja je kod Velimanovića boja karaktera i volje. U zavisnosti od teme, raspoloženja, unutrašnjih previranja, inteziteta dilema i bola, ona varira od zlatne do bež. Ali je uvek konstanta, odluka, izbor za jedno veliko Biti. Koliko god bile teške, Zoranove slike uvek imaju izlaz. Pa tako, na jednom od novijih, krhka bež uokvirava anđela za stolom, razblažena crvena iznad krila svedoči o ranjenosti, cela slika ima atmosferu molitve i tihog bola, ali na drugom kraju stola, prekoputa anđela i odmah uz naš pogled, postavljen je, naznačen potezima skice, još jedan tanjir. I sa njim su postavljeni nada, vera i strpljenje. I, da, uvek mi se čini da svaka Velimanovićeva figura ima krila, čak i kad ih formalno nema.

Novije slike su, inače, pročišćenije i suptilnije, a opet čvrste i jasne, fizički bliže publici. To su „slike s ožiljkom“ koje dinamikom i zadivljujućom trodimenzionalnošću, postignutom reljefnom strukturom ili perspektivom, naprosto vuku da publika bude ne samo posmatrač, već i učesnik. Tako, oni koji su ranije želeli da pobegnu od utiska i emocije, sada to ne mogu.

Velimanović ima izuzetan dar za kompoziciju, ali na netipičan način. Harmonija je više unutarnji poriv nego likovna forma. Središte slike nije sredina, ravnoteža nije u simetriji, već u stalnom uspostavljanju ravnoteže. Svi ti detalji, po kojima je karakteristično Velimanovićevo slikarstvo, su priča za sebe i bio bi greh da se bilo koji od njih propusti. Izuzetno su moćni, i onda se desi da vas, poput magneta, neki od njih privuku, ali ne zbog boje, veličine ili bilo kog upadljivog atributa, već jednostavno zbog energije koju emituju. I onda znate da je to srce slike.

Nedavno sam ponovo duže posmatrala Hermesa Kriophorosa. Rekao bi neko kako je jezivo što taj mitski mladić, osim žrtvenog ovna, nosi i svoju golu utrobu. Ali ja sam mogla da spavam u toj slici. Jer sam u solarnom pleksusu videla kaleidoskop, paunov rep, bogatstvo. Jer kakav god teret, predrasudu, formalni zahtev …nosili na ramenima, svet možemo spasiti samo jednom žrtvom – ako od sebe dajemo najbolje.

Čovek je Dete Sebe Samog. Ne kao svoj naslednik, već kao svoja probuđena izvornost. Nije lako pronaći u životu svrhu i sopstvo. Brojne su prepreke, brojna ometanja, površna zabavna šarenila, manjak svetlosti i fokusa. Ali kao što Velimanović beleži na jednoj od slika, to je naša dužnost:

The woods are lovely,

dark and deep.

But  I have promises to keep

and miles to go

before I sleep. (Robert Frost)

Na našu sreću, i na sreću umetnosti, Velimanović ispunjava to obećanje.

za P.U.L.S.E  Tatjana Venčelovski

oktobar 2021.

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments