Lament nad Uzvišenim

Treba biti pijan

Uvek treba biti pijan,
to je cela mudrost;

to je jedino pitanje.
Da se ne oseti užasan teret vremena

koji lomi vaša ramena
i naginje vas prema zemlji,

treba se opijati bez prestanka.
Ali čega?

Vina, poezije ili vrline,
čega god želite, no opijajte se!

Šarl Bodler

Dok Nespokoj odlaže cipele, spreman da uđe, da ostane, spreman da uvuče teški kaput da njime pokrije slegla ramena, to je trenutak kada počinje da se diže pitanje, u izmaglici lutanja za smislom, večito pitanje kao goruća buktinja; pitanje koje ne miruje, i jednako se ponavlja: ko je zapalio požar, zašto je podložio neumornu vatru, titraj u utrobi, duboko u jetri, osećaj žuči što ispunjava gorčinom? To nesaznajno pitanje! Ali, to je gorčina gorkog likera, ta je gorčina slatka, dok stišće usne, grči jezik i oporo klizi niz grlo, to je gorčina koja mami, opija, i onaj kome se Nespokoj uvukao u tanane pore bića, koji mu drži ruke u gležnjevima i gleda pravo u oči, prodorno i sjajno, taj blaženo ispija gorki liker sa zadovoljstvom isposnika koji valja teški, bodljikav kostret preko popucalih leđa, mokar i lepljiv od krvi i znoja. Jer, dok igra, dok okreće creva i luduje sa nejasnim senkama po zidu, isti taj Nespokoj oznojenom i grozničavom, jedino on, popridiže glavu, i pokazuje prstom: “eno Uzvišenog!”

A (ono?), Uzvišeno, vrla, graciozna, divlja životinja, kao da zastane, pre nego što će zamaći za stabla i nestati u gustoj šumi ideja. Zastane na tren, okrene divan, beli vrat, zategne mišiće, a oči joj ne uzmiču, i Čistota ne prestaje da kupa dušu Nespokojnog, u tom kratkom ukradenom kadru, jednom trenu.

Ona, Uzvišena, (mora biti Ona!), brzo nestaje, u hitrom skoku, plahom i odmerenom. “Pogledaj me dobro”, kao da kaže i taj poziv kao da odobrava široke zenice i odbija senku sa lica, to je trenutak kada Je gledaš, bez sumnje i senke.

O, da! Zato si otvorio vrata Nespokoju, tom lukavom lihvaru, razgolitio stomak da uvuče prste! O da, ti si ga tražio, da bi ti pokazao! Po užarenim mislima, po nemirnim pitanjima, virio si iza ćoškova i strugao ispod crnog mastila! On je došao da bi stalno dolazio, a da nikada ne ode! I pogledaj šta ti je doneo! Pogledaj sada u svoje oči, one su videle Uzvišeno.

Pazi, Nespokojni, sada si Njegov; nemoj ga zvati Tuđim! On će, u svojoj teatralnosti, zapretiti kako više neće nikud; ti ćeš ga isprva pustiti, kao starog prijatelja, da uljudno uputi pozdrav, da pusti da odmoriš glavu. A on, siktaće podlim jezikom, i grčiti čvornovate prste; govori, a pljuvačka mu se lepi u uglovima usana, šapuće, a šapat mu drhti!

Znaš ti šta ti je činiti… Nasipaj! Vina! To će pomoći! Halapljiv, dok gutaš taj kosmički nektar! I evo: evo ga gde skače, Nespokoj, kao uvređena žena! “Dosta ti je pića”, govori, a ti u inat! Oči ti se smeju, razum ti se muti, jezik ti se mami. Više ga ne vidiš jasno, više ga ne čuješ čisto. “Pokaži mi Uzvišeno! Želim da vidim!”, govoriš, ali uvređen je, Nespokoj. “Sutra, posle!”, prekida te. “Bestraga s tobom!” vičeš, a osmeh ti se krivi, utopljen si u božanskom, utopljen u more blažene opijenosti.

A sutra je miran. Sedi u uglu kreveta, zgrčenih nogu. Ne traži ništa, ništa ne zapitkuje. Umoran je, Nespokoj, umoran od vina. Otkrio si tajnu formulu, taj alhemijski recept! Neka ga, nek’ miruje! Nek’ ostane tu, da zajedno odmorite.

A onda se, krajičkom oka pogledate, i osmehnete zaverenički, Nespokoj i ti.

Da se više ne razdvojite…

za P.U.L.S.E: Jovan Veljković

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Jovan Veljković, nespokoj, Priče, romansirana poezija, uzvišeno, vino