Dugo sam odbijala da čitam Krležinu prozu, jer sam kao veoma mlada zaključila da se u njegovim tekstovima “sve mota mutno, lajavo, ko klupko zmija, mračnih otrovnica”, a uz to i traljavo, blatno, smradno, raspadno… Bila mi je poznata njegova poezija, koju sam veoma cenila, a za dodir sa prozom je očigledno trebalo doći do izvesnog stepena zrelosti. Zato sam sad knjigu “Na rubu pameti” pročitala (odslušala u audio obliku) ne jednom, nego dvaput, iznenađena njenom snagom, ali i svežinom, njenom primenljivošću na današnje vreme. Poetičnost rečenica u jednom tekstu prepunom gorčine, sarkazma – tako nešto mi je poznato, recimo u književnosti Crnjanskog. Iznenadila me duhovitost (ne ona od koje će se neko glasno smejati, već ona zadužena za unutrašnji smeh), hrabrost, lakoća sa kojom je sve to sročeno (oseća se suvereno vladanje rečenicom, ali i idejom; nema nikakve nesigurnosti ni u stavu ni u izrazu), u maniru najvećih imena svetske književnosti.

Narator je neko ko je do svojih pedesetih uspeo da izgradi tvrđavu mirnog i solidnog života: dostigao je sekretarski posao u velikoj privatnoj firmi, kao doktor pravnih nauka, koji je pre toga imao i advokatsku praksu, Ostvario je solidan građanski brak sa troje dece, oženivši se ćerkom apotekara, koja je u brak donela i miraz. Gostoljubiv i miran, upleo se u paučinu društvenih konvencija. Naučio je osnovne lekcije mirnog građanskog života, među koje spada i ta da se jedno misli a drugo govori. A onda se desio sudbonosni prelom – na jednom prijemu kod svog poslodavca poluglasno je njegov postupak nazvao kriminalnim, banditskim činom, i to su svi čuli. Od tog momenta sve se menja.

U pitanju nije lična razmirica sa pojedincem, iako tako izgleda u prvi mah. U pitanju je veliko. sveobuhvatno propitivanje pravila po kojima je sazdan svet, u kome je novac (tridesetih godina prošlog veka) već u tolikoj meri zavladao svim društvenim strukturama, da se kriminalno ponašanje i ubijanje može proglasiti i društveno poželjnim ponašanjem, samo ako taj koji ga vrši ima kao zaleđinu dovoljno veliki kapital. Tada u njegovu odbranu staju svi: advokati (štreberi, oni što uče napamet), političari (nekada marksistički orijentisani, ali zatim preobučeni u odela od sirove svile) predstavnici štampe (nekada liberalni, zatim takvi da podržavaju svaku novu vladu), malograđani i malograđanke, poluinteligencija (ona pogotovo) i svi ostali koji traže senzaciju, razbijanje dosade, bilo kakav eksces da bi mogli da se okome na nekog i zdušno podrže jedni druge u licemerstvu i truleži sopstvenih kvazi-građanskih života. Onome ko progovori sleduje kazna, ali i izgon iz kruga kojem je pripadao, pa se ni posle izdržavanja kazne neće moći mirno vratiti u sredinu iz koje je silom istisnut. Čak i kad ne želi da se vrati u okrilje licemernog sistema, već samo da postoji pored njih, neometan, ni to mu neće biti dozvoljeno, društvo će se postarati da na svakom koraku bude uznemiravan, a da za svaki incident on na kraju bude kriv. Sve do ludačke košulje, pa i dalje.

Kako poglavlja odmiču, saznajemo sve više o životu naratora pre građanskog života koji je prekinuo. Saznajemo da je prošao kroz pakao Prvog svetskog rata. Njegova averzija prema bilo kom obliku nasilja potiče iz njegove humanosti ali takođe i iz njegove neizlečene frustracije ratnim dešavanjima. Čemu toliki broj žrtava ako na kraju svet nije ništa bolji, već se ponovo vaspostavio na istim ili još gorim osnovama, na potrebi za punim stomakom i novčanikom? Mnogo toga je izrečeno o tome gde vodi situacija u kojoj neko ima čvrst i siguran pogled na svet. Narator odbija da ga ima, jer imati pogled na svet u krajnjoj konsekvenci znači – biti spreman na prolivanje tuđe krvi u ime tog pogleda. U knjizi ne susrećemo nijedno lice koje kao i on nema svoj pogled na svet. Imaju ga i kažnjenici u zatvoru, imaju ga jednako direktori i advokati kao i oni poslednji na društvenoj lestvici – on jednostavno mora da se ima, da bi se zauzeo neki pravac, da bi čovek znao gde ide (a još bolje, da bi znao – zašto). Ali narator, koji zbog odsustva pogleda na svet ispašta zatvorske i ludničke kazne, ne želi da prihvati nijedan od tih pogleda koji će na kraju dovesti do istog – do uzimanja ljudskih života u ime određene ideje. Čak i kad je ta ideja – potreba da se reorganizuje društvo na novim osnovama. On vidi da je reorganizacija potrebna, ali vidi i da se pokreti koji nastaju radi promena neće zadržati na verbalnoj borbi, kao što je njegova. I oni će uzeti oružje.

To je razlika između pobunjenog pojedinca i revolucionara, o kojoj sam govorila i pisala na više mesta. Pobunjeni pojedinac se izuzima iz neadekvatnih odnosa, ali nikad ne koristi sredstva onih protiv kojih se pobunio.

Knjiga će čitaoca možda asocirati na neke druge, velike i značajne knjige Krležinih prethodnika, savremenika ili nastavljača. Moja prva asocijacija je bila knjiga “Zapisi iz podzemlja”, iz tog razloga što je narator na sličan način oštar i bridak u svojim zaključivanjima, sarkastičan i izuzet iz društva. No, razlika je očigledna, jer narator u “Zapisima iz podzemlja” je čovek koji boluje od narcisoidnog poremećaja ličnosti, a Krležin narator to nije. Sličnost je u osudi licemerstva društva i njegovih pravila.

Druga asocijacija mi je bila Kamijev “Stranac”. Ne samo osuda okoline već i suđenje, i očiglednost toga da društvo ne želi da ga razume, dovode do ove asocijacije. Ipak, razlika je u tome što Kamijev Merso nije siguran šta želi. On ne razmišlja o promenama društva, ne razgovara sa drugima o mogućnostima promena i tome gde vode čvrsto zasnovani pogledi na svet (mada, možemo da zamišljamo da bi ga duži boravak u zatvoru možda doveo do tog zaključka). Osim toga, Merso je pucao, a Krležin narator je svoj samo-izgon iz društva i zasnovao na otporu prema oružju i ubistvu. Ipak, moglo bi se reći da i jedan i drugi predstavljaju pobunjene pojedince.

Krleža nas provodi kroz sve društvene slojeve, na putu njegovog naratora ima i marginalaca, “lakih” žena, lopova i zverokradica, ima dugačkih pasaža u kojima je i njima data reč (i u zagorskom dijalektu). Provodi nas i kroz Sikstinsku kapelu, i u briljantnom odlomku prikazuje veličinu i značaj nečega do čega se može stići umetnošću i humanošću (da bi se u sledećoj sceni već postavio kontrast toj veličini, oličen u poluintelektualcima na visokim položajima, u njihovoj duhovnoj bedi i mizeriji). Sjajnim stilom, zbog kojeg ću možda već za koji dan odslušati audio-knjigu i po treći put, suvereno nas je Krleža proveo kroz savremeni svet, kroz naš svet koji je ostao isti i posle Drugog svetskog rata, i ratova posle njega, koji se nije promenio ni nakon tehnoloških dostignuća, koji je sve gori i sve licemerniji, a današnji čovek i kad bi hteo – ne bi znao na koju stranu da okrene oštricu svoje kritike, ni gde da udari neranjivi Sistem. Vredi čitati ovu knjigu, ako ništa drugo, da bi se otklonile zablude o tome šta je (potureno čoveku kao) smisao života u savremenom svetu.

Jadranka Milenković

  Jadranka Milenković, Književnost, Miroslav Krleža, Na rubu pameti